Pesnik Jovan Dučić, diplomata umni iz večnog grada i vrsan poznavalac katoličke prozelitske agresije na njegovu rodnu Hercegovinu, čitajući surove zapise o pojavnim oblicima zločina genocida koji počiniše ti konvertiti, zapisao je još 1942.godine da su Hrvati narod koji se ničega ne stidi.
Ta se njegova misao pokazala nedavno tako tačnom, kad je aktuelna predsednica odredila za domaćina srpskom patrijarhu u Jasenovcu, najvećem srpskom podzemnom gradu, zamenika komandira „počastnog blajburškog voda“ koji negira i samo pominjanje toga genocida, svodeći to na pitanja „povijestne istine na tragu dela povijestničara Tuđmana“!
Cinizam hrvatski nema granica, tu gde SPC podiže manastir za pomen nekoliko stotina hiljada nevino umorenih na bestijalan način, samo zato što su bili pravoslavni Srbi, hrvatsko ministarstvo kulture planski izmeni spoljnji izgled nekadašnjeg fašističkog logora, tretirajući tako ceo kompleks jasenovački kao nekakvo kulturno-rekreaciono područje. Još samo da spa centar za dokone EU turiste podignu, kako bi mogli uživali u već travnatim terenima (golf i kriket da i ne pomenemo)!
Mladi i bezobzirni ministar, nije doduše poneo ustašku kapu iz Blajburga na doček „vlaškog popa“ al ohrabren podrškom starešine zagrebačke džamije za svoje neprimerene izjave o srpskim otvorenim ranama istorijskim, istače odmah da je on domaćin koji u svojoj kući dočekuje i čak i finansira, obnovu vladičanskog dvora u Pakracu.
Zaboravne valja potsetiti, ministrovi pretci su u davna vremena postali konvertiti muhamedanski, u carstvu Otomanskom živeći preko reke Save koja granica među carstvima tada beše al ne i među srpskim narodom, koji je živeo sa njene obe obale kao pravoslavni od pamtiveka!
Doduše i pretci sadašnje predsednice, živeli su tada u Mletačkoj republici i nisu ni čuli za Pakrac i Jasenovac, a kamo li da su znali da tamo živi narod srpski.
Tada se zapadna Slavonija još nazivala Mala Vlaška, a Pakrac beše sedište vladike SPC, na veliku žalost i Beča i Vatikana koji su morali da trpi te šizmatike kao čuvare Evrope, koja ni opstala ne bi da se oni ne isprečiše Osmanlijama na osvajačkom putu njihovom.
Cinično zato zvuči da „hrvatski krin“ (ministar se deklariše da je Hrvat muhamedanske vere!) i hrvatska ruža, izričito naglašavaju da su domaćini u zemlji koju pohodi srpski prvosveštenik!
Na tom je grobnom mestu, tako vidljiv učinak tri talasa genocida nad Srbima u prošlom veku, gde potomci zločinaca i mora i treba da zatraže oprost a oni tako bahato i bezobrazno uporno negiraju sam genocid!
Tako se misao velikog Dučića pokaza u punom značaju svom, jer samo onaj ko poznaje genezu nastanka, može i da jasno vidi čemu upravo sada takav novi izliv mržnje, bolje rečeno potreba za dokazivanjem gospodaru u novonastalim okolnostima.
Gospodar trenutni je NATO, uz sufinansijera iz Vatikana investirao je poodavno, te sada može i sitnice „radne“ štete da popravlja kao što je obnova vladičanskog dvora u Pakracu, gde su se hrvatski nestašni dečki malo igrali sa proizvodima čika Nobela, pritom oštećujući grobnicu vladike al to nije ništa neobično za potomke konvertita.
Pre četvrt veka sve je tako glatko krenulo, posle rušenja međunemačkog zida koji je decenijama služio za lažne filmske priče i romane Le Karea, tako pitke za čitaoce.
Balkanske neofašističke igre, potomaka zločinaca iz udružene evropske kamarile uz učešće panislamskih fanatika delovale su kao pokladni ritual sahrane mrskog pravoslavlja, dok međonka spava tamo daleko, uljuljkan snom o budućoj jedinstvenoj Evropi.
Strašno buđenje, za dotadašnje gospodare nafte, gasa, demokratije i zla vaskolikog, počelo je skoro neprimetno sve usput zadržavano na tom brdovitom Balkanu, od tih tako tvrdoglavih Srba koji uporno nedaju ćirilicu, Sv Savu, krsnu slavu, a pritom ne žale ni svoju glavu!
Jasno rečeno i praktično pokazano u Siriji, da se uloga OUN i međunarodnog prava mora poštovati u očuvanju svakog naroda i države, antiterorističko angažovanje ruske države na poziv legalne vlasti ogolilo je laži, zločine i skrivene namere bagre iz Sitija i Strita, zatečene u planovima za sveplanetarnim gazdovanjem.
Kao kost u grlu, isprečio im se samo srpski narod koji već četvrt veka odoleva udruženom zločinačkom projektu NATO, a sude mu haški egzekutori moreći srpske borce za nazovi UZP, ubijajući pritom jednog po jednog utamničenog Srbina u protestantskom kazamatu.
Srbima to i nije prvina da skapavaju po tamnicama, upoznali su oni austrijske, ugarske, mletačke, osmanske, braneći pritom svoje pravo na ime, veru i zemlju od tih ugnjetača!
Politika, kao složena disciplina umeća izbegavanja štete za državu i narod, odavno nije sportska igra, nije to nikad ni bila!
Srpski vladari, oskudni u školskim diplomama al` bogati u iskustvu i mudrosti domaćina koji boljitak želi, slali su kroz ceo devetnesti vek najbolje đake u svetski poznate škole da bi početkom dvadesetog imali elitu kakvu narod i zaslužuje, da ga kroz tri rata provede uz velike žrtve do pobede, i osamostaljenja svih srpskih zemalja u zajedničkoj državi.
Međutim, od stvaranja prve zajedničke države Srbija nema svoju elitu koja vodi, zato što nema državotvornu ideju već kompromis, koji nikad nije rešenje, što uče još grčki filozofi dijalektičari.
Skoro ceo dvadeseti vek, zato lutaju srbijanski političari od nemila do nedraga, razapeti između pokvarene, lažne sabraće u zajedničkoj državi, koja koriste tu zbunjenost za svoje ciljeve, prezirući srpske žrtve, ideale, predloge i uzaludne pokušaje, i nazovi demokratskih prijatelja, koji savetuju u interesu sebe a ne Srba.
Kada se početkom ovog veka najzad ponovo iznedri Srbija (nažalost kao trinesto prase) jer su se svi ostali već namirili, bezobzirno prisvajajući navodno njihove „povijestne zemlje“, zbunjenost je dostigla vrhunac, te izjava o bliskosti sa Hrvatima data od patrijarha SPC, samo jasno pokazuje svu složenost tog smušenog lutanja.
Međunarodno pravo ne priznaje rezultate nastale delom genocida, te se ni tekovine NDH svakako ne smeju prihvatiti a ponajmanje relativizovati njihove strašne posledice, iako je čovekoljublje osnov učenja Pravoslavlja!
Izjava srpskog prvosveštenika, neće svakako uticati na stavove „hrvatskog krina“ i ruže hrvatske, te se može komentarisati onom latinskom izrekom o biseru i ……!
Brzina, kojom je u regionalnim medijima ustupljen prostor „hrvatskom krinu“ za elaboraciju relativizacije istine o genocidu i vidljivim posledicama, jasno pokazuje gospodara, naručioca i planera haosa, koji još uvek nije završen na brdovitom Balkanu!
Vladimir Frolov
Fond strateške kulture
________________
Primedba
„Promidžba“ – hrvatski novoizraz za reklamu
