Prodaja srpske zemlje radi članstva u Evropskoj uniji jeste strateški promašaj

0
374

Narodna skupština Srbije usvojila je 29. avgusta 2017. godine izmene i dopune Zakona o poljoprivrednom zemljištu, koje će stranim držvaljanima iz zemalja EU „ograničiti kupovinu zemljišta“. Za izmene zakona glasalo je 132 poslanika vladajuće koalicije, a 13 poslanika opozicije je bilo protiv. Tim zakonom sprečila se potpuna liberalizacija tržišta poljoprivrednim zemljištem pre 1. septembra, kada su počele da važe odredbe Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, kojima se prava građana zemalja EU o kupovini poljoprivrednog zemljišta izjednačavaju sa pravima državljana Srbije.[1]

Da bi stranac državljanin zemalja EU mogao da kupi zemlju, mora da ima bar 10 godina prebivalište u Srbiji, odnosno u jedinici lokalne samouprave u kojoj želi da kupi zemlju, da je obrađuje najmanje tri godine, mora da ima registrovano poljoprivredno gazdinstvo, mašine i opremu da bi obavljao poljoprivrednu proizvodnju. Može steći u svojinu najviše do dva hektara poljoprivrednog zemljišta u privatnoj svojini.

Precizirana je zabrana prodaje poljoprivrednog zemljišta državljanima EU u zoni od 10 kilometara od granice, izuzev u „posebnim uslovima“. Zakon nije bio na javnoj raspravi i nije definisao suštinu prometa poljoprivrednog zemljišta između pravnih lica.

U javnosti je vlast preko medija proklamovala ideju da taj zakon treba da spreči potpunu liberalizaciju prometa poljoprivrednim zemljištem, što je bilo predviđeno Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju sa EU. Naime, bilo je predviđeno da 1. septembra počne primena odredbi SSP-a koje izjednačavaju prava građana Srbije i EU pri kupovini poljoprivrednog zemljišta. Kako je utvrđeno, izmene zakona se ne primenjuju u slučaju povraćaja imovine koji se vrši u skladu sa zakonima kojima se uređuje vraćanje oduzete imovine bivšim vlasnicima.

Republika Srbija ima pravo preče kupovine poljoprivrednog zemljišta u privatnoj svojini. Pravo preče kupovine odobrava Vlada na predlog Komisije. Komisiju obrazuju zajednički ministar nadležan za poslove poljoprivrede i ministar nadležan za poslove finansija. Ministar nadležan za poslove poljoprivrede i ministar nadležan za poslove finansija sporazumno propisuju uslove, rok, način i postupak prava preče kupovine.[2]

Druge zemlje su se izborile u pregovorima o pridruživanju za višegodišnju zabranu prodaje zemlje strancima i nakon ulaska u EU.

Neshvaljivo je da je prošla „demokratska vast“ olako preuzela ovakvu obavezu da rasprodaje strateški resurs nacije, odnosno budućih pokolenja, a takođe je na sramotu da aktuelna vlast zarad tzv. evropskih integracija odlaže ovo pitanje i na prečac, bez šire društvene rasprave donosi Zakon o poljoprivrednom zemljištu.

Stručna javnost u Srbiji i nevladine organizacije koje nisu pod uticajem Zapada su se zdušno usprotivili rasprodaji srpske zemlje. Nema para za srpskog seljaka da pokrene i osavremeni poljoprivrednu proizvodnju.Srbija je veoma traljavo i nacionalno štetno ispregovarala odredbe i stavove u SSP-u. Nijedna od poslednje primljenih deset članica EU, uključujući i Hrvatsku, tako nešto nije dozvolila dok ne uđe u punopravno članstvo, a pojedine zemlje zadržale su moratorijum na takvu prodaju zemljišta i posle toga. Jedino Srbija rasprodaje sve i trguje sa svima na svoju štetu zarad lažnih i pogubnih „evropskih integracija“. U slučaju Poljske, zabrana prodaje zemlje strancima bila je 12 godina od datuma njenog ulaska u EU. Hrvatska se izborila za to da poljoprivredno zemljište neće morati da prodaje do 2020, sedam godina po ulasku u EU. Oranice srpske su namenjene za „gazde evropske“, dok je Mađarska nacionalno odgovorno odlučila da trajno zabrani stranim državljanima da kupuju obradivo zemljište. Zbog toga je Mađarska promenila ustav. U Ministarstvu poljoprivrede Srbije, iako svesni ovog problema, predložili su preko Vlade izmene zakona koje u suštini omogućavaju prodaju poljoprivrednog zemljišta po određenoj proceduri, koju će nadzirati i kontrolisati vlast. Može se reći da je vlast za sebe ostavila pravo da tumači ko ispunjava ili ne ispunjava uslove za kupovinu zemljišta, te da će se to realizovati po partijskim i političkim kriterijumima, uz dosta protekcionizma i korupcije.

Bilo je ideja da se od članica EU zatraži izmena roka, ali i da se donese zakon koji bi ograničio veličinu poseda koji mogu da kupe strani državljani. I aktuelni predsednik Srbije Aleksandar Vučić je decembra 2013. godine rekao da će Vlada dati sve od sebe da se rok pomeri. „Pokušaćemo, jer mislimo da je rano za nas i da ne možemo da učestvujemo u tržišnoj utakmici kupovine zemljišta i bilo bi dobro da to pomerimo za neku godinu. Daćemo sve od sebe da taj rok pomerimo. To neće biti lako, jer će reći — niste pouzdan partner, ne poštujete ono što ste potpisali“, rekao je on poslanicima u Skupštini Srbije. Vučić je, međutim, tada poručio da ljude ne bi trebalo plašiti tom činjenicom, „kao da će neko tu zemlju odneti…“ i kao da vlasnik neće dati sve od sebe da postigne najbolje moguće prinose.

Profesor Poljoprivrednog fakulteta Miladin Ševarlić te opomene smatra još jednim u nizu stalnih pritisaka na Srbiju kakve nisu trpele ostale zemlje — ni članice EU, ni kandidati za članstvo. Srbija je jedina država koja je u pretpristupnom periodu morala da preuzme obavezu da prodaje poljoprivredno zemljište, i to od 1. septembra 2017. iako će članica postati možda do 2024, a možda nikad, što bi nacionalno bilo najpovoljnije, jer narod ne želi EU koja uzima državnost Srbije i koja joj je odcepila Kosovo i Metohiju. Nacionalno odgovorni političari i analitičari, kao i veliki deo akademske javnosti predlaže da Srbija pod hitno mora da promeni Zakon o poljoprivrednom zemljištu i Ustav i da utvrdi odredbe kao u ustavu Mađarske, koja je posle sedam godina moratorijuma na prodaju od ulaska u EU i još četiri godine produženog moratorijuma, pre isteka tih 11 godina, promenila ustav i zabranila prodaju poljoprivrednog zemljišta strancima. Ševarlić je ocenio da odredba o prodaji zemljišta praktično znači osvajanje teritorija neoliberalnim konceptom i ukazao na izmene Zakona o poljoprivrednom zemljištu koje je skupština Srbije usvojila pred kraj prošle godine.

Oko 30 odsto zemljišta u državnoj svojini mogu u zakup da uzmu samo veliki investitori, pa i strani, čime im se omogućava da rezervišu kasnije preuzimanje tog zemljišta odredbom o tome da prednost u kupovini imaju dugogodišnji zakupci. Tako se, kaže Ševarlić, može desiti da inostrani vlasnik u slučaju zakupa Poljoprivrednog kombinata Beograd jednog dana bude vlasnik polovine teritorije opštine Palilula. [3]

Taj strani vlasnik PKB-a treba da hrani skoro trećinu Srbije. Ti jadni Srbi, potomci, živeće u Srbiji gde ništa njihovo biti neće. Njima će Srbija biti virtuelna kategorija, ako ostanu bez strateških resursa. Najsposobniji i školovani i dalje zbog ovakvog odnosa odlaze u svet sa kartom u jednom smeru, a ostali koji ostanu na selu radiće kao najamna radna snaga u nemačkim i arapskim poljoprivrednim kombinatima i korporacijama, za mizerne zarade. Sigurno je da narod takvu Srbiju neće i vreme je da se prestane sa pljačkaškom privatizacijom preostalih strateških resursa, po preporukama MMF-a“, koji neprekidno hvali vlast u svojim izveštajima.

Ono što svojevremeno nije pošlo za rukom Mlađanu Dinkiću i vladama u kojima je bio, danas to pokušava da dovrši aktuelna vlast. Beograd je sačuvao PKB za svoje potrebe i gazdovao tim preduzećem od strateškoginteresa, jer je to je bila fabrika jeftine i zdrave hrane za Beograđane. Građani su bili sigurni u kvalitet hrane i da se radi o zdravoj hrani. Ako se PKB proda, onda će strani vlasnik imati profit kao vrhovnu vrednost a ne podnošljive cene i zdravlje Beograđana. Nije isključeno da će se promet i uzgajanje GMO postepeno ozakoniti, te da bi to postala osnovna hrana za Beograđane. Da li se za takvu budućnost zalaže srpski narod?

Skoro tri godine realizuju se tiho pripreme za prodaju PKB-a. U tom smislu promenjen je vlasnički odnos i nadležnost u vezi gazdovanja ovim strateškim preduzećem. Po pisanju medija, za kupovinu PKB zainteresovana je kompanija Al Dahra iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, sa čijim rukovodstvom je u Davosu razgovarao predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić.

PKB Korporacija raspolaže sa 30.500 hektara zemljišta, tako da je veoma smešno kada se u izmenama zakona utvrđuje odredba od maksimalno 2 hektara koje može kupiti stranac iz EU. Takva promena i zakonska odredba zamagljuje suštinu i stvara se prostor za koruptivan i netransparentan promet, zakup i prodaju poljoprivrednog zemljišta na različite načine.

Danas su male i nerazvijene zemlje suštinski bez realne moći, sa skromnim kapacitetima i operativnim sposobnostima oružanih snaga i svih drugih državnih funkcija. Te države su tek relativno suverene i prisiljene su na prihvatanje rešenja u međunarodnim odnosima koja su u suprotnosti sa njihovim nacionalnim interesima. Kada su na vlasti tih država u suštini neokolonijalni režimi, onda se rasprodaju strateški resursi budućih generacija, što nema pravo ni jedna vlast. Danas se govori o prodaji poljoprivrednog zemljišta a već je na različite načine otuđeno dosta strateških lokacija i kombinata, preduzeća, koji u svom sastavu imaju i ogromne zemljišne parcele. Za rasprodaju tog prirodnog bogatstva niko još nije adekvatno odgovarao. Sve te rasprodaje strateških resursa medijski su narodu plasirane kao „veliki privredni uspesi i poduhvati“, zbog kojih će narod da ih ceni.

„Sećam se da je prvi put, i to pod tačkom razno, negde sredinom 2001. godine na Kolegijumu NačelnikaGeneralštaba spomenuta mogućnost prodaje Maršalata na Dedinju SAD, koje su bombardovale baš tu lokaciju u Beogradu,“ pričao mi je general koji je bio član tog tela. Svi smo se našli u čudu i pitali smo se da li imamo tako neodgovornu i izdajničku vlast. Malo ko je tada razumeo značaj tog zahteva pa je jedan kolega rekao: „Znači hoće Pentagon na Dedinju?“. Kolege koje su već krenule napolje iz sale, zastale su, dok se načelnik Generalštaba Nebojša Pavković obrecnuo na tog generala. To je bio povod i znak da smo se svi vratili nazad u prostoriju. Tri sata je zatim trajala rasprava u kojoj su skoro svi prisutni generali bili listom protiv čak i razgovora o prodaji jednog takvog vojnog kompleksa Amerikancima, ili bilo kome drugom! Tada se na tome sve i završilo, Vojsku nije niko ni pitao… Uvidom u kasnija dešavanja u vrhu SRJ i Srbije stiče se utisak da su Amerikanci intenzivno „pritiskali“ čelnike u Beogradu, odnosno novu „petooktobarsku demokratsku vlast“ da dobiju baš tu lokaciju. Time su se SAD i simbolički popele na najveću tačku na Dedinju, iznad Kraljevskog kompleksa i iznad Topčiderske kasarne. Na taj način je ponižen srpski vojnik od svoje izdajničke vlasti i neodgovornih političara.

Savezna vlada je, navodno, bila još 2001. godine dala načelnu saglasnost, ali, i pored čestih razgovora, srpska vlada još nije otvarala vrata… Ni za vreme premijera Đinđića, a nije to uradio ni kabinet Zorana Živkovića… Međutim, za vreme ministra odbrane Prvoslava Davinića i predsednika državne zajednice Srbija i Crna Gora Svetozara Marovića, doneta je ta sramna odluka, 2005. godine.

Kompletan posao poveren je Republičkoj direkciji za imovinu. Zbog toga se prema ovoj nacionalno ponižavajućoj prodaji vojne imovine njen bivši ministar dr Zoran Stanković, koji je došao posle Davinića, ponašao apsolutno indiferentno. Bitna mu je bila njegova funkcija a ne čast Vojske i bezbednost države. Skoro sve poslove preko Direkcije usmeravao je Miroljub Labus, a sam ugovor o prodaji potpisao je tadašnji ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom, Milan Parivodić! Možda u toj kupoprodaji ništa nije formalno-pravno sporno, iako su Maršalat i ceo kompleks prodati za samo 15 miliona evra, dok su neke naše stručne procene tvrdile da je njihova prava vrednost bar duplo veća.

Zar je baš ta strateška lokacija smela da se proda na takvom mestu strancima i to baš SAD, koje su pripremale i izvele agresiju na SR Jugoslaviju? Na taj način SAD su i formalno pokazale da mogu da urade šta hoće, uz pomoć neokolonijalne vlasti i da uzmu lokaciju i srce države, najvišu tačku u najelitnijem delu grada, imajući u vidu istorijski, vojno-bezbednosni značaj Maršalata, Kasarne Topčider, VMA, Komandnog centra veza, Belog dvora i sl.

Sramna odluka je doneta na sednici Vlade Srbije u leto 2005. godine. Vlada i njen ministar Palivodić našli suzakonski osnov iz 1981. godine, po kome se dozvoljava prodaja zemljišta stranim državama za izgradnju diplomatsko-konzularnih predstavništava. Američki agenti su dobili fantastičnu priliku da bez problema prisluškuju Vojsku Srbije i državne institucije na prostoru Dedinja i Senjaka, kao i mnoge rezidencije uglednih političara i diplomata.

Srbija je Amerikancima, prodajom Maršalata i pratećeg vojnog kompleksa na Topčideru koji se prostire na ogromnih 4,2 hektara, omogućila izgradnju nove ambasade, kao i potencijalno podizanje pravog malog „mini Pentagona“ za ceo Balkan. Ukoliko se ukaže potreba, Vlada SAD će na potezu od Drajzerove ulice, pa skoro sve do Topčiderske reke, pored zgrade ambasade podići i prateće objekte u kojima će biti stacioniran i stalni kontingent marinaca. To je za njih u redu i to nije špijunski centar i militarizacija vojnodiplomatskih predstavništava…! Ali je zato Rusko-srpski humanitarni centar u Nišu i diplomatski status zaposlenog osoblja veoma veliki problem. To više Amerikanci i ne kriju, i sramno pritiskaju aktuelnu vlast u Srbiji.

Pritisak SAD na izvršnu vlast Srbije ne bi smeo biti izgovor za tako nekorektan odnos prema osoblju u Rusko-srpskom humanitarnom centru, koje je u više navrata iskazalo neizmerni heroizam. Onima koji su nas bombardovali vlast Srbije dodeli sve privilegije i zaštitu koju uživaju u državama članicama NATO, ali zato Rusi, koji su kroz istoriju stradali za slobodu srpskog naroda, ne mogu dobiti ni približan status. Nema opravdanja za takvo ponašanje i neodgovorno postupanje, koje je suprotno volji srpskog naroda. Američki marinci mogu u vilama na Dedinju, ali zato Ruski humanitarci ne mogu ni u hangaru u Nišu.

Koliki je značaj Maršalat imao za istoriju sve tri Jugoslavije i Srbije i njihovu bezbednost sve do NATO agresije 1999. godine, kada je delimično razoren, svedoče izjave bivših generala u stilu: „Niko normalan takav objekat ne bi prodao nijednoj stranoj zemlji, ma kako se ona zvala! Ni Americi ni bratskoj Rusiji!“..[4]

Stručnjaci upozoravaju da strancima nije ni potreban zakon koji će im dozvoliti kupovinu naše zemlje, pošto im je to već omogućio Zakon o privatizaciji. Kupovinom naših poljoprivrednih preduzeća, već se u rukama stranaca našlo između 18.000 i 20.000 hektara obradivog zemljišta.

Učestale kritike domaće javnosti zašto se to radi u poslednji čas i bez javne rasprave o tako važnom pitanju, zamenile su opaske o predloženim rešenjima kada je konačno predlog zakona 16. avgusta ušao u skupštinsku proceduru.

U odgovoru na pitanje zašto je to tako, predsednik skupštinskog Odbora za poljoprivredu, koji je iz redova vladajuće Srpske napredne stranke, Marijan Rističević, rekao je da „… tehnički nije izvodljivo da zakonom budu obuhvaćena pravna lica … Ceo zakon se odnosi na preciziranje SSP-a, a u SSP-u nema nikakvog govora o pravnim licima. SSP je akt koji je potvrdila Narodna skupština, i sada se bavimo zakonom koji precizira njegovo sprovođenje, odnosno obaveze koje smo preuzeli prema državljanima EU“.

To su čak i ilustrovali mogućom situacijom u slučaju privatizacije Poljoprivrednog kombinata Beograd, koja je aktuelna i za šta su stranci pokazali interesovanje. U slučaju kupovine, uknjižili bi i više oko 20.000 hektara zemljišta tog kombinata, što praktično predstavlja polovinu Palilule, po površini najveće beogradske opštine.

Jesu li onda efekti zakona koji onemogućuje državljaninu EU da kupi više od dva hektara zemlje simbolični, kada ostaju na snazi zakoni po kojima strane firme kupovinom domaćih preduzeća i osnivanjem preduzeća u Srbiji, mogu da dođu do hektara i hektara oranica?

„Kada Nemac ovde osnuje firmu, to je srpska firma. Ako je srpska firma postala vlasnik srpske zemlje, ne znači da je Nemac vlasnik, nego firma koju je osnovao Nemac“. To su pravničke i političke zavrzlame, kako bi se izigrala suština.

Rističević je napomenuo da je, kada se svojevremeno pisao Zakon o privatizaciji, prvobitno bilo dogovoreno da poljoprivredno zemljište uopšte neće biti uključeno u slučaju prodaje poljoprivrednih firmi. Kreatori zakona su to potom promenili, rekao je on, i ilustrovao da je zahvaljujući tome Miodrag Kostić za tri evra kupio šećeranu, ali i dobio 164 hektara kod Kovačice. Tako je 300.000 hektara prodato za 50 miliona, što je manje od 200 evra po hektaru. Nije, napomenou je on, problem da stranac u Srbiji osnuje firmu koja će biti domaće pravno lice, koje će raditi po našim uslovima.[5]

fsksrb.ru

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime