Novac pokreće današnji svet. Ako želite da znate istinu, treba samo da pratite put ili tragove novca. Pošto je raslojavanje između bogatih i siromašnih sve veće, danas je lako identifikovati onaj 1% najbogatijih koji poseduju ili kontrolišu 90% novca u opticaju. Pitanje je samo da li neko to hoće, ili sme, da uradi.
U sistemu u kojem živimo niko ne može da dođe na vlast, i niko ne može da se održava na vlasti ako ne kontroliše glavne tokove novca, ako iza sebe nema najbogatije ljude u državi. Najbogatiji ljudi, u korumpiranoj državi, često nisu tajkuni koji imaju registrovane privredne subjekte i slično. U korumpiranoj državi, najbogatiji ljudi su političari i državni funkcioneri (generali, tužioci, sudije, inspektori…), koji su kroz nameštanje tendera, mito i reket stekli ogromno bogatstvo. U tome su učestvovali zajedno sa tajkunima (neki tajkuni služe samo kao paravan iz koga se krije neki državni funkcioner, a neki državni funkcioner samo radi za nekog tajkuna). Tako je, na primer, sprovedena burazersko-kumovska privatizacija u Srbiji.
Ko može da dobije ozbiljne poslove u neozbiljnoj državi
U mafijaškoj državi, kakva je Srbija u poslednjih nekoliko decenija, ozbiljne poslove mogu da dobiju i velike pare mogu da naprave samo ljudi iz vlasti i oko vlasti. Tako su prve velike poslove tokom devedesetih, kada je došlo vreme za tranziciju, radili i ogroman novac zaradili samo oni koji su bili u vrhu (ili čiji su članovi porodice ili kumovi bili u vrhu) tadašnje Komunističke partije Jugoslavije i Srbije, Jugoslovenske narodne armije, Državne bezbednosti (ili UDB-e), velikih privrednih sistema poput Geneksa, itd. To je prva generacija srpskih multimilionera nakon kraha komunističkog sistema. Oni su zaradili milijarde dolara tako što su krali svoju državu i svoj narod tokom devedesetih. Kada su akumulirali kapital, bilo im je lako da potkupljuju i ućutkuju svakoga ko im smeta i ko ih pita kako su zaradili svoj prvi milion. Naravno, tu je bilo mnogo sukoba između njih zbog podele plena, raspodele profita, podelili su se na više grupa. U jednom trenutku, najjačoj grupi je smetao Arkan, a odmah zatim i Slobodan Milošević. Niko među onima koji su se obogatili pre 2000. godine nije izgubio ili umanjio svoje bogatstvo, naprotiv, nakon 2000. su uvećali svoja bogatstva.
Samo, sada stižu japijevci iz kruga dvojke (dosovci) i vukovi sa Volstrita (“geniji“ iz dijaspore), dakle, druga generacija srpskih multimilionera. Oni su posle 2000. godine, na drugačiji način, suptilnije, skoro legalno, krali svoj narod i svoju državu. Crveno-crni, iz prve generacije, nisu marili za zakone, devedesetih nije bilo zakona, a dosovci, iz druge generacije, posle 2000. godine donosili su zakone koji samo njima odgovaraju; devedesetih nije bilo tendera, nije bilo ni carina, a posle 2000. krade se preko tendera i javnih konkursa, itd. Između prve i druge generacije srpskih tajkuna i najbogatijih političara, nakon 2000. godine, dolazilo je do saradnje, ali i do sukoba. Opet je nastala podela na nekoliko klanova. U poslednjem deljenju karata, dva najveća klana su stajala iza dve najveće stranke, DS-a i SNS-a. Klan koji je stajao iza SNS je bio jači i pobedio 2012. godine – SNS je došla na vlast, a DS se raspala. Ali, među tajkunima i bogatim političarima koji su sada u SNS-u, dobar deo njih je bio u DS-u ili drugim strankama DOS-a, uključujući i DSS. Tako su nekada oni koji su bili deo crveno-crnog režima, postali deo žutog režima. A pre toga, oni su bili deo komunističkog režima. Sada se svi zajedno okupljaju na “srpskom Davosu“ na Kopaoniku[1]. Tu se okupljaju najbogatiji među crvenima, crnima i – žutima; i tajkuni koji imaju poslove u Rusiji i ZND, i tajkuni čiji su partneri (suvlasnici) u poslu EBRD i ostale banke i finansijske institucije sa Zapada. Tu im se pridružuju i strani investitori i predstavnici inostranih finansijskih institucija. Sa takvih skupova izveštavaju novinari koji rade u medijima koji su u vlasništvu ili domaćih tajkuna i političara, ili stranaca.
Ne pitaj me kako sam zaradio prvu milijardu
Kakav je to čovek koji može da bude deo takvog sistema (režima) i da u “kombinaciji“ sa pokvarenim političarima, generalima i tajkunima zarađuje veliki novac, dok je narod sve siromašniji i nestaje, tj. kakav je to čovek ako pristane na takve “standarde uspeha“? Jedno je sigurno, takav čovek nije pravoslavac, pa čak i ako sazida crkvu.
Naravno, među najbogatijim ljudima ima i onih koji su pošteno zaradili novac, ali takvi su izuzeci, koji potvrđuju pravilo. Pa i oni za koje možemo reći da su pošteno zaradili svoj prvi milion i prvih sto miliona evra, deo su društva iz Šekspirove i Nemanjine. Postoje bogati ljudi koji su zaradili novac pošteno, ali njih nema među najbogatijim ljudima u državi (političarima i tajkunima) – to su ljudi koji su vlasnici srednjih ili malih preduzeća, uspešni sportisti, umetnici, naučnici, itd. Oni imaju, svako od njih pojedinačno, milione ili nekoliko stotina miliona evra, a najbogatiji ljudi u državi, svako od njih pojedinačno, raspolažu stotinama miliona evra, a neki i milijardama evra. Najbogatiji ljudi su najbolje povezani među sobom, pošteni vlasnici srednjih i malih preduzeća nemaju nijednu organizaciju (tj. privrednu komoru) koja ih okuplja i koja štiti njihove interese.
Tu smo došli do teme ovog teksta: kako da se borimo protiv režima, kako da promenimo sistem, ako ne postoji organizovana opozicija i ako opozicija nema finansijere? Kako da se pojave slobodni mediji ako ne postoje privredni subjekti ili pojedinci koji bi investirali u takve medije, koji bi se reklamirali na tim medijima ili bi samo donirali novac tim medijima? Takvi ljudi postoje u Srbiji (i u rasejanju), ali, ako ne postoji privredna komora koja ih štiti, ako ne postoji jaka i dobro organizovana opozicija, svako ko bi dao novac za takve medije, ili stavio reklamu (baner), bio bi laka meta za režim jer se nalazi na brisanom prostoru. Zbog toga je malo onih koji su spremni da rizikuju. Režim lako lomi vlasnike malih i srednjih preduzeća kada ih niko ne štiti (dovoljno je da im pošalje sve moguće inspekcije, da ih sabotira na tenderima, itd.), političari i tajkuni za male pare kupuju novinare i intelektualce koji sa njima onda formiraju odbore za, na primer, negovanje srpskog jezika, itd. Retki su privatnici koji neće da budu deo ovog sistema, retki su novinari i intelektualci koji se ne bi prodali za malo novca i privilegija. Iz tih razloga nemamo privatnu privrednu komoru koja okuplja i štiti mala, srednja i po neko veliko preduzeće (i investitore iz rasejanja), jaku opoziciju (spremnu da preuzme vlast) i slobodne (masovne) medije.
Kako da dođemo do toga?
Pratite trag nezavisne privatne komore
Pošto novac pokreće današnji svet, prvo treba da se formira nezavisna i privatna privredna komora. Tu organizaciju uslovno zovem komora, nije bitna formalna strana, suštinski to treba da bude mesto koje okuplja prave, najbolje privrednike i da se bavi uređivanjem svega što ima veze sa privredom, zaštitom domaće privrede od države, od strane konkurencije, i ne samo iz ugla vlasnika i profita, već i iz ugla radnika – kako da imamo dobro plaćene i zadovoljne radnike, jer je to interes privrednika (zadovoljan radnik ne radi mrzovoljno svoj posao), ali i dužnost privrednika kao članova ove zajednice, jer tako zaustavljamo odlazak mladih iz države, demografski pad… Pravi privrednici i o tome vode računa. Istina je da takvih privrednika danas nema mnogo, a ako ih ima, nisu svi spremni da budu aktivni na ovaj način. Ako se formira takva komora, možda će neko odlučiti da bude aktivan. Zato bi ta komora, u početku, morala da ide na kvalitet, a ne na kvantitet, tj. u komori bi se,iz svakog sektora privrede, okupljali najbolji privrednici i preduzetnici, ljudi koji su u svojoj struci autoriteti, koji su dokazani u poslu, koji nikoga nisu varali i svi sa kojima su sarađivali, ili oni koji su za njih radili, imaju samo dobre reči o njima… Drugim rečima, dok se stanje u Srbiji ne normalizuje – dok se ne uspostavi vladavina prava i nova ekonomska politika – smisao te privatne privredne komore bi bio da tome doprinese tako što bi komora vremenom postala sinonim za nezvaničnu “belu listu“ svih privrednika, bankara i investitora u Srbiji, tj. ko nije član te komore, znači da je na nezvaničnoj “crnoj listi“ privrednika, bankara i investitora u Srbiji. Tako delimo poštene od nepoštenih privrednika, lojalnu konkurenciju od nelojalne konkurencije, tj. žito od kukolja. Dalje, takva privatna privredna komora, u kojoj je okupljeno više hiljada uspešnih preduzeća, tj. njeni članovi, mogli bi da finansiraju opoziciju i slobodne medije. Zbog toga, političari koji sebe vide kao opoziciju režimu treba da podrže stvaranje takve komore, a novinari koji žele da rade u slobodnim medijima, treba da podrže takve privrednike i da ne učestvuju u eventualnim medijskim kampanjama režimskih medija i tabloida protiv članova komore ili cele komore. Niko ne može uspeti u svom poslu (privatna komora, opozicija, slobodni mediji), ako jedni druge ne podržavaju. To je jedini način koji ja vidim u ovim vanrednim okolnostima.
Kako da imamo pravu i jaku opoziciju? Režim pokriva celo biračko telo – i rusofile i evrofile, i nacionaliste i globaliste, i vernike i ateiste. Da li, onda, režimu može uspešno da se suprotstavi podeljena opozicija? Ako na predsedničkim izborima naredne godine patriotski deo opozicije ima svog kandidata, a građanski deo opozicije svog kandidata, koliko je realno da bilo ko od njih uđe u drugi krug, a posebno, ako neko od njih uđe u drugi krug, da pobedi kandidata režima? Neki iz opozicije to rade u dogovoru sa režimom. Zbog toga je važno da se prvo razdvoji prava od lažne opozicije. Kada se pravi opozicionari odvoje od lažnih, pravi opozicionari će biti (i dalje) razdvojeni ideološki – pravoslavci i rodoljubi će biti na jednoj strani, liberali, levičari i ateisti na drugoj strani. Dakle, opet smo na početku, opozicija je podeljena (parcijalno pokriva biračko telo), a režim pokriva celo biračko telo. Da li opozicija, dakle prava opozicija, nakon odvajanja od lažne opozicije, može da se ujedini, i da nastupi sa zajedničkim kandidatom na izborima, tako da pokrije celo biračko telo? Verujem da može, jer drugog izbora nemamo. Ko je prava opozicija? Svi koji neće da prodaju svoj narod, svoju državu, naše privredne i prirodne resurse i delove države. Za sada se, na desnici, izdvajaju Dveri i izbačeni članovi DSS, među liberalima se izdvaja pokret Dosta je bilo, a među levičarima Pokret za slobodu. Svi navedeni, bez obzira da li su desničari, liberali ili levičari, ne bi prodali EPS i ostale resurse strancima i tajkunima (niti ih neko od njih finansira), bore se da Trepča[2] ostane u vlasništvu Srbije i nisu za ulazak Srbije u NATO[3]. Pored njih i oko svih njih ima dosta malih i nezavisnih sindikata, udruženja, medija, intelektualaca, akademika, oficira… Svako od njih, pojedinačno, slab je da se ozbiljno suprotstavi režimu. Kada se udruže pokrivaju skoro celo biračko telo i imaju velike šanse da na izborima 2017. godine ozbiljno uzdrmaju režim, možda i da pobede kandidata vladajuće koalicije[4].
Nema slobodnog društva bez slobodnih medija
Što se medija tiče, postoji puno malih, slobodnih medija, većinom su to internet mediji, ali ne postoji nijedan mejnstrim medij, štampani ili televizija sa nacionalnom frekvencijom, koji je opozicioni ili koji makar nije režimski. Sada postoji nekoliko manjih slobodnih medija, koje uglavnom čita intelektualna elita, poput našeg Stanja stvari na desnici, ili Peščanika na levici, ali ne postoji nijedan masovni štampani ili elektronski medij (za širu publiku) sa velikom redakcijom, a da nije režimski, ili sklon autocenzuri, itd. Nije realno da se povodom toga nešto uradi do izbora 2017. godine, ali o tome treba razmišljati i na tome potencijalni pokretači takvih medija treba da rade već sada. Podrazumeva se da će to biti izvodljivo samo ako se formira privatna privredna komora i ako se ujedini prava opozicija.
Na kraju, već sada treba misliti na još jednu, veoma važnu stvar. Sve što opozicija radi ima smisla samo ako po dolasku na vlast ne radi isto što i oni koje su kritikovali. Kako da dođe do razdvajanja nakon dolaska na vlast, kada se normalizuje stanje u državi, kako da uspostavimo vladavinu prava, tako da više niko iz (buduće) opozicije ne mora na ovaj način da se organizuje? Da pojasnim: da li će privrednici iz privatne privredne komore i političari iz opozicije – po dolasku na vlast, nakon rušenja ovog režima – uspeti da odvoje privatno od javnog? Da li će slobodni mediji i nakon toga ostati slobodni, da li će oni koji sada nisu slobodni postati slobodni mediji? Mislite o tome, jer razmišljanje o tome pomaže da se, između ostalog, sada lakše razlikuju pravi i lažni opozicionari, ili, slobodni i režimski novinari, ili, pošteni i nepošteni privrednici.
Nikola Varagić
www.stanjestvari.com
__________
[1] Videti: Nikola Varagić: I Kopaonik uskoro pod vodom?; Nikola Varagić: Godine koje su pojeli skakavci; Nikola Varagić: Da li je Vučić „srpski Sanader“?; Nikola Varagić: Sada je 12 i 15
[2] Saša Radulović, predsednik pokreta Dosta je bilo, zatražio je od najviših evropskih zvaničnika i parlamentaraca zaštitu imovine pravnih i fizičkih lica u Kombinatu Trepča. U ličnom pismu upućenom predsednicima Evropskog parlamenta i Evropske komisije, šefovima svih poslaničkih grupa u Evropskom parlamentu, premijerima i predsednicima skupština kao i ambasadorima svih zemalja članica EU Radulović je pitao: “Da li iko ima pravo da konfiskuje nečiju imovinu, samo zato što je ona u vlasništvu pravnih i fizičkih lica koja pripadaju drugoj naciji“ i upozorio na opasan presedan koji ruši osnovna civilizacijska prava, princip neprikosnovenosti imovine i vladavinu prava na kojima počiva EU. http://dostajebilo.rs/sasa-radulovic-od-evropskih-zvanicnika-trazi-zastitu-imovine-u-trepci/
[3] “Setimo se bombardovanja Avganistana za koje je kao opravdanje poslužilo i navodno oslobađanje tamošnjih žena njihove talibansko-šerijatske potčinjenosti; ili kako je okupacija Kosova pravdana tobožnjom brigom za stanje ljudskih prava u toj pokrajini.“ – Milenko Srećković, predsednik Pokreta za slobodu, http://www.politika.rs/scc/clanak/366858/Pogledi/Privid-borbe-za-socijalnu-pravdu
[4] Videti: Nikola Varagić: Ko (ne) može da učestvuje u debati o obrazovanju; Nikola Varagić: Pravna svest; Nikola Varagić: Ustavni identitet Srbije
O, znaci „slobodni“ Pescanik je na Sorosevoj levici? To objasnjava sva njegova antisrpska, antiruska, proEU i prozapadna pisanija. Najsvezije, Rusija namesta izbore u SAD da bi sprecila Hilari Klinton – „istinski glas americkog naroda“ – da pobedi. Ako su ovo novinaru „slobodna medija“, znamo vrlo dobro o kakvoj vrsti „novonara“ je rec.
Hm,hmm.. pecat.co.rs/riznica trazi kljucare