Projekat Jeremić – još jedna analiza

Proteklih dana srpski patriotski sajber-prostor, kao jedino mesto gde zainteresovani građani mogu naći objektivne i, od vlasti i zapadnih agentura, necenzurisane informacije o aktuelnim dešavanjima i političkim procesima, obeležilo je oštro sučeljavanje mišljenja o liku, delu i daljoj političkoj sudbini Vuka Jeremića, nakon što je u samom finišu izgubio trku za mesto Generalnog sekretara OUN. Rasprava, u kojoj su ispoljene znatne razlike u mišljenjima i koje su na momente prerastale u potpuno oprečne stavove, vođena je na vodećem portalu srpskog patriotskog diskursa, Fondu Strateške Kulture (FSK), i to isključivo između njegovih autora, što je ne samo potvrdilo ogroman kadrovski i analitički potencijal ovog rusko-srpskog projekta, nego i njegovu potpunu otvorenost za različita mišljenja i razvoj slobodne kritičke misli. Hajde, zamislite bilo koji drugosrbijanski portal ili projekat, finansiran zapadnim parama, da objavi različite stavove o jednoj, bilo kojoj temi. Nađite, recimo, na Peščaniku ili CEAS-u, ma i jedan tekst koji će u ovoj fazi kampanje pohvaliti Trampa a kritikovati Hilari Klinton. Probajte da igde na njihovoj mreži objavite stav suprotan stavu Kandićke ili Milićke!

Nećete uspeti ni jedno, ni drugo! Sve je uniformisano, sve je jednoumno. Sve je unipolarno. Kako može postojati različitost u nečemu što je unipolarno, pa makar to bio i svet?! I zato je pet autorskih tekstova i pisanje tri FSK autora o Vuku Jeremiću kao temi, za svega nekoliko dana, praktično pokazalo koliko je multipolarnost, za koju se Rusija zalaže kao oblik budućeg uređenja sveta, superiornija i Čoveku prirodnija od bolesti unipolarizma. Upravo zbog poštovanja prava na različitost. Na drugačije mišljenje. Sve čestitke glavnoj urednici Anji Filimonovoj na umeću da to naglasi i na ovaj način…

No, da se vratimo samim analizama i Jeremiću kao temi. Sve je počelo spontano, u ovom trenutku, imaginarnim pitanjem kolika bi bila, sa patriotskog aspekta, kredibilnost Vuka Jeremića da se pojavi kao kandidat na predsedničkim izborima u Srbiji naredne godine. Kažem „imaginarnim“ jer, do sada, gospodin Jeremić ničim nije stavio do znanja da ga tako nešto uopšte interesuje, pa čak ni da ga zanima bilo kakav angažman u Srbiji. No, predviđanje budućih dešavanja sastavni je deo političke analitike, pa se uvaženi doajen srpske političke misli, prof.dr Slobodan Antonić, u svojoj redovnoj kolumni na FSK, pozabavio ovom temom, zaključujući da bi sve u svemu Jeremić bio prihvatljiv predsednički kandidat za patriotski diskurs, iznoseći u prilog tome određene argumente. Očigledno se ne slažući sa njim, hitro je reagovao britki Branko Pavlović, dosledan borac protiv evro-atlantske okupacije Srbije, koji je u svom tekstu izneo bitno drugačije, da ne kažem suprotno mišljenje. Zatim su njih dvojica razmenili, a FSK objavio, još po jednu pisanu sesiju na ovu temu, a na sve se nadovezao temeljni Dušan Kovačev, koji je hronološkim redom povezao neke malo poznate činjenice o Jeremiću koje govore same za sebe.

Svi ti sjajni tekstovi i spremnost uredništva FSK-a da razvije polemiku između sopstvenih autora prosto me je inspirisala da se i sam pozabavim pojavom i delovanjem Vuka Jeremića na političkoj sceni ne samo Srbije, već pokušanog kreiranja unipolarnog sveta. Došao sam do zanimljivih i intrigantnih zaključaka koje želim da priložim postojećoj raspravi o „Projektu Jeremić“ , bez namere da polemišem sa prethodnim autorima i tekstovima na tu temu, već pre da ih na neki način nadogradim još jednim viđenjem.

DA LI UOPŠTE POSTOJI „PROJEKAT JEREMIĆ“?

Kada neko u 41. godini sa podrškom jedne male, medijski satanizovane, zemlje kakva je Srbija i njene u svakom smislu bedne vlade, čiji su nivo opštenja obično otpravnici poslova stranih ambasada, dođe do poslednjeg kruga glasanja za izbor generalnog sekretara OUN, onda nema sumnje da je on nečiji projekat. I to vrlo ozbiljan. Jer, OUN su jedan od najvažnijih globalnih instituta kojim se pokušava legalizovati tzv. Novi svetski poredak, odnosno instalirati korporativni projekat unipolarnog sveta. Smešno je verovati da tako visoko u hijerarhiji ove organizacije može dospeti neko iza koga ne stoji sprega krupnog korporativnog kapitala, mreže tajnih društava i bar nekih od porodica tzv. „crnog plemstva“. Ali, zašto bi ONI podržali Jeremića?!

Kako bi odgovorili na ovo pitanje krenućemo od Jeremićevog porekla i školovanja.

Vuk Jeremić je dete iz nacionalno mešovitog braka, musliman po majci, što ne bi bilo toliko važno da njegova majka Sena, nije potomak diplomate Šerifa Buljubašića i Sadete Pozderac, ćerke Titovog saradnika Nurije Pozderca, potpredsednika AVNOJA i unuka Murat-age Pozderca, jednog od lidera Cazinske krajine u doba osmanske vladavine Bosnom. (1) Porodica Pozderac bila je jedna od nauticajnijih porodica u Titovoj Jugoslaviji (Hakija, Hamdija, Sakib itd), a njihovu snagu i čvrstinu nacionalne opredeljenosti osetili su mnogi Srbi, među kojima i Vojislav Šešelj. Dakle, po majci, Vuk Jeremić potiče iz politički i diplomatski angažovanih porodica, a podsećam da je ženska linija porekla itekako značajna u novom svetskom poretku. Vukov otac, Mihajlo Jeremić, bio je dugogodišnji direktor Jugopetrola, što je značajno u smislu materijalne osnove i veza koje su omogućile njegovo obrazovanje u inostranstvu.

No, pre inostranstva bila je zemlja. Završio je prestižnu Prvu beogradsku gimnaziju, gde mu je razredni starešina bio … čik, pogodite ko? Boris Tadić, dabome! Posle gimnazije obreo se u Engleskoj, na Kembridžu, drugom najstarijem anglofonskom univerzitetu, gde je diplomirao teorijsku i eksperimentalnu fiziku. To obrazovanje, samo po sebi, nije značajno za njegovu političku karijeru, ali boravak na Kembridžu svakako jeste. Tu je ostvario kontakt! Nešto zanimljivo sa njim sigurno se desilo u Kembridžu, jer umesto da se uputi u neku istraživačku ustanovu koja bi ga delegirala u projekat CERN, pa da tamo traga za Higsovim bozonom (božijom česticom), što je u to vreme bio san svakog fizičara od karijere Jeremić, po sticanju diplome na Kembridžu 1998., produžava za SAD, na elitni Univerzitet Harvard, gde proučava sasvim drugu oblast i 2003. stiče Master diplomu u sferi državne administracije i međunarodnog razvoja (Master in Public Administration in International Development).

Hajde da ovde zastanemo i napravimo malu digresiju, kako bi se nakratko pozabavili time šta ova dva univerziteta znače u pokušaju globalizacije planete, odnosno stvaranja unipolarnog sveta. Počeću od toga da su, prema jednoj od najpoznatijih svetskih lista (QS – Kju eS), Kembridž i Harvard dva najprestižnija univerziteta u poslednjih 20. godina. Harvard je najstariji američki univerzitet (osnovan 1636.), i jedan od najeminentnijih visokoškolskih ustanova na svetu. Ima godišnji budžet od preko 26 milijardi dolara, preko 10.000 zaposlenih, od čega je gotovo četvrtina nastavno osoblje. Kroz rad 10 fakulteta i 8 istraživačkih instituta edukuju se kadrovi koji kasnije zauzimaju najviše funkcije u državnoj administraciji i raznim globalističkim institucijama širom planete.(2)

Univerzitet Harvard, inače, lociran je u malom američkom gradu Kembridž (država Masačusets), koji je po popisu iz 2010 brojao nešto preko 105 hiljada stanovnika, otprilike koliko i istoimeni grad u Engleskoj u kome je smešten Univerzitet Kembridž. Ako neko misli da se nazivi ova dva univerzitetska centra slučajno podudaraju, i da je Harvard „slučajno“ osnovan samo šest godina nakon osnivanja američkog grada Kembridža, neka mu bude. Taj će verovatno smatrati i da je „slučajno“ što svaka generacija sa Kembridža ima malu grupu odabranika koja nastavlja edukaciju na Harvardu. No, svako ko iole poznaje strukturu i delovanje globalističkih procesa zna da je njihovim kreatorima „slučajnost“ najpraznija od svih praznih reči. Ni Jeremić nije slučajno završio na elitnom Harvardu.

Harvard je privatni univerzitet sa enormno visokim školarinama koje sebi mogu priuštiti samo izuzetno bogati ljudi, ili “odabrani” koje oni stimulišu svojim “stipendijama”. On je član tzv, “Lige bršljana” koju je nekad sačinjavalo sedam, a danas osam, univerziteta SAD, čija kastinska povezanost i uticaj praktično određuju sudbinu američke nacije jer se iz njihovih redova regrutuju gotovo svi kadrovi za najbitnije političke, poslovne i društvene funkcije (Harvard, Jejl, Pensilvanija, Prinston, Kolumbija, Braun, Dartmut i Kornel). Bršljan u imenu „lige“ ne simbolizuje samo drevnost i tradiciju kako se obično ističe, već pre svega osobinu ove biljke da međusobnim povezivanjem osvaja svaki prostor i stanište na kome se nađe.

Prema nepisanom pravilu Harvard vodi računa da 90% njegovih studenata budu Amerikanci, a svega 10% stranaca. Nije se lako naći u takvom društvu, čak i kada imate dovoljno novaca. Vuk Jeremić ga nije imao, bar ne dovoljno. Stipendirala ga je Fondacija „Kokalis“, koja stvara „lidere“ u Jugoistočnoj Evropi. Teško da je to učinila zato što je imao lepe oči. Još teže da bi edukovala budućeg srpskog patriotu. A najteže da bi pomogla odbranu Kosova u Srbiji. To je američka fondacija koja promoviše „američke vrednosti“. I pomaže mlađanom srpskom fizičaru da uđe u politiku. Ah, taj američki san! Može li to biti slučajno? I može li to iko, ko nije NjIHOV “projekat”?!

Nakon Harvarda Jeremić se vraća u Englesku, gde počinje doktorske studije primenjene matematike na londonskom univerzitetu. Ali, pazite sad ovo, za vreme doktorskih studija radio je kao finansijski analitičar u finansijskim institucijama u londonskom Sitiju, među kojima su „Dojče Banka“, „Drezdner Klajnvort Benson Bank“ i „Astra Zeneka Farmasijutikals“. Dakle, taj nije gubio vreme! Upoznao je sve bitne segmente globalističkih poluga, a na kraju i ovo: “Tokom vladavine Slobodana Miloševića, organizovao je srpske studente i iseljenike u Engleskoj koji su radili na informativnim kampanjama i uspostavljanju medjunarodnih kontakata za potrebe demokratske opozicije.”

Patriotski, nema šta. Podseća li Vas to na londonske magle u kojima su se, naravno slučajno, povremeno sretali Zoran Đinđić i Rasim Ljajić, mlađani Čeda i matori Mićun i ostala dosovska kamarila, da u miru sanjaju „demokratske“ snove? Mene podseća!

A onda je došao taj 5. oktobar i Vuk Jeremić se, kao i mnogi drugi srpski strani stipendisti obreo u zemlji.

ZANIMLjIVE CRTICE IZ POLITIČKE KARIJERE

Po povratku u Srbiju, kao ambiciozni dvadesetpetogodišnjak, Jeremić se nije obreo u Vinči, niti na prirodno-matematičkom fakultetu, a nije ni u nekoj stranoj banci, iako mu je široko elitno obrazovanje sve to omogućavalo, već je karijeru započeo kao savetnik tadašnjeg ministra za telekomunikacije SRJ, Borisa Tadića, svog profesora iz gimnazije. Tokom 2002. postaje član kabineta Zorana Đinđića, gde je radio kao specijalni savetnik za ekonomske odnose sa inostranstvom, a to je bilo vreme kada se u Đinđićevom okruženju više govorilo engleskim, i nemačkim, nego srpskim jezikom (inače Jeremić odlično govori nemački). Nakon Đinđićeve smrti, 2003., izranja kao savetnik za evroatlantska pitanja tadašnjeg ministra odbrane SCG Borisa Tadića, da bi kada je Tadić izabran za predsednika Srbije u junu 2004, Jeremić bio postavljen za njegovog savetnika za spoljnu politiku. Nešto pre toga (februar 2004.) Tadić ga je postavio za predsednika odbora za međunarodne odnose DS-a, odakle je praktično vaninstitucionalno delovao iznoseći u međunarodnim kontaktima stranačke stavove koji se često nisu poklapali sa zvanično proklamovanom politikom srpske Vlade, koju je tada vodio Vojislav Koštunica. (5)

Sve gore rečeno je tipično kretanje globalističkog “specijalca” koji se sprema da preuzme određenu funciju u datom trenutku, pri čemu je evidentno da se usmerava ka preuzimanju funkcije ministra spoljnjih poslova. Ovde je trenutak da se malo pozabavimo odnosom tandema Tadić-Jeremić koji sve vreme zajedno idu prema vrhovima. Na prvi pogled izgleda da više pozicionirani Tadić obično dovodi Jeremića u svoju blizinu. Ali, vreme je da se postavi zanimljivo pitanje – šta ako je Tadić biran upravo zbog Jeremića, a ne obrnuto?! Kao idealan da mu omogući sprovođenje globalističkih zadataka vezanih za Balkan i Kosovo koje je primio od svojih globalističkih nalogodavaca iz londonskih magli. I kao primamljivi žrtveni jarac na kraju rituala. Valjalo bi ovu mogućnost ozbiljnije razmotriti.

Setimo se samo kako je Tadić odjednom izdignut iz ničega a onda većini, pa i njemu samom, nenadano vraćen u ništa. Dok se Tadić valjao po političkoj prašini i lelekao po medijima, Jeremić je jednostavno okrenuo glavu i otišao dalje, kao da ga i ne poznaje, kao da odbacuje isluženu stvar. Nije pokušao da mu pomogne ni kada je postao presedavajući Generalne skupštine OUN, a sa vezama i rejtingom koji je uživao lako mu je mogao namaći nekakvo dobro plaćeno OUN nameštenje. I verovatno bi to učinio da je imao osećaj da mu bilo šta duguje. Ali, nije ga imao. Tipično ponašanje globalističnog odabranika svesnog svoje misije.

Misiju za koju je spreman, Ministar spoljnih poslova Srbije, preuzima maja 2007. godine kao predstavnik DS-a u Koštuničinoj vladi, neposredno pred samo-proglašenje kosovske nezavisnosti. I upravo je on taj koji sa Koštunicom i Samardžićem pravi onaj “tajanstveni” Akcioni plan u slučaju proglašenja nezavisnosti Kosova koji je usvojen na sednici Vlade 14.01.2008. (6) i koji je proglašen za dokument od najveće državne tajnosti. Jadni Koštunica.

Taj dokument, jalov kao i Koštuničino isprazno srbovanje, nije predviđao ozbiljne diplomatske mere i inicijative, a od samog početka sprovođen je kao ograničena i privremena akcija koja nije imala šanse na uspeh. Kada je smogao snage da to prizna samom sebi Koštunica je odglumeo razočaranog genija i “vratio mandat narodu”, svestan da će izgubiti izbore i ostaviti Kosmet na milost i nemilost Borisu Tadiću i njegovoj izdajničkoj sviti. U vladi Mirka Cvetkovića, formiranoj nakon izbora 2008., Jeremić zadržava svoju poziciju šefa diplomatije, koju je obavljao isključivo u funkciji evro-atlantskih interesa u Srbiji i regionu. Od prećutnog prihvatanja zvanično odbačenog Ahtisarijevog plana, preko izmeštanja rešavanja kosovskog pitanja iz OUN u EU, čime su praktično neutralizovana sva rešenja Rezolucije 1244. povoljna po Srbiju, sve do tragičnog podnošenja „kompromisnog“ Predloga rezolucije o Kosovu u OUN (7) i širenja uticaja Turske na Balkanu, ništa nije uradio što bi bilo u stvarnoj suprotnosti interesima evro-atlantizma. Budući da je Jeremićeve aktivnosti u tom periodu opširno obradio Dušan Kovačev u svom nedavnom tekstu ne bih se ovde ponavljao.(8)

To što je, uprkos svemu što je uradio i što nije uradio, stekao imidž najvećeg patriote među izdajnicima posledica je ozbiljnosti “Projekta Jeremić” i spremnosti njegovih nalogodavaca da u taj imidž ulože vreme i novac. On je sve vreme javno pokazivao izvesnu distanciranost od Borisa Tadića i povremeno se demagoški “ograđivao” od njegove popustljivosti, ali njegove najkatastrofalnije odluke nikada nije kritikovao, već ih je u potpunosti sprovodio. Ili su to bile odluke Vuka Jeremića, a Tadić je bio samo politički zec. Svejedno. Iza su uvek stajali isti nalogodavci, koji su Jeremića medijski držali po strani kada je Srbija gutala evro-atlantske “žabe”, a gurali u prvi plan kada se ponekad isprazno busala u prsa. Takođe je i predstava sa njegovim isključenjem iz DS-a vođena u vreme kada je to njemu najviše odgovaralo i na način koji se najbolje uklapao u njegov “patriotski” imidž.

Uostalom, zar iko ozbiljan zaista može poverovati kako je Vuk Jeremić napravio onakav performans u OUN za Srpsku Novu Godinu, a da mu to neko stariji po godinama i činu, u globalističkoj hijerarhiji, nije dozvolio. Da je, romantično, iz Njujorka marširao na Drinu a da pre toga nije pitao svoje nalogodavce? Zaboga!!!

UMESTO ZAKLjUČKA

„Projekat Jeremić“ nesumnjivo postoji i on je svakako dalekosežniji i značajniji nego što se obično misli. Na to ukazuje njegovo elitno školovanje, kao i dosadašnja karijera. Previše vrata mu se nenadano otvara, isuviše velik novac prati njegovo kretanje, neobjašnjivo lako dobija medijski prostor i velike uloge da bi to bilo slučajno.

Nema sumnje da se to „nešto“ što je odredilo njegovu ličnu i političku sudbinu i što ga je dovelo na sadašnje pozicije, desilo na univerzitetu Kembridž, gde je došao da studira fiziku, a odatle otišao u susret političkom iskušeništvu na Harvard, gde se stvara politička i poslovna elita novog svetskog poretka. Sve ukazuje da je on to iskušeništvo uspešno prošao i da, bez obzira na mamce koje izbacuje levo i desno, čvrsto gazi kao pripadnik globalističke političke elite. Ne smemo gubiti iz vida da u Ameriku nije pošao iz Srbije, već iz Engleske, kao i da se nakon Harvarda u Beograd vratio preko Londona! Dakle, „otkriven“ je na Kembridžu, „brušen“ na Harvardu, „glaziran“ u Londonu. Treba li tome neki komentar? Treba li se prisećati ko nam je uvalio Tita?

Tu dolazimo i do pitanja od koga je sve i počelo – da li je Vuk Jeremić mogući kandidat za srpske predsedničke izbore. I koliko je kredibilan? On sam, u nedavnoj izjavi za „patriotski“ Blic, rekao je da neće biti „Vučićev kandidat“ i da odluke ne donosi dok dobro ne promisli i „ne savetuje se sa ljudima koje poštuje“.(9) I ne laže nas, ni za jedno, ni za drugo. On je, danas, toliko bliži vrhovima stvarne moći od Vučića, da je apsurdno i pomisliti da može više biti sa njim u bilo kakvom partnerstvu. A hoće li se uopšte kandidovati, o tome sada, u njegovo ime, odlučuju drugi, koji upravljaju njegovom karijerom ali i životom. On ih naziva „savetnicima“ koje poštuje, a ja bih rekao da im više pristaje reč „naredbodavci“. No, nek mu bude. Ako ti „SAVETODAVCI“ odluče da on to bude, Jeremić će zasigurno to i postati, a svoju ulogu odigraće besprekorno, kao i ove do sada.

No, nisam nikako siguran da će to biti baš dobro za patriotsku Srbiju…

Dragan Milašinović

Fond strateške kulture
___________________________________

Odrednice:

https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%92%D1%83%D0%BA_%D0%88%D0%B5%D1%80%D0%B5%D0%BC%D0%B8%D1%9B
https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A3%D0%BD%D0%B8%D0%B2%D0%B5%D1%80%D0%B7%D0%B8%D1%82%D0%B5%D1%82_%D0%A5%D0%B0%D1%80%D0%B2%D0%B0%D1%80%D0%B4
– http://www.enciklopedija.hr/natuknica.aspx?id=28256
– http://beta.rs/vesti/politika-vesti-srbija/29759-biografija-vuka-jeremica
– isto
– http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2008&mm=01&dd=14&nav_id=280356
– Inicijativa Srbije pred UN, BBC, 17. 9. 2008. g.
– http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/saving-privat-jeremic/
– http://rs.n1info.com/a201631/Vesti/Vesti/Jeremic-Necu-biti-Vucicev-kandidat-za-predsednika.html

Tekstovi aktuelne rasprave o Jeremiću na FSK:

http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/projekat-jeremic/
http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/jeremic-je-sasvim-neprihvatljiv-osim-mozda-za-vucica/
http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/projekat-jeremic-2-odgovor-branku-pavlovicu/
http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/razlika-je-sada-jasnija-2-odgovor-antonicu-na-temu-vuka-jeremica/
http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/saving-privat-jeremic/