Probudimo svetosavce u sebi

3
724

veti-sava-miri-bracuUmesto srboljublja Srbijom je zavladalo srebroljublje. Umesto verujućih vode nas oni drugi. Umesto da nas krase vrline obuzima nas pohlepa.Nije uvek bilo tako. Nisu uvek Srbiju prekrivali tamni oblaci materijalizma, imala je Srbija dušu živeli su u njoj časni i pošteni i živeće opet.Teška vremena naravno nose i iskušenja, neko sa njima zna da se nosi i ume hrabro da im se suprostavlja. Takvi su oni nepokolebljivi oni ispunjeni verom. Oni koje nikakav strah neće skrenuti sa puta njihovih prađedova. Njihovim žilama nesumljivo teče krv Kosovskih i Solunskih junaka prožeta jakom i iskrenom verom.

Sa druge strane ima onih koji u venama imaju istu ili deo te krvi ali im je vera oslabila prihvatanjem zapadnih normi i standarda. Puštajući to zlo u sebe neprimetno ali sigurno u dušu im se uselio strah. Nažalost poklekli su pred iskušenjima. Takvi nas ne mogu voditi, nisu imali časti pa sigurno ne mogu služiti za primer. Samo nemojmo zaboraviti na krv koja teče kroz njih. Ta prađedovska snaga koju su izgubili prihvatajući strahove zapada daje nadu da će se možda ipak probuditi. Vrativši se veri shvatili bi pokajnički koliki su greh učinili, prema Otadžbini, prema narodu, prema sebi samima.

Pomolimo se da se to i desi da smognu bar malo hrabrosti da vrate veru u dušu. Prepoznaćemo brzo da li su to uradili, da li su uspeli. Oni koji se osmele počeće ponovo da dižu svoje pognute glave. Prestaće da puze i samim tim osloboditi ruke za ono čemu i treba da služe. Ponovo će progledati, videti sunce, ponovo će shvatiti lepotu koju pruža osećaj kada smete da pogledate u oči. Ovim zalutalim dušama moramo samo reći da znajući kakve nam je bukagije zapad spremio vreme samo što nije iscurelo.

Ne smemo nikad gubiti nadu da ćemo uspeti da se trgnemo iz ove zastrašujuće i ponižavajuće stvarnosti i ostaviti je iza sebe kao ružan san. Da bi to i uspeli ne smemo se deliti na crvene, žute, crne, bele, na leve i desne, svesne i nesvesne, uporno gubeći dragoceno vreme na mržnju. Moramo sačuvati svoje duše od raznih osuda i svoju snagu usmeriti na ljubav ka veri, narodu i Otadžbini. Ako to uspemo vratićemo se svetosavskom putu a onda smo nepobedivi. Za to nam treba malo, jer unutar nas je ista ona vrela krv časnih srpskih predaka. Naravno istina je da je bez vere to malo neostvarivo veliko, ali moramo i sebi i drugima pružiti još jednu priliku.

Moramo pokušati da zajedno pobedimo zlo podela koje su nam zapadne zveri vešto podmetnule. Oni probuđeni koji to shvate prenuće se i krenuti zajedno sa svojom braćom rame uz rame. Oni u koje se zapadno zlo nepovratno naselilo i mržnjom okupiralo duše nastaviće put u ponor ali ovog puta bez nas. Želja nam uvek mora biti da nas bude što više na putu vere, časti, čojstva i istine. Isto tako ako iskreno verujemo u svoj put ne moramo da brinemo koliko će nas njime i poći, da li će nas biti dovoljno. Moramo znati da koliko god da nas krene tim putem je upravo onoliko koliko je dovoljno i potrebno. Baš onako kako je bila dovoljno da samo jedna trećina preživelih muških glava 1918 izvrši proboj Solunskog fronta, i učini naizgled nemoguće.

Da Vas podsetimo:  Pronađena izgubljena karika između Lepenskog vira, Vinče i kasnijih civilizacija

Danas znamo zašto je tada bilo tako, zašto se nemoguće pokazalo mogućim, zašto je uspelo. Uspelo je zato što su svi bili kao jedan. Zato što su bili svetosavci, zato što su verovali i nikad u tu veru nisu posumljali. Bili su to pravi srpski sokolovi na ponos majci Srbiji. Iskušenja i muke koje su ih pritiskale nisu u njihovim srcima povećavale strah kako su Austrougari očekivali. Ne, u srcima srpskih junaka povećavala se samo vera i ljubav ka Otadžbini. Naravno i oni koji ih vode morali su biti pravi, morali su biti oni koji iznad svega vole svoj narod i Otadžbinu. Jedni bez drugih pravim putem ne bi mogli. Sećajući se jedne od priča iz Velikog rata možemo viditi da oni zaista i jesu bili takvi:

„Penjući se uz jedno brdo u Albaniji, kralju Petru je bilo toplo pa je skinuo svoj šinjel i predao vojniku da ga nosi. Vojnik je, usput, zastao tako da je kralj, ne želeći da ga čeka, nastavio bez šinjela iako je hladnoća bila sve jača. Stigavši u seoce Mihajnu, prišli su vatri oko koje se okupilo dosta vojnika. Pošto je smatrao neumesnim da ih, onako blede i promrzle, oslovi sa „Pomoz’ Bog, junaci!“ jednostavno ih je upitao:

– Je li zima, braćo?

Vojnici su ga gledali nemo kao da su očekivali nešto drugo, ili kao da im se priviđalo da u toj belini vide svoga starog kralja. Samo je jedan mladi vojnik prišao kralju, skinuo svoj šinjel, ogrnuo mu ga i rekao:

– Zima je, Vaše Veličanstvo!“

Kralja Petra je dirnuo ovaj postupak i ovaj odgovor, ali je vratio šinjel vojniku govoreći:

– Tvoj život treba da se sačuva. Hvala ti, ali ga ne mogu primiti.

Vojnik ga je preklinjao:

– Veličanstvo, ja ću rado svoj život položiti za Vas. Uzmite!

Kralj nije primio šinjel:

– Ostani ti za mene živ! – rekao je i udaljio se od vatre.

Kralj nije prihvatio ni šinjele ljudi iz svoje pratnje. Prihvatio je samo da ga Zdravko ogrne šatorskim krilom.“

(Milovan Vitezović, „Politika“ od 27.08.1991 izvor: Priče iz Velikog rata)

Tako je bilo tada. Nekada je bilo tako, srpski vladari su živeli sa svojim narodom voleli ga iskreno, želeli mu dobro. Kako je bilo narodu bilo je i njegovim vladaocima. Nisu oni živeli u nekom izolovanom virtuelnom svetu, već zajedno sa narodom delili sudbinu. Znali su da nema vladara bez zemlje a da zemlje nema bez naroda. Poznato im je bilo da se narod ne može tako zvati ako nije slobodan i ponosan. Znali su da se sreća nikad ne kuje na tuđoj nesreći. Baš zbog toga su prvo vodili računa o svom narodu. Bilo im je važno da su ljudi srećni, zdravi, živi, slobodni, tako su najsigurnije vodili računa i o svojoj Otadžbini. Narod je to osećao pa je zato i bio spreman da sem za veru i Otadžbinu da život i za svog Kralja.

Da Vas podsetimo:  Plač nekada – suze prethodnih epoha

Danas nažalost sve izgleda drugačije. To ne sme da učini da se i naše duše promene, da dozvolimo da postanu bezvredne. Kada bi to dozvolili pokazali bi da nismo dostojni svojih predaka. Kada bi to prihvatili oduzeli bi budućnost svojim potomcima. Nemamo više vremena da se premišljamo kuda, samo je jedna majka Srbija. Setimo se koliko smo joj dužni i da joj ništa nismo dali, pre nego bude kasno. Nemoguće je ako smo svetosavci da ne osećamo kako nas vrela Srpska krv unutar žeže i pali podsećajući nas uvek iznova gde su naši đedovi stali. Mi danas moramo istim putem odatle gde su oni stali da nastavimo dalje. Vreme je da se setimo zaveta Otadžbini koje smo rođenjem kao Srbi prihvatili a koje su naši preci davno na krstu i ikoni dali.

OTADŽBINI

Krv rođena me sveg sažiže vrela;
U suzama se pokajničkim kupam:
Sa svetim strahom, pogružena čela,
Pred žrtvenik Ti grešnom nogom stupam.

Jest’, ja sam silno grešan prema Tebi,
Ja nisam išo putem Tvojim svetim;
Ja sam se samo starao o sebi,
A nikad Tebe, Majke da se setim!

Do sad sam bio sebičan i ružan:
Za svoje bole ja sam samo znao,
Bez osećanja da sam Tebi dužan,
I da ti ništa, ništa nisam dao!

Al’ danas ljutu ja osećam grižu
Do same srži svake svoje kosti,
I plačem: suze jedna drugu stižu,
I grcam: „Majko, molim te, oprosti!

Krv moja srpska žeže me i pali!
U grlu glas mi treperi i grca!
Ko vrelo gvožđe duša mi se kali
U ognju krvi i suzi što vrca!

I evo Ti se teškom kletvom kunem:
Zvezdanim plavim nebom nada sobom,
I zemljom, gde ću mrtav sam da trunem —
Životom svojim, zemaljskim, i grobom,

Životom večnim — i raspetim Bogom,
Da neću više grešit se o Tebe:
Po tvom ću putu ići čvrstom nogom,
Zaboraviti na samoga sebe!“

Da Vas podsetimo:  I ratluk i bluz

Velimir Rajić

Zapadni svet će nastaviti putem ka ponoru kojim je krenuo. Lavinu koja se jednom pokrene nemoguće je zaustaviti. Njihovo zlo odavno se pretvorilo u lavinu. Ne mogu oni da shvate vrednost duhovnog za to bi morali da poseduju i dušu. Nju su davno izgubili dok su se tako strašno trudili da steknu materijalno zanemarujući vrednost duhovnog bogatstva. Kada stignu do ivice ponora ukazaće im se istina. Istina da sreću stvara ono što mi jesmo a ne ono šta imamo. Samo tada će im biti suviše kasno za povratak na pravi put. Lavina koju su sami napravili i pokrenuli će ih nepovratno odneti. Ne treba im zamerati ali ih zato nikako ne treba pratiti. To što smo savremenici što nas pokriva isto nebo nije uslov da su nam i putevi isti.

Dok koračamo svojom stazom istine i pravde moramo biti svesni i sigurni da ćemo biti predmet napada. Ne možemo zlo u tome sprečiti. Ne može se onome ko nema duše objasniti da to što nekoga blate njih neće učiniti čistim, da to što nekome nanose tugu i nesreću njih neće učiniti srećnim, to što Srbe pokušavaju da zaustave na svom putu neće njihov put učiniti ispravnim. Ne, zapadu se to ne možemo objasniti jer da je to moguće oni ni ne bi kretali putem kojim idu samo zveri bez duše. Pošto im ne možemo objasniti možemo samo nastaviti svojim putem i truditi da se na njemu ponašamo kao „voda“:

„Budi kao voda. Ona uvek ide pravo i ne osvrće se nazad da vidi ko iz nje pije. Svoje prepreke probije ili mudro zaobiđe. Ni jedan joj kamen dorastao nije.“

Anton Pavlovič Čehov

Nastavimo pravo i hrabro da koračamo onako kako to već vekovima činimo, ostavljajući kamenje koje nam zapad uporno postavlja iza sebe. Znajući da tama ne postoji da je to samo period u kome nema svetlosti. Svesni da zlo ne postoji kao takvo, već je to stanje onih koji su izgubili dušu a time i dobro u sebi. Sigurni da je tuga nepostojeće osećanje i da nastaje onda kada ne umemo da prepoznamo sreću. Zato ne razmišljajmo o preprekama i ne dozvolimo strahu da nas obuzme jer on je samo nedostatak vere.

Bog je stvarao samo lepe stvari to što nas one u nekim momentima ne okružuju naša je krivica, znači da smo ih svojom neopreznošću izgubili. Probudimo zato svetosavce u sebi, vratimo veru, dobro, svetlost i sreću u svoje živote. Nezaboravljajući da svi svetosavci jesu Srbi ali da svi koji sebe nazivaju Srbima nisu svetosavci.

Nenad Blagojević

fsksrb.ru

3 KOMENTARA

  1. Hm,hmmm…znaci, posto nisam svetosavac,nikolajevac,justinovac, sebe „nazivam“ Srbinom, a nisam…Srbin ? A koje taj, iz koje katakombe je izronio sa takvom tvrdnjom…i „ovlascenjem da odredjuje..?

    • Hahaha, tacno! Znaci li da ako sam ateista ne mogu biti Srbin? Uvek sam cenio kulturnu bastinu, ali ne i zatucanost nesposobnu da vidi opste ljudske vrednosti izvan nekog uskog tradicionalno-religioznog okvira. A sto se vode tice, imaju Kinezi poslovicu koja se malo razilazi sa Cehovljevim pogledom: „Covek je kao voda – tece nizbrdo, i iscuri kroz najmanju rupu…“

      • Ne zelim da ovo zvuci kao aprdanje sa icijim verovanjima, koja u osnovi mogu biti iskrena i dobra, ali ako zelimo da ujedinimo danasnje Srbe oko nekog kulturnog jezgra, tu nece da radi nikakva kulturalna mumija s religioznom potstapalicom. Jedino sto ima sanse da uspe je da se svetosavske kulturne i opsteljudske vrednosti nadju u danasnjici, i vezu sa njom – ne obrnuto, jer vremeplov nemamo. Ziza mora biti na opsteljudskom, i ne bi trebalo da se objasnjava zasto. Jedna poslovica onih jadnih americkih indijanaca (Sijuks, tj. Su), „Hodaj ovom zemljom meko, kao da ti je sve zivo rod.“, je modernija i univerzalnija nego svi verski spisi ikad napisani. Cini dobro zato sto je to tvoj izbor, ne zato sto ti „neko gore“ lupa recke, i ceka te da te nagradi ili kazni. Mislim da je jedna od kljucnih stvari za buducnost covecanstva da veru u boga zamenimo verom u dobro.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime