Proces Radovanu Karadžiću (2)

0
489

karadžicOve nedelje u MTBJ je okončana završna rasprava u predmetu “Tužilac protiv Radovana Karadžića”. Pretres je predstavljao završnu etapu sudskog procesa koji se odužio 497 dana. Za to vreme svedočilo je 336 svedoka (od kojih je 195 to učinilo lično u sudskoj dvorani) i 243 svedoka odbrane (238 u sudskoj dvorani), izneto je 6. 669 materijalnih dokaza tužilaštva i 4. 806 materijalnih dokaza odbrane…

Pretres je počeo još prošle nedelje kada je svoj iskaz predočilo i tužilaštvo i odbrana. Druga runda pretresa održana je 7. oktobra. U našem poslednjem tekstu posvećenom završnoj fazi u procesu protiv Radovana Karadžića, mi smo analizirali zaključne dokumente koje su predstavile dve strane (svaka strana je imala po obimu oko hiljadu stranica dokumenata). U ovom tekstu ćemo razmotriti te argumente koji su se čuli na usmenoj raspravi. Naravno, na usmenoj raspravi su ponovljeni mnogi argumenti koji su predočeni u završnom pismenom dokumentu, ali su se ipak skrili i neki novi momenti.

Glavni zaključak koji se može izvući iz održane rasprave, jeste činjenica da tužilaštvo nije uspelo da dokaže akt optužnice koje je tužilaštvo predočilo još pre dvadeset godina! Umesto analize realnih dokaza, tužioci su jednostavno citirali sami sebe! Posebno se isticao A. Tiger, glavni tužilac u procesu, koji je čitav dan potrošio u ponavljanje citata iz … optužnice. Posebno je insistirao na četiri “udružena zločinačka poduhvata” (UZP – jointcriminalenterprise). Konkretno, on je govorio o tome da zajednička karika za ta četiri UZP u stvari i jeste R. Karadžić. Ali pored Karadžića, sud nije dokazao učešće više ni jednog člana UZP. Da i ne govorimo o dokazima krivice tih lica. U MTBJ je stvoren začujući sistem bespravlja u kome ništa ne treba dokazivati – treba samo optuživati. I to prolazi!

Što se tiče ubistava u Srebrenici – što predstavlja glavnu tačku optužnice – tužilaštvo takođe ne samo da nije uspelo dokazati krivicu samog Kardžića, nego čak ni one cifre koje su se ponavljale kao mantra u koju se jednostavno mora verovati, “o ubistvu više od sedam hiljada dečaka i muškaraca”. I ponovo se iz usta tužioca nisu čula ukazivanja na dan i sat sudskog procesa, kada su oni dokazali bar tu cifru. Što se tiče krivice Karadžića, tužilac je gromoglasno uzviknuo: “on sa tim mora biti momentalno upoznat!”

Drugim rečima, završna rasprava se pretvorila u fantasmagoriju u kvadratu ili možda čak u kocki, u poređenju sa određenim danima i nedeljama procesa. Bio je to uistinu potpuni trijumf grotesknosti… kada tužilaštvo traži krv okrivljenog uz potpuno odsustvo realnih i ubedljivih dokaza. A dokazi u sudu, tim pre međunarodnom, morali bi biti upravo takvi. Jer zvanični standard izricanja presuda glasi: “dokazano van svake razumne sumnje”. Za sada je sve što je rečeno u skladu sa standardom “pričala mi je jedna baba”. Situaciju je komplikovalo to što je babina bajka u Karadžićevom predmetu bila razbijena na pet godina, onda je prošle nedelje bajka bila koncentrisana na pet dana.

Što se tiče Radovana Kardžića, njegov nastup tokom finalne sesije, za vreme završnih saslušanja, bio je sasvim drugog karaktera. On je metodički, korak po korak, pokazivao kako konkretne optužbe u stvari predstavljaju lažna svedočenja. Međutim, u istupanju Karadžića bio je sadržan i veliki istorijsko-geopolitički deo. To još jednom potrvđuje da je Karadžić prihvatio izazov ne samo kao optužbu protiv sebe lično, nego i kao optužbu protiv svih Srba.

