Propadanje u nadanju

0
720

OLYMPUS DIGITAL CAMERASrbi izgleda ne umeju drugačije nego da sami sebe sapliću, bez obzira na koju se stranu (o)krenuli i kojim putem se uputili. Put ka Evropskoj uniji popločan je samo lepim željama i to tako da se stvarnost sasvim zanemaruje. Srbi kao da vole da iza onoga što ima jasan oblik na svetlu dana pridodaju nekakve mistične ili magijske kvalitete kojih nema nigde osim u svetu iluzija i u mašti ekstremnih zanesenjaka. Slično Alisi u zemlji čuda, Srbija sve brže propada kroz tunel/provaliju (zečju rupu), odnekud se nadajući da će je na dnu te rupe dočekati nešto lepo, za šta još ne zna šta je to uistinu, niti zna kako bi to „lepo“ trebalo ili moglo da izgleda.

Iako prosečan Srbin voli da razglaba o „važnim“ temama, kakve su, na primer, fudbal ili politika, on nije u stanju da u takav razgovor uđe neostrašćeno. Srbin uvek navija za nekoga, a da sebe nikada nije upitao zašto baš navija za toga za koga navija. Tu je logika, reklo bi se, sasvim prosta: ako neko koga ja volim navija za određenu stranu (nije važno da li u sportu ili politici), valjda je prirodno da i ja volim onoga koga voli onaj kojeg ja volim.

I u takvom „voljenju“ kod Srbina nema sredine. Srbin ili voli ili ne voli. Srbin voli one koji mu donose nadu i veru da će sutra sve izgledati lepše i bolje nego danas. Ali ne voli i nikada nije voleo one koji tvrde da tamni oblaci iznad naših glava donose nevreme, oluju i nesreću. Otuda možda i tajna „uspeha“ i „omiljenosti“ onih koji, istina, pominju nevreme, ali tvrde da iza takvog nevremena sledi osunčani period prosperiteta i blagostanja.

Da Vas podsetimo:  Kosovo-kvadratura kruga

Opet, s druge strane, lojalnost svom voljenom sportskom klubu nekako se podrazumeva, ljudi ga podržavaju i vole i kad ovaj gubi i kada pobeđuje. Kad klub gubi, vole ga da bi ga osokolili za nove okršaje i da bi sutra mogli da učestvuju i raduju se nekoj njegovoj budućoj pobedi; jer pobeda voljenog kluba istovremeno je i pobeda svih onih koji taj klub vole.

Iako se, utisak je, fudbal i politika u sferi društvene percepcije takve „igre“ poprilično prepliću, a na psihološkom planu imaju znatan broj sličnih emotivnih „okidača“, ova dva fenomena ipak nemaju istu suštinsku podlogu. Naime, u fudbalu navijač nastupa „čista srca“, bez ikakve skrivene namere. On svoj klub voli i s njim se poistovećuje. Odan mu je bez ostatka. U istoj meri uživljava se u pobede i u poraze svog miljenika i jednako se s njim raduje ili pati.

U politici, pak, određena stranka se „voli“, jer čovek živi u nadi da će mu ona doneti korist u ličnom životu. Dakle, za razliku od ljubavi fudbalskih „fanova“, ljubav partijskih „navijača“ zapravo je neka vrsta sponzorisane ljubavi.

U stvari, za razliku od fudbala, ljubav prema određenoj političkoj stranci uvek je zasnovana na ljubavi prema vođi. A ljubav prema vođi, iako to može delovati apsurdno, u sociopsihološkoj ravni gotovo da je identična ljubavi prema Bogu. Zapravo, ako bi se „iskreni“ vernik iskreno zapitao iz kojeg razloga on ljubi Boga, možda bi došao do frapantnog odgovora. To jeste, moguće je  da bi shvatio da Boga najviše i najčešće voli iz želje za nagradom ili iz straha od kazne; da li na ovom ili onom svetu, sasvim svejedno. Time se, čini se, razrešava i prava tajna otkuda partijski lider dobija svoje pristalice, obožavaoce i simpatizere.

Da Vas podsetimo:  Svedočenja Slavka Nikića

Dakle, obećaj čoveku veliku nagradu i dobićeš njegov glas, pa i samu njegovu dušu. A najveća nagrada koja se može čoveku obećati jeste onaj edenski vrt, kojeg je Bog oduzeo čoveku, ali u koji ga on (Bog) može vratiti ukoliko mu čovek bude bezgranično odan i veran. U današnjoj Srbiji priča o Edenu, reklo bi se, nikada nije bila aktuelnija. Raj je tu negde, na dohvat ruke! I sve što Srbi treba da urade, jeste da slepo i bespogovorno veruju u raj na zemlji. A taj Raj je, u stvari, ništa drugo do Evropska unija, ali samo onaj njen deo na Zapadu, a nikako ovaj u srpskom susedstvu, na istoku, tamo gde se prostiru Rumunija i Bugarska.

Jednog evropejskog vođu u Srbiji „detronisao“ je drugi vođa, daleko evropejskiji nego ijedan raniji u istoriji ove zemlje. Zapravo, ovaj novi vođa je zbir tri ličnosti, trijumvirat – ili, ako baš hoćemo, trojstvo, koje još nije sveto, ali koje veruje da se može posvetiti. Cela Srbija se klanja tom vođi u formi trijumviratnog troj(an)stva, jer svakom Srbinu je „jasno“ da bez takvog troimenog (troglavog) vođe i bez onog Raja u koji će nas vođa odvesti, narodu nema spasa i da će ljudi, ako ne slede vođu, poumirati od najezde skakavaca i ubilačkog krika apokaliptičnih jahača.

Vođi se mora verovati na reč, a ne na delo. Delo dolazi na kraju kao nagrada za veru i poslušnost, a kad delo dođe, reči će biti suvišne i za njima svakako neće biti potrebe.

Opet, Srbija nikako da shvati da uzaludno juri „belog zeca“, te  da uzaludno posmatra vrata Raja na Zapadu. Pred njima ništa ne može dobiti osim čamotinje i vlastitih, još dronjavijih dronjaka. Ona „rupa“ kroz koju je, jureći nadu u bolji život, početkom novog milenijuma upala, sve je uža i uža. Srbija već nazire svetla Raja u daljini, ali još nije svesna da na ta Rajska vrata neće moći ući ukoliko se sasvim ne smanji. Kao i Alisi i Srbiji je data gljiva koja se može jesti s oba kraja. Ali, za razliku od Alise, koji god kraj te gljive da pojede, Srbija se smanjuje. U Raju je prostor ograničen i tamo se svi mogu smestiti samo ako se toliko smanje da uopšte ne zauzimaju prostor.

Da Vas podsetimo:  Čudo u Crnoj Gori

Da li je Srbija spremna za Raj? Još se ne zna, iako vidimo da frenetično grize onu gljivu i s jedne i s druge strane. Srećom, gljive ima dovoljno da bi se od nje Srbija mogla toliko umanjiti, pa da bude u stanju da neopaženo šmugne ispod zatvorenih vrata Raja.

I to i bez datuma i bez odluke o prijemu u Evro-Eden

T. Rajić

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime