Zloglasni Vesli Klark je zaprepašćeno gledajući veliku kolonu srpske vojske sa potpuno očuvanom vojnom tehnikom koja se povlačila sa Kosmeta posle bombardovanja, izjavio da Srbe više ne treba bombardovati, nego treba početi vaspitavati njihovu decu. Na dan kada proslavljamo Svetog Savu svakako je prigodno pisati o istinskom srpskom prosvetitelju, imajući u vidu i satanske reči ovog srpskog krvnika.
U znamenitom „Žitiju Svetog Save“ monah Teodosije s pravom kaže da je Sveti Sava toliko bogat nebeskim pohvalama, i božanstvenim i anđeoskim, koje naš nečisti um nije u stanju da izrekne. I zaista, malo je takvih žitija u čitavoj istoriji hrišćanstva. Sve u životu najlepšeg srpskog deteta je prožeto predivnom blagočestivošću. Blagočestivi roditelji su ga izmolili od Gospoda, davši i održavši zavet celomudrenog života posle njegovog rođenja. Iskusni starac na Svetoj Gori se prilikom postriga Savinog postide od silnog plača kojima Sveti zahvaljivaše Bogu što je ispunio želju njegovog srca za monaškim služenjem Bogu…
Neka mi oproste braća Rusi koji su svetu rusku zemlju ukrasili čitavim vencima veličanstvenih svetilnika Pravde Hristove, ali slovenski rod nema takvoga koji može stati rame uz rame sa Svetim Savom. Svojevremeno je i blaženopočivši Patrijarh Aleksej u sličnom tonu izrazio divljenje prema duhovnom ocu srpskog roda. Svojim životom, duhovni otac Srbadije podseća na proroka Mojsija koji je vaspitavan u carskom domu i koji se naslađivao za carskom trpezom, pa sve to zanemario i postao ciglar. Carski sin je poželeo da se nađe među robovima i zarobljenicima. Međutim, u svoju Otadžbinu se vratio u još blistavijem sjaju od carskog sjaja kog se prethodno odrekao… I bio je i ostao slavniji od bilo kog cara u svom rodu…
I Sveti Sava srpski je, kako lepo reče srpski pesnik, prezreo carske dvore, carsku svilu i porfiru i krenuo da spasava svoju dušu i dušu svog roda ljubljenog – u svetogorskom manastiru. I kao što uvek biva sa onima koji tako predano proslavljaju Boga, poput proroka Mojsija i naš Sveti Sava se vratio u svoju Otadžbinu u još blistavijem sjaju od carskog sjaja kog se prethodno odrekao… I bio je i ostao slavniji od bilo kog cara i vladara u svom rodu…
I kao što je Mojsije svojim žezlom naređivao i ljudima i prirodi, tako je i naš svetitelj svojim arhijerejskim skiptrom i molitvom izmoljavao nebivala čuda od Gospoda… Kao na traci mogu se pratiti predivna čudesa kojima Bog proslavljaše najlepše srpsko dete koje u čitav rod srpski uvede predivni slavopoj Hristu Bogu… Tu je javljanje Presvete Bogorodice sa ukazivanjem mesta gde se nalazi blago, tu su neopisivi podvizi posta i molitve Božijeg ugodnika, tu je ljubav prema bližnjem, tu je ognjena svetlost prilikom hirotonije za Arhiepiskopa, tu je obraćenje ugarskog vladara u pravoslavca, tu je vaskrsenje brata da bi primio monaški postrig, tu je padanje arhijerejskog žezla pred njegove noge, tu je momentalno izvršenje njegovih molitvi, poput iznenadnog grada da bi se dobio led i poput iskakanja ribe u krilo svetitelja…
Na svakom mestu države srpske proslavljao se Gospod, a Gospod proslavljaše svog ugodnika tako što se i samim molitvenim pomenom njegovog svetog imena u zemlji Srbiji dešavahu čuda. Seti Sava je otac Srpske Pravoslavne Crkve, Sveti Sava sa toliko ljubavi brine o bližnjima, ne samo da miri braću na očevom grobu i oca priziva u manastir, nego pored ustrojstva crkve praktično ustrojava i srpsku državu na najbolji mogući način – veličanstvenom simfonijom svetovne i duhovne vlasti.
U tim elitnim vekovima srpske istorije za vreme i posle misije našeg svetitelja i prosvetitelja, srpski vladari su bili svesni osnovnog zadatka blagočestivih vladara – sadejstvovanja u spasavanju duša svojih podanika. U Nemanjićkoj Srbiji i kasnijoj despotovini, svakako je plemstvo bilo povlašćeni stalež, ali u prostom narodu nije bilo zavisti ili ne dao Bog, mržnje prema plemstvu. Ni naznake toga nema u srpskoj istoriji, nego narod žali za vlastelom koja je izginula. Klasna borba i trka za „punim novčanikom“ o kome danas govori kao o najvažnijem cilju srpski premijer, stiže Srbima od strane lažnih prosvetitelja poput Dositeja Obradovića. Uzgred, siromaštvo je veliko bogatstvo za one koji ga mudro podnose. Nije bogat onaj koji ima mnogo, nego onaj koji ne zahteva mnogo. I nije siromašan onaj ko ništa nema, nego onaj koji želi mnogo. To je mera bogatstva i siromaštva po svetom Jovanu Zlatoustom.
Današnja nauka je praktično potpuno dokazala da je Darvinova teorija o evolutivnom stvaranju biljnih i životinjskih vrsta, o postanku ljudi od amebe, potpuna budalaština i dokazala potpuno suprotno – moguća je samo degeneracija živih bića u odnosu na Božansko stvaranje, a nikako evolucija. To se tiče bioloških procesa, međutim, u duhovnim kategorijama mogući su poleti u neviđene visine – kad se ličnost potpuno oboži, ohristovi, poput našeg duhovnog sveroditelja Svetitelja Save, ali su mogući i strašni sunovrati i degenerativni procesi – kad se skrene sa blagodatnog hristolikog puta, sa nebeskih visina pada se u zemljano blato.
Posle Karađorđevog ustanka Srbi su se uskoro oslobodili fizičkog ropstva Turaka ali su potpali pod duhovno ropstvo dehristijanizovanog Zapada, kako to opisa sveti vladika Nikolaj. Na smenu svetosavske prosvete dolazi antiprosvetiteljstvo Dositejevo i ono, na žalost, traje do današnjih dana i na žalost, tim duhom su prožeti i današnji srpski vlastodršci.
Elem, lažni prosvetitelj Dositej je u „Pismu Haralampiju“ praktično zacrtao smernice najamništva današnje drugosrbijanštine. Da li je ikada išta bljutavije napisala srpska ruka od tog duboko antisvetosavskog programa? Od veličanja austro-ugarskog cara čoveku se prosto povraća:
Srpske kćeri mlade na udaju,
Cveće beru, vence spletavaju:
Sa ružicom prsi svoje krase
I vesele uzvišuju glase;
Na pohvalu RIMSKOGA CESARA,
Austrijskog dvora gospodara,
JOSIFE FTORI, mili vladetelju,
Sunce sveta i blagodetelju!
Blažena majka koja TE rodila,
Sveta sisa koja TE dojila!
Da još malo citiramo Dositeja iz „Pisma Haralampiju“: “Moja će knjiga biti za svakoga koji razumeva naš jezik i ko s čistim i pravim srcem želi um svoj prosvetiti i narave poboljšati. Neću nimalo gledati ko je koga zakona i vere, niti se to gleda u današnjem veku prosveštenom. Po zakonu i po veri svi bi ljudi mogli dobri biti. Svi su zakoni osnovati na zakonu jestestva“.
Na žalost, mnogi učeni Srbi su prihvatili trabunjanja lažnog prosvetitelja da nije važno ko je kakve vere, odricanje Božijih i nametanje prirodnih zakona (zakona jestestva), to je kasnije ušlo kako u srpski prosvetni program, tako i u antisrpski program srboždera Josipa Broza i to je koštalo srpski rod miliona žrtava tokom martirijskog po Srbe HH veka.
I danas kao potpuni antipodi, vladaju dva duha srpskim rodom. Jedan je duh svespasavajuće Svetosavske prosvećenosti, drugi je duh evropske neprosvećenosti čiji je bolesni virus u srpski rod pelcovao Dositej Obradović. I taj duh evropske neprosvećenosti pokušava da se podruguje svetosavskoj prosveti. Tako smo pre par godina, na centralnoj proslavi Svetog Save u Sava centru, imali jednu žalosnu sliku stanja srpske prosvete. Dok je u prvom redu sedeo Njegova Svetost Patrijarh Srpski, naslednik na tronu Svetog Save, na bini su glumci izgovarali bezbožne Dositejeve reči uperene protiv crkvenih zvona! Na proslavi istinskog srpskog prosvetitelja, promoviše se antiprosvetitelj, promoviše se borba upravo protiv Svetog Save kao ovaploćenja značaja crkvenih zvona za rod srpski! Ogromno hvala Dositeju na krompiru koji je doneo u Srbiju, ali ne može se prokrompiritelj poistovećivati sa prosvetiteljem.
Njegošev genije je to tako lepo opisao u samo par reči – To što blatnoj zemlji prinadleži, to o Nebu ponjatija nema.
No, da se vratimo našem današnjem svečaru Svetom Savi, istinskom srpskom prosvetitelju. Sveti Sava nije činio dobra dela radi slave svoje, nego radi Crkve Hristove. Posebnu brigu je vodio Sveti Sava o čistoći vere, ističući da nije dostojno da vinograd i trnje budu zajedno. Teodosije ovako piše: „…a onima koji su bili kršteni u latinskoj jeresi, pošto prokleše takođe najpre svu zlu jeres, i pošto izgovoriše Simvol Vere i pročitaše molitvu svetome miru, zapovedi da se pomažu tim svetim mirom po svim udovima, i da tako budu s nama u veri. Tada zapovedi Sveti i svima episkopima da čine s takvima koji mu dolaze“.
Dakle, ovde vidimo nekoliko nepobitnih i veoma važnih stvari: 1. Sveti Sava i pre Prvog i Drugog Vatikanskog koncila, pre dogmata o nepogrešivosti pape, pre potoka prolivene srpske krvi u dva svetska rata od strane papista, rimokatolike ne smatra hrišćanima, nego jereticima, pa ih zove „krštenima u latinskoj jeresi“. 2. Nalaže, ukoliko žele da budu hrišćani, da prokunu papsku jeres, potom pročitaju pravoslavni Simbol Vere i da se onda ponovo izvrši miropomazanje po svim udovima njihovim. 3. Nalaže episkopima da tako postupaju sa rimokatolicima koji im dolaze.
A danas? Danas pojedine vladike govore – Ne obraćajte pažnju ko je kakve vere. Danas rimokatolički biskup drži propoved u srpskoj crkvi. Dakle, duhom prokrompiritelja danas kao da nije obuzeta samo svetovna vlast u Srbiji.
Kada su u vreme kralja Milana Obrenovića, u drugoj polovini XIX veka, naprednjačke vlasti potpisale sramni tajni Bečki sporazum i počele strašan progon srpske crkve i proterale Mitropolita Mihaila, arhimandrita Nićifora Dučića vlast je vrbovala da postane episkop i Mitropolit srpski. Umesto vlastoljublja, ovaj dični Srbin to odlučno odbija, odlazi na Svetu Goru i u Hilandaru, na grobu svetog Simeona Mirotočivog, piše jednu od najlepših srpskih molitvi: „…O Sveti Simeone i Sveti Savo! Božji ugodnici i, Srpskoga naroda zastupnici! Sačuvajte Srpsku Crkvu cijelu, neporočnu i svetu onako kao što ste je kroz vijekove čuvalii onda kad gotovo vas Srpski narod bješe dopao teškoga ropstva s nesloge, sebičnosti i bezumlja! Neka Srpska Crkva i sada bude tiho pristanište Srpskom paćeničkom narodu; neka bude duševna utjeha dobrijem hrišćanima i hrišćankama; neka ostane srpska narodna svetinja i najdragoceniji Amanet, i neka bude u njoj Božija i vaša sveta volja vazda i u vijek!“
Uz neizbežno Amin, tekst završavamo ovom divnom molitvom, uz napomenu da je Gospod uslišio srpskog molitvenika, da je Nićiforov učenik kralj Aleksandar Obrenović okrenuo pogubni vektor politike svog oca i počeo da čupa Srbiju iz kandži Austro-Ugarske, da je vratio Mitropolita Mihaila u Srbiju i da je Srpska Crkva ponovo postala tiho pristanište srpskom paćeničkom narodu. Nićifor nam je ukazao da u svim vremenima sve ide na dobro onima koji ljube Boga, pokazao je snagu iskrenog molitvenog obraćanja Svetom Savi, koje Gospod odmah usliši. To je ono što treba da rade svetosavci, a nikako da se svrstavaju uz prokrompiritelje. Uskliknimo s ljubavlju Svetitelju Savi!
Ranko Gojković
www.fsksrb.ru