Za vreme završne rasprave tužioci su se veoma trudili da na sve načine pokažu kako su potpuno zadovoljni svojim radom i uvereni u to da su uspeli dokazati krivicu R. Karadžića. A zahtev za izricanje kazne doživotnog zatvora trebalo je da predstavlja samo višu potvrdu. Međutim, za one koji su pratili tok procesa, očigledno je da je to samopouzdanje simulirano i da je to samo pokušaj da se prikrije sopstveno ogorčenje zbog loše odrađenog posla.

Uz dobro odrađen posao tužilaštvo ne bi moralo narušavati sva proceduralna pravila kako bi otežala odbranu. Naprotiv, uz dobro odrađen posao takva narušavanja se izbegavaju – jer zaista najjači želi da pobedi u fer borbi. Svest o sopstvenim slabostima i svest da na drugi način to ne mogu sprečiti, glavni su uzrok tih kršenja proceduralnih pravila.

Ilustrovaćemo brojna narušavanja koje jepočinilo tužilatvo samo u poslednjih nekoliko dana – to jest, po završetku procesa ili čak za vreme završne sesije.

Primer prvi. Već tokom finalne sesije, glavni tužilac A.Tiger pokušao je da dokaže da su odluke ranije donete od strane MTBJ u procesu Krajišnika i Stakića, neprimenjive u procesu Karadžiću. Primenjivost ovih presedana je očigledna: u oba slučaja MTBJ nije označio navedena lica označio krivim za genocid, iako su oni optuženi za te iste zločine kao i Karadžić. Zbog čega po mišljenju Tigera tribunal ne treba da isto postupi i sa slučajem R. Karadžića. Ispotavlja se zbog toga što su optuženi zauzimali različite funkcije. Međutim, samo nekoliko meseci ranije, A. Tiger je sa penom u ustima dokazivao sasvim suprotno – da sve činjenice iz odluke MTBJ iz predmeta Krajišnika i Stakića moraju automatski biti prenete na predmet R. Karadžića. Zbog čega? Ispostavlja se zbog toga što su svi optuženi imali iste ciljeve. Međutim, u ovom dvojnom knjigovodstvu A. Tigera odslikava se sva suština Tribunala u celini. Drugačije i ne može biti. Ukoliko bi takav Tigar tako radio u normalnoj pravosudnoj instituciji – odavno bi ga otpustili uz komentar da njegov rad ne zadovoljava osnovne sudske kriterijume. Međutim, ovde nije problem u pojedinom tužiocu, već u celokupnom sistemu MTBJ, gde se bespravlje izdaje za pravo.

Primer drugi. Već po okončanju procesa Radovan Karadžiće je Pretresnom veću podneo devedeset treći podnesak o kršenju obaveza Tužilaštva po pitanju obelodanjivanja dokumenata. I to kakvih dokumenata! To su dokumenti koji sadrže informacije koje opravdavaju Karadžića! U tim dokumentima sadržana je informacija o tome da su lica koja su počinila zločine u Srebrenici delovala po sopstvenoj inicijativi i rukovodstvo Republike Srpske, uključujući R. Karadžića i R. Mladića nije znalo za pripremanje tih ubistava. Ti isti dokumenti sadrže i informaciju o pripremanju nemira koji su trebali da svrgnu rukovodstvo Srba u BiH u septembru 1995. godine.

Haško tužilaštvo je na kraju predalo te dokumente Karadžiću, no već po okončanju procesa! Iako su ih imali na raspolaganju minimalno od 2004. godine! Strah tužilaštva da preda te i hiljade drugih dokumenata R. Karadžiću, predstavlja objektivnu činjenicu koju treba zafiksirati. To nam ne dozvoljava da verujemo u dobre namere Tužilaštva MTBJ. Jer svi mi zajedno znamo da je posao loše odrađen, gospodo haški tužioci!

*****

Prema izveštaju T. Merona, predsednika MTBJ, koje redovno podnosi Generalnoj skupštini OUN[1] i SB OUN, izricanje presude u predmetu R. Karadžića planirano je za oktobar 2015. godine. Međutim, to je obična pretpostavka. Kao prvo, Pretresno veće nije vezano nikakvim rokovima (nikakvim!) po pitanju izricanja konačne presude. U predmetu M. Krajišnika Pretresno veće je donelo presudu posle tri nedelje, a u predmetu V. Šešelja ne mogu da donesu presudu već pet godina. Tako da je oktobar 2015. godine samo obična pretpostavka.

Aleksandar Mezjajev

FSK

[1] Poslednji takav izveštaj pred Generalnom Skupštinom OUN biće razmatran 13 -14 oktobra.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime