Profesorka okružena neprocenjivim bogatstvom

0
551

natasaSvaki grad je priča o ljudima i njihovim sudbinama, a kada se osvrnemo i pogledamo ko je sve u Kragujevcu živeo i kakve sve priče su ispričane u našem gradu, u ogledalu prošlosti imamo sjajnu sliku sadašnjosti i budućnosti, kaže Nataša Jakovljević, profesorka srpskog jezika i književnosti u Drugoj kragujevačkoj gimnaziji.

Rodni grad za nju je magnet koji privlači ljude da se ovde stalno vraćaju, da dolaze i ostaju. Mnogo je razloga da se ponosimo gradom, smatra Nataša. Knez Mihailo Obrenović, Radomir Putnik, Joakim Vujić, samo su neka od imena koja su obeležila istoriju i proširila glas o Kragujevcu. Grad je bio rasadnik vrhunskih glumaca, ovde su napisani brojni antologijski stihovi, obogatio je muzičku scenu, odavde su povučeni najvažniji potezi u državničkim poslovima, a sve se nastavlja i do novijih vremena kada dobar glas o Kragujevčanima šire Mirko Babić, Gorica Popović, Nikola Rakočević, Smak, Osvajači, Marija Šerifović, Jelena Tomašević… Ipak, Nataša uviđa da sadašnje generacije nisu uvek svesne priča koje nasleđuju, pa često neguju one pogrešne. Zato apeluje na sugrađane da se odnos prema pravim vrednostima mora promeniti. Tužan primer koji ovo oslikava je kuća Đure Jakšića. „Žalim što smo dozvolili da nastavimo priču velikog književnika i slikara onako kako je on živeo – negujemo tragediju neshvatanja jednog umetnika i nismo na pravi način doživeli snagu njegovog pesništva“, objašnjava Nataša šta zamera sugrađanima.

Nataša_Jakovljević_govornicaNataša Jakovljević govornicaPrijatelji je opisuju pozitivnom i energičnom osobom punom kreativnog duha, živosti i ne vole kada ćuti jer je, kako objašnjava, njeno ćutanje teško i tužno. Trudi se da bude pouzdan prijatelj, a svoje deli na one iz školskih dana, koji u život unose dah slobode; one iz fakultetskih dana i sa posla, koji nas uče odgovornosti i analitičnosti i slučajne prijatelje koji su postali važni ljudi u njenom životu, njena sigurnost i oslonac. U razgovoru se često služi eufemizmima i voli Negoševe reči da se sve može kazati lepše, da se čoveku ne vređaju rane. Moto s kojim živi je da se „preko trnja stiže do zvezda“, te da, kao u misli Crnjanskog, do beskrajnog plavog kruga u kome je zvezda možemo stići jedino trnovitim putem.

Nataša sebe smatra nemerljivo bogatim čovekom. Od 2000. godine, od kada radi kao profesor, upoznala je mnogo divnih ljudi, učenika i kolega, koje smatra svojim prijateljima. Kad bi se ponovo rodila, opet bi birala isti posao, kaže i objašnjava da je uvek okružena srećom i pozitivnom energijom koje oko sebe šire mladi, uvek je u tokovima svakodnevnice, uživa u zdravlju koje sa sobom nosi mladost, pre svega u takvim stavovima prema životu. Zato se i ona trudi da učenicima pruži sve od sebe. Kroz aktivno učenje njeni đaci iz škole ponesu ne samo opšte obrazovanje, već i one vrednosti koje će kasnije uklapati kao kockice u životnu slagalicu, često se prisetivši reči svoje profesorke.

Trudi se da đacima nikad ne bude dosadno pa rade drame, intervjue, vode dnevnike, učestvuju u debatama i uopšteno kroz rad neguju timski i takmičarski duh. Kad vidi njihovo interesovanje za takav rad i ideje, ova profesorka često stavlja znak pitanja na sebe i uvek pronađe nešto što ona može da nauči od svojih učenika. Sa profesorom Goranom Levajcem više od decenije vodi Dramski studio koji je rasadnik mladih glumaca jer se radu pristupa ozbiljno i igraju se takve predstave, kroz saradnju sa profesionalcima poput Milića Jovanovića, Mateje Ristića, Nebojše Jakovljevića. Natašu ponosnim čini to što u svakoj generaciji ima onih koji, inspirisani ovakvim radom, studiraju jezike i žurnalistiku. Kaže da se sve priče mladih koji je okružuju utaču u nju i čine je življom i bogatijom, a to bogatstvo je neprocenjivo.

Nataša_Jakovljević_porodičnaNataša Jakovljević porodičnaNajblistaviji dijamant u njenom životu svakako je trinaestogodišnji sin Stefan, zaljubljenik u gitaru, sa kojim Nataša ponovo proživljava tinejdžerske dane. Od majke je, kaže, naučila da samo vera u život otklanja svaku prepreku. Da na život gleda kao na anegdotu naučila je od oca za koga kaže da ju je prerano napustio i prešao iz jednog sveta u drugi, jer smrt ne priznaje kad je on u pitanju. Brat je njena druga polovina, a suprug saputnik kroz život sa kojim zajedno prolazi kroz lepo i ružno. Mešanje njihovih čula, zaljubljenosti u književnost i u muziku kojom se suprug bavi, daju pečat njihovim životima, kaže Nataša. Zajedno prave svoju kolekciju starih ploča. Sem toga, Nataša je ljubitelj i kolekcionar knjiga, kupuje ih, razmenjuje i pravi sosptvenu biblioteku jer knjigu smatra najboljim lekom za dušu. Rizikujući da je u šali nazovu progoniocem umetnika, uporna je kada želi neku umetničku sliku za svoju kolekciju. Poznavalac je dobrog filma, a uz prijateljicu koja se bavi fotografijom i ona je ih je zavolela. Okupirana je proučavanjem uređenja prostora, a u njenom stanu se uvek mora naći mesta za neku bocu dobrog crvenog vina koje Nataša voli.

Jovana Mladenović

infokg.rs

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime