Čitav dan po društvenim mrežama se vrti floskula: „Čistačica u EPS-u ima veću platu od doktora nauka“. Prosvetni radnici su, navodno, gromovito pogođeni time. Istina, ne verujem da su neke grdne profesorke požurile da daju otkaz i postanu spremačice u EPS-u, a i ne vidim šta bi to prosvetnim radnicima pomoglo da spremačice odu na minimalac. Pitanje je, dakle, naopačke postavljeno, pa će i svaki odgovor biti postavljen na isti način.
Prosvetari su se, kao deo radničke klase, raspali zajedno s njom, početkom milenijuma, pošto su, tokom Devedesetih, uredno podrivali sistem koji ih je tetošio i koji ih je držao iznad čistačice EPS-a. Koncem Devedesetih, škole su bile u neprekidnim štrajkovima protiv režima Slobodana Miloševića. U Beogradu su, a verovatno i u provinciji, čak đaci vođeni na proteste.
Ono što se može reći je, a sudbina prosvetara to bolje potvrđuje nego sudbina ma kojih najamnih radnika, da je radnička klasa pronalazak teoretičara, odnosno da se, kao društvena grupa, nikad nije konstituisala. Njen tvorac i pokretač je bila socijalistička država, a sama klasa nije imala nikakav unutrašnji sadržaj. Sa padom socijalističke države, pala je i radnička klasa i to u nekoliko dana. Ono što je samoniklo, što je organsko, ne raspada se nikako, a ono što je lažno i neorgansko, puca brzo i do kraja. Dobar primer su srpstvo, koje se, ni posle jednog veka zatiranja, još nije do kraja ugasilo i jugoslovenstvo, koje je propalo sa državom koja se tako zvala.
Prosvetari, dakle, nisu uspeli da se održe kao klasa. Mislili su, valjda, kad im evropejci dođu na vlast, preseliće ih u skramicu našeg društa i dati im plate po soma jura. Isto tako su i fabrički radnici mislili da će sad doći strani investitori i da će ih zatrpati nemačkim dnevnicama. Kad je propadao metalski sektor, ovi iz hemijskog su ćutali, kad je propadao hemijski, ćutali su ovi iz drvno-prerađivačkog i tako dok nisu pocrkali svi. Unutar firmi se isto tako odvijao proces: kad je prvi krug dobijao špic u dupe, ostali su se nadali da će preživti. Glad neoliberalne hidre nije, međutim, mogla da se utoli, pa su radnici otpuštani u novim krugovima i uvek su se oni koji ostaju nadali da će se, po cenu propasti kolega, održati. Na kraju, kad su i poslednjim radnicima u nekoj firmi menadžeri punili dupe lakovanim šimikama, onda su se sindikati setili da se prenu iz sna (u svim privatizacijama, ako niste znali, uz prodavca i kupca, treći potpisnik ugovora je bio sindikat), samo što sad više nije bilo mase koja bi stala uz sindikat. Da stvari budu još gore i crnje, sindikati su pomoć počeli da traže baš od vlastodršca („Tražimo da nas primi neko iz Vlade“!), a to je poslednja institucija kojoj jedan sindikat za pomoć može i treba da se obrati. Stari, socijalistički refleks je proradio, ama u nevreme. Naravno, Vlada ih je lepo ugostila, dala im nekog činovnika nižeg ranga da ih zavuče za Goleš planinu, a onda ih izbacila na ulicu. Ispostavilo se da su sindikalci, u 90% slučajeva, nesposobni za posao koji obavljaju, a da je dobar deo njih i koruptivan. S druge strane, radnicima nikako da svane da sindikalca moraju da plaćaju oni, a ne poslodavac. Dok oni shvate kakve kombinacije njihov sindikalni rukovodilac ima sa poslodavcem, prođe voz.
I, evo nas u 2017-oj: prosvetari se opet spremaju da štrajkuju. Sada su se, međutim, okolnosti promenile. Na čelu države je čovek koji se neće libiti da ih sve otpusti zbog štrajka. MMF je naložio otpuštanja u javnom sektoru i Vučić će jedva čekati da se kandidati za otkaz sami jave, a to su oni koji štrajkuju. S druge strane, štrajk ima izgleda da uspe samo u slučaju da povuče veliki, natpolovičan broj nastavnika i da parališe čitav prosvetni sistem. Ukoliko to ne uspeju, propali su, jer nasuprot sebi imaju marketinške znalce, koji će ih predstaviti javnosti kao delikvente i vucibatine. Moj im je savet da ukapiraju elementarne stvari: nije dovoljno štrajkovati, mora se zapretiti ozbiljnijim stvarima. Godinu dana mogu da štrajkuju, Vučić će ignorisati, ali ako danima zatvore saobraćaj u Beogradu, odnosno zauzmu ključne raskrsnice, režim će biti u problemu: ili će se izložiti besu razmažene beogradske svetine što mora peške do posla, ili će morati da prebije prosvetare, što nije pametno, ili da kupi sindikalce, ali ovog puta za velike svote. Pretnja sindikata mora da bude stvarna, opipljiva, a ne da bude gest uvređene struke. Isto tako, štrajk na čitavoj teritoriji Srbije je daleko efikasniji, nego samo u Beogradu. Možda i najvažnije. štrajkbreheri moraju da snose posledice. Tamo gde oni ne snose posledice, ideja štrajka je obesmišljena.
Kad se traži, traži se mnogo. Povećanje plata je izraz očaja, a ne pregovaračka pozicija. Cela priča treba da bude postavljena tako da je povećanje plata gotova stvar, nego ostaje samo a se dogovorimo oko drugih stvari, kao što su uslovi rada, odnos đak-nastavnik, školski programi itd.
Prirodni neprijatelj svakog štrajka je i srpska navika da se gleda samo svoje dupe, navika koje je kod javnih službenika dovedena do nivoa nauke. Dobar deo prosvetara će kalkulisati prosto: neka štrajkači probaju-ako uspeju, vajda je za sve, a ako propadnu, propašće sami. Posle toga, najveći je usranko štrajkač koji ikad više kafu popije, ili kaže „zdravo“ ovakvom ljudskom otpadu.
Bojim se, a ne bih da baksuziram, da štrajk, koji ne bi imao u vidu ovo o čemu pišem, ne bi imao šansu da uspe. Dakle, još jednom: udarac za sistem mora da bude bolan, efikasan i bitno ometajuć. Štajkbreheri moraju da budu sankcionisani, a sindikalci nepotkupljivi. Osim toga, zahtevi moraju da idu daleko preko visine plata, jer ako je plata jedino što interesuje prosvetare, vlast će s njima lako na kraj izaći.
Nije nevažno ni koliko će sindikati u prosveti uspeti da zainteresuju druge sindikate. U tom sam pogledu veoma skeptičan, jer je srpski običaj da se svako bori sam za sebe. Lekare baš briga za prosvetare, a i jedne i druge baš briga za penzionere – tako to ovde radi.
Čak i pod pretpostavkom da sve lepo krene i ispune se svi gornji uslovi, sindikalci treba da budu spremni na to da će vlast da ih razvlači po blatu i da će da se ispostavi da su, kao deca, krali klikere od druge dece, te da su igrali „mice“ na času veronauke.
Mislim, međutim, da se uslovi još nisu stekli i da niko, pa ni sindikati, zapravo uopšte nemaju pojma protiv koga se bore i koliko ozbiljni treba da budu da u tu borbu uđu. Kad se borite za, recimo, 10% povišice, vi se borite protiv čitavog sistema, protiv Vlade, BIA-e, Informera, Pinka, protiv MMF-a, protiv Svetske banke… Ko to ne kapira, ne kapira prirodu monstruma koji je rođen posle 5. oktobra. Zato je potrebno prvo shvatiti protiv čega se bori, zatim se ojačati do mere da se borba vodi i treće, po Srbe tragično, znati šta se hoće ako se pobedi.
Ja verujem da je, uz zdravstveni sektor i taksiste, prosveta ona koja može da ugrozi sistem, ali je pitanje da li prosvetari kapiraju da ne mogu da dobiju šta žele, a da ne ugroze sistem. Među njima je mnogo drugosrbijanaca, koji hoće bolju platu, ali da se sistem ne ugrozi. To su oni bezmozgovići koji problem vide u Vučiću i hteli bi da ode on, a da se sistem održi, s tim da na njegovo mesto dođe neki od krasnih momaka, poput Saše Jankovića, ili Vuka Jeremića. Dobra, ili loša vest je da se sistem mora poraziti kao sistem, kao drušrveno-ekonomska formacija, a da se parcijalno ne može pobediti. Dok ta svest sazri, mnogo će vode proteći Dunavom i Savom.
Milan Milenković
www.milanmilenkovic.com
