Promena poretka i pečalba kao metafora

0
793

oligarchy1

Više ne može biti drugog događanja u srpskoj istoriji nego očitog dugog kretanja po širini i dubini ka globalno zapadnom

Promena poretka je najsloženiji događaj u društvenoj prirodi čoveka i države. Pritom, kako je reč o višestrukom čvoru poredaka – koji zovemo politički sistem iako imamo dodira sa tek nekim aspektima ove strukture – mi smo vrlo zavisni od celine i našeg doživljaja političkog sistema u kome živimo, čak i kad ne mislimo mnogo o punom spektru pojava i institucija u njenom domenu. O stvarima kao što su zdravstvo, represivni aparat, ili kultura i mediji tek ne razmišljamo. Čak ni o tome da nema te države koja ne kontroliše tokove narkotika na svojoj teritoriji. Sve to kao problem postaje vidljivo tek kad privredna aktivnost postane preslaba da bi zadržala dominaciju u organizaciji raspodele. Tada, kako se pričalo da je Milo plaćao penzije iz šverca cigareta i ko zna čega još, neki podsistemi postanu vidljivi.

Zašto onda da se ljudi i mediji iznenađuju predlozima da se prihodi od narkotrafikinga i prostitucije uvrste u Evrobarometar? Uključujući i rad na crno, za koji svi znamo da se okvirno kreće oko 30 odsto širom evropskih država, kao posledica prenošenja krize iz ekonomske u društvenu i egzistencijalnu ravan, što već dugo označavamo kao okvir za kratak, loš i nasilan život većine. Uz vidno jačanje oligarhijskih struktura u postmodernom političkom poretku bez ravnoteže, koji ne mari za socijalni brodolom nacionalnih društava, reč je globalnom poretku kakav doživljavamo od pada Berlinskoga zida.

Da bi to bilo promenjeno, potrebni su nova paradigma, diskurs i stil mišljenja, smena administracija i njihovih navika, kao i birokrate nove realnosti. Potrebno je vreme u kome bi se i formiralo i delanje i ponašanje prema novoj društvenoj realnosti, umesto one koja počiva na mitu o tranzicionim dobitnicima (još je Džefri Saks projektovao za Rusiju 60 odsto gubitnika tranzicije, dobitinika uopšte bilo).

oligarhija

SPOLJNJI I UNUTRAŠNJI POREDAK

Totalizujući pogled, predočava nam očekivano: da se poredak tiče svih postojećih segmenata društvenog života (po A. Šicu, „sveta života“), ali da je uvek postojao unutrašnji i spoljni poredak, čije se veze ne sastoje u istosti, već u nadređenosti. U evidentnoj nadređenosti spoljnjeg prema unutrašnjem poretku, koji ne uređuje samo one mračne segmente nego je sveprisutan i skoro paralelan spoljnjem – i kao pomažući i kao parazitirajući. Problem nastupa kad spoljni poredak nije samoregulativan, pa ga ili delimično ili u potpunosti zamenjuje unutrašnji. (Baš tada se dešava da Ljubiša Buha asfaltira drumove, Kole dobija šećerane, urušavaju se trgovinski sporazumi, dok OLAF hvata zjale i ovde i u Briselu. Jer leglo organizovane korupcije je u Briselu, a zna se kako se tamo završavaju politički dogovori – prema pravilu spoljnjeg i unutrašnjeg poretka. U tom smislu se može razumeti Bebina nesebična pomoć Vučiću: ako hoće nešto da završi sa EU, treba da osnaži konsalting i lobing prema now-how naplati i raspodeli prema Briselskom sistemu. Zato uvek veoma malo para stiže iz EU-fondova, jer se na putu do cilja raspu kao kroz rešeto. A evrobirokrate iz dana u dan zagriženo pothranjuju svoju volju za samoopstankom.)

Da Vas podsetimo:  Otkaze dobili SMS porukama: Pljušte tužbe, 338 radnika u Smederevu ostalo bez posla

Otud se i pojavljuju novi „desni – ekstremni političari“ po evropskim državama, koji žele ovaj grandiozni parazitski sistem da razgrade – od diskursa do birokratije. To ne odgovara ni Amerikancima ni multinacionalkama u privredi i finansijama, koji na taj način sve više kontrolišu evropske države i narode. Ne samo medijima i industrijom masovne zabave, što je većinom njihovo vlasništvo, već i politikom, kroz privredne tokove, finansije… Očigledno je i sve izrazitije da se zakonodavno po dubini standardizuje i autorizuje svaki element života, i to na mnogo duži rok. Otud i Beba ima čime da se pohvali – autorska prava i ekologija – dok njihov spoj verovatno daje žitarice i ko zna šta još. Oni nama, na primer, dobre ocene za oblast ekologije, mi njima pravo na genetski modifikovane žitarice. Otuda je i tužna tirada o deci na B92 kojima je prošle godina izmeren nedozvoljeni nivo olova. Iz tih kuhinja su i ostali pornografski zakoni, koji se prihvataju i primenjuju bez reakcije: o radu, uterivačima, privatizaciji, ukidanju prava roditelja na decu sa 14. godina, p sve do zakonskog ukidanja prirodnosti ljudskog stanja i u porodici, majki, očeva i dece, pretvarajući ih u nove korporacijske ćelije isključivo zakonski uređene dokle s tim mogu ići. Ima i sistema u tom ludilu: kad već načelno ne osamostaljuju i ne individualizuju decu od rođenja, čovek ne može bez prirode. Ali zajednice očigledno ne moraju biti prirodne.

BAZA OLIGARHIJE

Ko su danas „desni – ekstremni političari“? Samo oni koji konstatuju fenomen degeneracije liberalizma? Da ovaj sam u konačnosti svoje ostvarenosti divergira u isključivu individualizovanu pohlepu i da se u današnjoj situaciji postmoderne jedino može konstatovati stanje atomizacije zajednica. Reč je o situaciji koja podjednako politički i kulturno realizuje politički sistem rigidne filtracije svega što nije liberalno – individualno do nivoa tabua. Tako se kao politika nameće interesno-mrežno pregovaranje individua, smatrajući za zaostalost i nemoguće sve što nije iz perspektive liberalnog.

Iz ove liberalne atomizacije iznova se pokreće i teče proces umnožavanja i rasemenjavanja mreža pregovarača. Oni su samo individualni trgovci interesima – otvoreni za koaliciona jata agenata onom ko više plati, poznatih kao advokatske i diskurzivne koalicije posebnih interesa. Dok, istovremeno i ubrzano propadaju narodne stranke sveobuhvatnog interesa celog društva, nesposobne u konačnosti liberalizma u individualnoj pohlepi i sledstvenoj atomizaciji i pregovaranjima, tačnije u klijentelističkim pogodbama obesmišljene ideje slobode kao ideološke utopije, ni same više ne mogu da iznesu povećani smisao za poredak. Tada u strankama otvoreno jačaju procesi razgradnje idejne integracije članstva, kao jedne od sedam osnovnih funkcija stranaka (za podelu vidi Fon Aleman). Interesna integracija tada postaje izrazitija, stvarajući uslove za partokratiju uz ključno opadanja vrednosti koje zahteva vreme saznavanja i znanja a u korist kratkoročnog ličnog ispunjavanja interesa kao opšte korporativizacije sveta života. Kod nas, kao baza oligarhijskog strukturisanja u revolucionarnom periodu u tranziciji – koji se sada završava u Srbiji – teče u parlamentarnom životu u okviru blizanačkog dueta SNS-DS.

Da Vas podsetimo:  Korona i diktatura

Država biva okružena agencijama, neprofitnim društvenim organizacijama, ali i profitnim institutima, konsalting kućama, lobi kompanijama. Iznutra je pak izbušena interesno-individualizovanom birokratijom, koju smo i od ranije nazivali agonija i provizije. Od tada srednja klasa je pre svega birokratija, a preduzetnička klada, zasnovana i samostalna klasa malog i srednjeg obima posla. Uz već postojeće procese medijalizacije i amerikanizacije politike: pablik rilejšn, marketing, star sistem lidera i medijski izabranih tema, tu je profesionalizacija političke komunikacije kao medijsko-marketinška ekonomizacija političke komunikacije.

To stanje je toliko iznenađujuće drugačije, na sasvim suprotnoj strani od Habermasovog očekivanja „komunikacijske zajednice“. Očigledno je jedino da proces raspadanja ili postmoderne atomizacije zajednica (umesto opšteg usmerenja ka slobodi) može da zasiti politički redukovane liberalne igrače, rascepljene od pohlepe. Racionalizovana sebičnost, iz čijeg kruga nema izlaza, zaglavljena je u višestrukim degeneracijama ljudskog stanja. To su puka raspoloženja, indukovane maloumnosti, poput one koju pokazuje Hilari Klinton, koja još samo treba da proždire kokice dok gleda na ekranu kako Gadafija usmrćuju, dok ona ispušta nekakve navijačke zvukove, kao da tek treba da nauči ljudsko stanje.

U vlasti je sve više ljudi ovakvog profila. Sve više je samo takvih, i tada ne može biti drugog događanja u srpskoj istoriji nego očitog dugog kretanja po širini i dubini ka globalno zapadnom. U izdanju vlasti za sve pare i do poslednjeg Srbina. Znači da će se svi naši poreci neskriveno reformisati po uzusima Briselskog poretka i njegovih margina. (Kao što se kriza prenosi na mase, tako se čuva oligarhija. Jasno, što je društvu nepoznatija takva praksa i što je siromašnije, to je očiglednije. Ta društva u tački oligarhije kod nas se prepoznaju kao investitori, čuveni po frazi kako bankarski sektor treba čuvati i zato „socijalizovati njihove dugove“, ali ne i naše).

oligarhija02

KAKO SMO IZGUBILI SUVERENITET

Znači, neskriveno smo na zapadnom pogledu na svet, čoveka, društvo i državu. Naš svet života u sve svojoj složenosti i sećanju gubi svoje mesto. Zbog ovog vavilonskog čardaka u Briselu, razara se još uvek prisutna kost našeg poretka i izvršava neprirodno magijsko svođenje Srbije na nemesto. Na puku periferiju provincijalne bezosećajnosti za kosmos. Na početnu tačke pečalbe, bez bilo kakve stvarnosti ljudskog stanja.

Da Vas podsetimo:  NI BAZENA NI PARA - Nacionalni vaterpolo centar zarastao u korov

Ako hoćemo da budemo precizni u sećanju i istorijski još uvek pravedni prema sebi, 2006. godina i izglasavanje srpskog ustava pod vođstvom Koštunice i DSS predstavlja, ako je Peti oktobar i bio narušavanje suvereniteta, njegovu punu obnovu. Obnova se događala i u odnosu na potenciju države da ga iznese, i na konsenzus društvenih sila i stranaka, protivno voljama svih onih otvoreno zapadnih klijenata u Srbiji u svim oblastima života. Kao i pored unutrašnje društvene dinamike koja je stalno klizila na samoj granici nerazumevanja društvene stvarnosti i stranačkog rivaliteta, koji tokom kampanje za referendum dovodi do toga da DSS počinje da raste po rejtingu, zbog čega druge stranke narušavaju referendumsku kampanju.

To je i bila baza koja je dovela do 2008. i narušavanja suvereniteta sa srpske strane. Bilo je to urušavanje svih mogućnosti srpskog poretka, do podele suvereniteta i pre svega onog suštinskog izmeštanja misaonog stila elite iz još nacionalnih okvira. A ona, sve formiranija, jeste osmi putnik Srbije, što je sve više po sebi oligarhijski strukturiše prema uzusu relativizujuće globalnom, zapadnom, u kome više ne postoje ni mesto ni istina.

Sam čin donošenja ustava bio i kraj, budući da je primena ustava zapala u krizu već kod nepoštovanja procedura. A DSS, iznutra razlokan oligarhijskim apetitima pojedinaca i društva podrepaša. Iako je Srbija tada skinula omču MMF i iskazivala najveće stope rasta, iako su relativno i očigledno to bile godine najboljeg standarda i najmanje nezaposlenosti, uz punu borbu za KiM – elita je već bila sa druge strane nacionalnih interesa, svojih sunarodnika i ljudskog stanja, potpuno uvlačeći život u ponudu raspoloženja, bez osnova u životu.

Mase bez potpune saglasnosti elite, dezorijentisano sklone pustahijskom užitku raspoloženja, očekuju lične dobitke, prezasićene pogledima na masovnu zabavu i volšebnike koji neprekidno rastaču tranzicijski svet života. Danas, kad već dve trećine građana ne ide na more i svakodnevno žive pod baražom enormnih poskupljenja, verovatno kod mnogih zri i opažaj koliko je Srbija postala ne samo kolonija već nemesto, obmana, bede, sramnih sudskih presuda, falsifikovanja i skrivanja koje svakodnevno atomizuje zajednicu.

Promena poretka, sa jedne strane, vodi konačnom oligarhijskom strukturiranju elite, a, sa druge strane, pretvaranju Srba od državotvornog naroda u pečalbare, koji ne žele da postanu nadničari metafore „Beograda na vodi“, koji kao da ga je među nas i uvelo alegorijisko sećanje kolektivne svesti na Skadar na Bojani, Prokletu Jerinu.

Mile Milošević

Novi standard

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime