Ukoliko gospođa Tabaković kao guverner NBS nije dala saglasnost na ovu prodaju, smatram da ima puno pravo da u dobroj veri i prema svom najboljem znanju ne odobri ovu transakciju
Situacija izazvana pandemijom virusa Sars-CoV-2 pokazala je da je Srbiji potreban jak domaći epidemiološki institut kao što je nekad bio Torlak. Ista potreba odnosi se i na sopstvene rečne ledolomce, naučne institute, banku matičnih ćelija (koja zjapi nezavršena u Kragujevcu), nacionalne referentne laboratorije… a pogotovo banke.
Prodaja
Republika Srbija je krajem februara 2020. godine zaključila ugovor o prodaji 82,23% udela u Komercijalnoj banci ad Beograd s NLB banka ad kao kupcem, po ceni od 387 miliona evra. Postupak prenosa vlasništva trajaće tokom 2020. godine i zavisiće od pribavljanja saglasnosti nadležnih institucija u raznim zemljama, uključujući Narodnu banku Srbije.
Prethodno, Republika Srbija je u drugoj polovini 2019. godine otkupila 40,83% vlasništva Komercijalne banke od EBRD-a i nekoliko drugih vlasnika po ceni od oko 260 miliona evra, čime je stekla 82,83% udela u banci.[1]
Razlog za prodaju
Razlog za prodaju Komercijalne banke potpuno je nejasan.
Besplodno je pokušavati nalaženje smislenog razlog za prodaju u izjavama zvaničnika, poput ministra finansija Siniše Malog, čijih bih par izjava izvadio iz konteksta zbog njihove ilustrativnosti:
- „Ako igraš igru onda je igraj do kraja.“
- Banka je dobro radila, a dobro radi i danas, ali mislim da može još bolje (nakon što promeni vlasnika, prim. J. P.) (isto)
- Građani dobijaju novu banku koja će gledati da bude konkurentnija i da kamate budu niže
Stav ekonomista i javnosti
Guverner Narodne banke Srbije, Jorgovanka Tabaković, u više navrata iznela je mišljenje da je protiv ove prodaje i da država može biti odgovoran vlasnik, baš kao što je to država Slovenija u NLB banci. Isti stav iskazao je i predsednik izvršnog odbora Komercijalne banke, u intervju datom Novostima 10. 2. 2020. godine. I opšta i stručna javnost, uz određene izuzetke[2], smatraju da prodaja Komercijalne banke nije dobra odluka (primera radi pogledati tekstove i komentare na njih poput ovog i ovog).
Posledice prodaje – pozitivne
Posledice prodaje koje imaju pozitivan uticaj na opšti interes su sledeće:
1) Momenat zaključenja ugovora o prodaji
Ugovor o prodaji banke je zaključen neposredno pre izbijanja pandemije virusa SARS-CoV-2, te je za očekivati da se „sada“ ne bi mogla postići ta cena, kao što je za očekivati i da profiti banaka ove godine budu na nižem nivou.
2) Rizik od burazera i kolega iz Partije
Paradoks prisutan kod državnih banaka je u tome što je društvu potrebna banka koju neće rukovoditi kratkoročni interesi bogaćenja članova izvršnih i drugih odbora i povezanih lica, ali je s druge strane država većinski loš upravnik banaka zbog burazerskih i partijskih interesa. To se pokazalo na primerima Razvojne banke Vojvodine, Agrobanke[3], Privredne banke Beograd i Srpske banke (u stečaj je otprilike u isto vreme otišla i privatna Univerzal banka), gde je upravo uticaj ličnih interesa maskiranih kroz političku vlast doveo do nerazumnog davanja kredita uz nedovoljna sredstva obezbeđenja. Usled toga su tri od četiri ove banke otišle u stečaj (država je Srpsku banku spasila i usmerila kao banku koja će pratiti domaću namensku industriju), uz trošak na strani države isplaćivanja zagarantovanih iznosa depozita. Ilustrativna je činjenica da je Agrobanka davala kredite FK Crvena zvezda u desetinama miliona evra (svejedno i da je to bio FK Partizan ili bilo koji drugi klub sa nejasnom vlasničkom strukturom i bez značajnije sopstvene imovine) jer pokazuje koliko su uprave ovih banaka bile nemoćne da se odupru pogubnim burazerskim pritiscima i vezama.
Posledice prodaje – negativne
Posledice prodaje koje imaju negativan uticaj na opšti interes su sledeće:
1) Srbija gubi minimum finansijske suverenosti i pojas za spasavanje u nastupajućem pucanju zapadnih tržišta kapitala
Bliži se „pucanje prenaduvanih balona“ na američkom tržištu kapitala[4], a virus je taj proces samo ubrzao. Kad se to desi[5], neophodno je postojanje jedne ili više relativno jakih domaćih banaka s ciljem zaštite interesa privrede i građana Srbije. Posredstvom takve banke država može pomoći domaćoj privredi plasiranjem kredita za likvidnost ili investicije ili makar razumevanjem.[6] Stranog vlasnika zanima samo profit i on će ili povući sredstva iz banke u Srbije i prebaciti ih u inostranstvo kako bi pomogao svojoj privredi ili, u blažoj varijanti, stopirati izdavanje kredita u zemlji domaćinu (pogledati primer Poljske). U situaciji „krize“ jako je bitno zaštiti i fizička lica izbegavanjem uvođenja novih (neopravdanih) naknada i provizija[7], čime se i druge banke tržišno efikasno sprečavaju da tako nešto rade (setimo se da su manje-više sve banke elektronsko plaćanje fizičkim licima izreklamirale kao besplatno, da bi većina njih od skora to naglo promenila naplatom provizija).
Opipljiv primer iz prakse jeste i slučaj stambenih kredita indeksiranih u švajcarskim francima, gde su najnepopustljivije bile banke u stranom vlasništvu.[8] Usled znatnog rasta vrednosti švajcarskog franka, ogromnom broju korisnika ovih kredita rate su postale nepodnošljivo velike i banke su na teret ovih ljudi neopravdano ostvarivale ekstraprofit, a članovi izvršnih odbora ovih banaka ekstra bonuse. I pored nastupajuće sudske prakse koja je govorila u korist neodrživosti ovakvog stanja, dobar deo banaka u stranom vlasništvu nije želeo da izađe u susret svojim klijentima. Na kraju je država prilično nezgrapno presekla ovaj Gordijev čvor, donevši Zakon o konverziji stambenih kredita indeksiranih u švajcarskim francima („Sl. glasnik RS“, br. 31/2019).
2) Zatvaranje filijala/ekspozitura u malim mestima širom Srbije
Nema sumnje da će jedna od prvih mera novog vlasnika biti zatvaranje filijala i ekspozitura u manjima mestima koje „nisu dovoljno isplative“, a takvih nije malo. To smanjuje kvalitet života ljudi u tim mestima jer ih u praksi primorava da voze desetine kilometara do nekog većeg mesta da bi podneli zahtev za izradu nove platne kartice, preuzeli urađenu karticu, potpisali ugovor za kredit, predali pazar, itd. Isto se odnosi na zaposlene u filijalama i ekspoziturama koji će ostati bez posla i to baš u onim sredinama gde je važno svako radno mesto.
Slična sudbina očekuje ekspoziture Komercijalne banke u MUP-ovima (i zaposlene pri njima), koje građanima dosta olakšavaju život uplatama taksi i naknada na licu mesta.
3) Dodatni gubitak faktičkog suvereniteta na Kosovu i Metohiji
Komercijalna banka jedna je od retkih koja je nastavila da radi na Kosovu i Metohiji, s aspekta srpskog pravnog sistema njene poslovnice funkcionišu kao filijale, a s aspekta okupacionih vlasti u Prištini reč je o banci registrovanoj pri „Centralnoj banci Republike Kosovo*“.
NLB banka ima svoju banku koja posluje na Kosovu*, odnosno AP Kosmetu i stoga Komercijalna banka ad Beograd u vlasništvu NLB banke neće imati nikakav interes da podrži opstanak platnog prometa sa tamošnjim Srbima, koji im omogućava kakvu-takvu finansijsku vezu sa ostatkom Srbije (uplata plata, penzija, prenos novca).
Doduše, mnogo veća opasnost i od ovoga jeste prepuštanje nadležnosti, uključujući platni promet, vlastima u Prištini. Jer u momentu jasne multipolarizacije sveta, pristajati na dalji faktički prenos nadležnosti (makar i prikriveni) na području Kosmeta, usled ucena zapadne duboke države, bio bi krajnje nerazuman i poguban čin.[9]
4) Likvidacija Politike ad
Politika ad posluje na nekoliko spratova poslovne zgrade na adresi Trg Politika 1 (čiji je vlasnik Komercijalna banka ad), kao i u poslovnoj zgradi u Cetinjskoj 1 (na kojoj Komercijalna banka ima upisanu višemilionsku hipoteku) i izdaje sledeće novine i časopise:
- dnevni list Politika, koji izlazi od 1904. godine (adresa redakcije – Trg Politike 1);
- Svet kompjutera, mesečni IT magazin, koji izlazi od 1984. godine i jedan je od starijih aktivnih časopisa te vrste u svetu (Cetinjska 1);
- Politikin zabavnik, koji izlazi svakog petka od 1939. godine (Cetinjska 1);
- Mali zabavnik, koji izlazi dva puta mesečno od 2010. godine (Cetinjska 1);
- Sportski žurnal, dnevni sportski list koji izlazi od 1990. godine (Trg politike 1);
- Ilustrovana politika, koja izlazi od 1958. godine (Cetinjska 1);
- Bazar, časopis za ženu i porodicu, koji izlazi svakog drugog petka od 1964. godine (Cetinjska 1);
- Viva, porodični mesečni magazin o zdravlju, koji izlazi neprekidno od 1993. godine (Cetinjska 1);
- mesečnici Enigmatika (izlazi od 1999. godine) i Razbibriga (izlazi od 2004. godine);
Novi vlasnik Komercijalne banke će bez odlaganja raskinuti ugovore o zakupu (da li povećanjem cene zakupa, klasičnim raskidom ukoliko postoje neplaćena dugovanja, bez navođenja razloga uz otkazni rok ili na neki od brojnih drugih načina kojima može onemogućiti dalje poslovanje Politike i njenih časopisa). Teorijski, kvalitet novina ne zavisi od lokacije uredništva, ali u slučaju Politike ad i njenih izdanja pitanje je da li je to baš tako. Gašenje bilo kog od tri prvonavedena izdanja (što u dobroj meri važi i za sve ostale) bilo bi ravno nacionalnoj kulturnoj tragediji. Legitimno je verovati i u suprotan stav iz neoliberalnih bajki da sve, pa čak i pristojna dnevna/nedeljna/mesečna štampa, mora biti profitabilno i samoodrživo, u suprotnom se privatizuje ili gasi. To odista i jeste najbolji put, ali za kolonizaciju medija i kulture, o čemu svedoči otužna sudbina nedeljnika NIN i nekada prestižne Ninove nagrade.
5) Gubljenje pozicija na finansijskom tržištu Republike Srpske i Crne Gore
Kupovinom Komercijalne banke NLB banka stiče vlasništvo nad Komercijalnom bankom AD Podgorica i Komercijalnom bankom AD Banja Luka. I ma koliko ova tržišta bila finansijski „plitka“, obe ove banke poslovale su i posluju sa kakvim-takvim dobitkom, te omogućavaju Srbiji da finansijski prati infrastrukturne projekte od zajedničkog interesa u tim zemljama (npr. eventualno proširenje gasovoda Turski tok na Republiku Srpsku).
6) Lična svojstva novog kupca – ranija porazna iskustva
Iako bi u teoriji trebalo da je bitna samo ponuđena cena, kod osnivanja, prodaje i kupovine banaka bitno je i ko je kupac, vlasnik, pa čak i upravljač određene banke. Narodna banka Srbije ima pravo da odbije osnivanje banke ili promenu njenog vlasništva ukoliko oceni da je osnivač/novi vlasnik/direktor lice koje nema potrebne osobine (npr. lice iz kriminalnog miljea, banka koja se osniva kapitalom nepoznatog ili sumnjivog porekla, itd).
Brojni stanovnici Srbije i bivše SFRJ imaju izuzetno negativno iskustvo s ranijom Ljubljanskom bankom, koja je jednostavno ukrala sredstva sa njihovih štednih uloga, tako što joj je država Slovenija omogućila da se preko noći preregistruje kao Nova Ljubljanska banka (isti zaposleni, iste prostorije, isti novci). Ko je imao zdravlja i sredstava da se dvadesetak godina sudi i čeka pravdu, možda je i doživeo naplatu stare devizne štednje. Dodajmo tome da Komercijalna banka ad danas u portfoliju ima najveći iznos devizne štednje deponovane od strane domaćih fizičkih lica.
Šta dalje
Prodaja Komercijalne banke je ugovor zaključen pod uslovom, jer je potrebno pribaviti saglasnost većeg broja institucija u većem broju zemalja. Pitanje je da li će NLB banka obezbediti potrebna sredstva za kupovinu (ukoliko ih već nije odvojila i/ili uplatila), te da li će sva nadležna regulatorna tela dati svoju saglasnost.
Smatram da negativne posledice prodaje ove banke daleko prevazilaze pozitivne. U vremenima nastupanja multipolarinosti i prateće neizvesnosti (prema nekim analizama preko 30 miliona ljudi u SAD ostaće bez posla) potrebno je imati poluge za amortizaciju svetskih ekonomskih potresa u odnosu na Srbiju i srpski narod. Dobra regulativa i nadzor su nužni (NBS se prilično dobro pokazala u svim poljima koja su joj poverena, osim u materiji zaštite korisnika finansijskih usluga i konkretnim slučajevima propasti Agrobanke i Privredne banke Beograd), ali nisu i dovoljni.[10]
S druge strane, mnoge vlasti u Republici Srbiji pokazale su fascinantan talenat postavljanja pogrešnih ljudi na pogrešna mesta (npr. devastacija Galenike u samo nekoliko meseci) i ako Komercijalna banka ostane u državnom vlasništvu, ovaj scenario će uvek ostati kao pretnja.
Ukoliko gospođa Tabaković kao guverner Narodne banke Srbije nije do dana pisanja ovog teksta ispred NBS-a dala saglasnost na ovu prodaju, smatram da ima puno pravo i argumente da u dobroj veri i prema svom najboljem znanju ne odobri ovu transakciju.
Izbor nije lak, ali bilo bi dobro da ono što valja od znanja, vrednosti i imovine, a što su nam preci mukotrpnim radom spoznali, stvorili i ostavili, naučimo da cenimo i doživljavamo kao svoje i kao nešto što bi valjalo da ostavimo svojim potomcima.
[1] Tokom 2006. i 2009. godine EBRD, IFC – Međunarodna finansijska korporacija, po jedan nemački i švedski fonda stekli su vlasništvo nad 40,83% akcija u banci, a po osnovu dokapitalizacije u iznosu od oko 190 miliona evra. Prilikom dokapitalizacije ugovorena je „put“ opcija, odnosno obaveza države da ili privatizuje banku zaključno sa 2015. godinom ili postigne „zadovoljavajuću cenu“ – u suprotnom se otkup od ovih akcionara ima izvršiti po fiksnoj ceni od oko 260 miliona evra (zarada stranaca je 70 miliona evra za period od 11-13 godina, plus eventualno pravo na dividende po osnovu dobiti u godinama kad je bilo dobiti i kad je isplaćivana u vidu dividendi). I sama Republika Srbija je dokapitalizovala Komercijalnu banku tokom 2012. godine sa 100 miliona evra, kako bi ostala najveći pojedinačni vlasnik u banci sa tadašnjim udelom od 42%.
http://www.politika.rs/scc/clanak/448905/Balast-proslosti-oborio-cenu-Komercijalne-banke
[2] https://talas.rs/2020/02/25/privatizacija-komercijalne-banke/
[3] Još jedan paradoks jeste da su u momentu uvođenja prinudne uprave od strane NBS u Agrobanku (pre stečaja) jedan profesor pravnog fakulteta, inače doajen privrednog i kompanijskog prava, kao i jedan profesor ekonomskog fakulteta, bili nezavisni članovi upravnog odbora Agrobanke. Lično smatram da je prvopomenuti profesor častan čovek, veliki stručnjak, istaknuti dobrotvor i pisac mnogih kvalitetnih propisa, ali paradoks je u tom koliko se nekada teorija, tj. ono što uče studenti na fakultetima (obaveza članova upravnog odbora da se upoznaju sa svim bitnim odlukama, pripremanje za sednice, traženje informacija, odlučivanje u dobroj veri i najboljem znanju, te potencijalna odgovornost članova upravnog odbora za štetu zbog nesavesnog rada) razlikuje od stvarnosti (preko noći se ispostavi da su knjige „kuvane“ i da su krediti deljeni šakom i kapom, a stvarna uloga nezavisnih članova upravnog odbora je usled neobaveštenosti mogla biti samo pasivna i bez efekta).
[4] Ponajbolje analize o stanju američkih i svetskih tržišta kapitala mogu se naći na wolfstreet.com.
[5] Zapadni mediji će to opet nazvati „Novom svetskom krizom“, a Holivud će u filmovima plasirati naivna objašnjenja tipa „algoritam je bio tu, al’ ga nismo videli“.
[6] Pogotovo u odnosu na građevinsku industriju u doba „kriza“, ali i sve druge industrije koje imaju svoje cikluse, odnosno plime i oseke.
[7] Poput čuvenih „troškova obrade kredita“ paušalno opredeljenih na određeni procenat kredita, koje sudska praksa već uveliko utvrđuje kao ništavne.
[8] Komercijalna banka i ranija Privredna banka Beograd odobrile su veoma mali broj kredita indeksiranih u švajcarskim francima, ukupno oko par desetina. Autor se na ovom podatku zahvaljuje udruženju Efektiva.
[9] Negde početkom 2020. godine, Raiffeisen banka i NLB banka su obustavile usluge Western union prenosa novca u srpskim sredinama, tako da te usluge sada pruža samo još Poštanska štedionica ad. Predviđenim formiranjem Zajednice srpskih opština, platni promet u srpskim sredinama će biti prenet na zajednicu, ali će time suštinsko upravljanje platni prometom biti u formi „kontrole“ preneto na vlasti u Prištini, što može biti pogubno. Autor se zahvaljuje uredništvu portala KM Novine na potrebnim informacijama i razjašnjenjima.
[10] Objašnjeno na primeru Letonije tokom 2009. godine u knjizi Majkla Hadsona Killing the Host (ISLET-Verlag, 2015).
