Prenosimo donji tekst u nameri da se vidi koliko smo mi Srbi „zabasali“ na put za koji ne znamo kuda uopšte vodi. Premijer (tehnički) izgleda nema smelosti da još jednom obrne ćurak, zahvali se EU i odlučno okrene zemlju ka Rusiji i Kini. Srpska politička saga se zapetljala toliko da se čini da Srbiji nema pomoći. Premijer krenuo u provaliju, a ovi što protestuju hteli bi da požurimo. Začudo, jedino su „mirni“ oni koji vide da ćemo se udaviti, svejedno ko nas spasava, da li ovi koji nas „dave“ ili oni koji bi, kobajagi, hteli da nas „ne dave“.
_________________
Dok Volt Dizni, majstor manipulacije, čeka svoje vaskrsnuće u zaleđenoj kripti, grobari Srbije, koji su cenzus prešli pomoću ambasadorske olovke, pokušavaju da se inkarniraju u vlast uz pomoć pritajenog nasilja. Preko podmetnutog građanskog bunta, čiji su inspiratori nekoliko puta bacali Srbiju na kolena. Rušenje Miloševića, paljenje američke ambasade, napad na gej-paradu, diskreditacija crkve i vojske, odbrana RTV.
Kakva je veza branilaca Savamale, Dačića, Čanka, Radulovića i Čede s Diznijem? I oni, kao i otac Mikija i Šilje, u svojoj osnovi personifikuju dvostruku iluziju. Sinonim su sveta u kom je bajka sredstvo za zgrtanje bogatstva, a sam život plod beskrajne manipulacije. Međutim, zamrznuti temelj moderne Amerike u srpskom političkom igrokazu zapravo simbolizuje združeni vapaj najmanje pet političkih stranaka koje po diktatu stranaca po svaku cenu hoće da postanu deo Vučićevog kabineta.
SIMULIRANI AFEKT FINGIRANOG MNOŠTVA
Autentični simptom koji povezuje SPS, LSV, SDS, LDP, pa možda i Dosta je bilo, jesu lažirani građanski protesti. Taj simulirani afekt fingiranog mnoštva koje glumi otpor režimu deo je složenijeg mehanizma. Element sofisticirane varke u kojoj se kao cilj proklamuje borba protiv Beograda na vodi, odbrana Savamale, RTV, samo da bi se sakrila prava namera – primoravanje Vučića da parče vlasti ponudi i svojim neprijateljima kako bi ih sprečio da izazovu bunt širih razmera. Direktno i indirektno stranci začikavaju Vučića da su spremni na podsticanje revolucije na ulicama ako njihove pulene ne pozove u Nemanjinu.
Tek kad se stvari sagledaju iz tog ugla, otkrije se pozadina noćnog upadanja u Republičku izbornu komisiju i štimovanja izbornih rezultata. Na taj način strani centri moći došli su do dovoljnog broja saveznika koje mogu upotrebiti za ucenjivanje SNS.
U celom poslu, ako bude obavljen prema zamislima njegovih kreatora, učestvuju dve strane ambasade, najmanje pet medija, stotinjak novinara, Oebs, pet političara i još toliko analitičara koji glume da su na Vučićevoj strani. Oni svojim savetima i analizma infantilno šire metafizički očaj. Objašnjavaju Vučiću da je Balkan bure baruta, koje će svakog časa izazvati eksploziju s posledicama nesagledivih razmera. Kao diverzanti označeni su svi koji ne mogu okupiti hiljadu duša ako im ne obećaju pare od evropskih projekata.
Dakle, realna opasnost od velikih protesta u Srbiji ne postoji. Oni su izmišljeni da bi pokrajinska vlada, vlast u Novom Sadu i pre svega republička vlada postale izbeglički kamp za propale političare.
NEMA RIZIKA PO BEZBEDNOST SRBIJE
Šta Vučić treba da uradi? Pod jedan, da se zahvali analitičarima koji ga savetuju da se treba bojati otpisanih. Pod dva, da otpisanima poruči da do mile volje mogu da se bave simuliranjem građanske neposlušnosti. Pod tri, da u vladu ne pozove nikog jer će u suprotnom obesmisliti ionako obesmišljenu instituciju izbora. I četvrto, isto to treba da primeni u Vojvodini i Novom Sadu. Igor Mirović samo sa Savezom vojvođanskih Mađara, ima ubedljivu većinu od 69 poslanika. Miloš Vučević s dve manjinske liste može suvereno da upravlja Novim Sadom.
Slučajevi RTV, Savamale i Beograda na vodi, ma koliko vešto osmišljeni, nisu rizik po bezbednost Srbije. Oni su fasada nemoći. Očajnički pokušaj da se izgubljene poluge moći povrate zaobilaznim putevima.
Moto kojim se vode organizatori 5. oktobra i pada Miloševića jeste da simulirana demokratija ne može obezbediti napredak, ali sigurno vodi u propast. Vučić to ne treba da im dozvoli. Fundamentalno pravilo politike jeste da se mora biti odlučan. Odvažnost se mora postaviti kao brana politici s elementima vradžbine.
Pošto je jedini političar koji je dvaput zaredom došao do natpolovične većine, Vučić nema izbor – ako popusti, dobićemo ucenjenu stvarnost umesto realnosti. Popuštanje pred zahtevima poraženih bila bi ekshumacija vrednosti koje su sahranile Srbiju. Promocija politike koja je sahranila kompletnu srpsku industriju da bi se 15 godina dičila s dve strane fabrike najlon čarapa.
Milorad Bojović
Novi standard / NS reporter
