Protiv entropije

2
659
Foto: printscreen (Peščanik)

Ne znam zašto se ubio čovek na stepenicama parlamenta Srbije. Ali, to što je odlučio da sebi oduzme život baš na tom mestu, sklon sam da čitam kao njegovu testamentarnu poruku. Reč je o simboličnom gestu. Takvi gestovi podložni su tumačenjima u kontekstima širim od ličnih motiva njihovih – koristim ovu reč krajnje uslovno, zbog fatalne konačnosti poslate poruke – autora. Šta je smisao poruke, ako je dakle tumačimo nezavisno od ličnih motiva i karaktera V.Š. starog 42 godine, kako stoji u šturoj vesti? Ili – zašto su stepenice parlamenta izabrane za mesto smrti? Čitalac sad već zna da će u ovom tekstu nadalje slediti objašnjenja samoubistva iz istoimene studije Emilea Durkheima.

Vrlo kratko i pojednostavljeno, Durkheim je krajem 19. veka naumio da jedan krajnje lični čin poveže sa opštim društvenim okolnostima i objasni ih njima. Vek i po kasnije, sa bogatim nasleđem akademski institucionalizovane sociologije, čijem je utemeljenju kao priznate naučne discipline umnogome doprineo i sam Durkheim studijom o samoubistvu, njegov uvid nas ne čudi.

Devetnaesti vek je vreme krupnih promena čije posledice i danas živimo. Rušio se stari svet, a na njegovim razvalinama gradio se novi. Mnogi sociolozi (Niklas Luhmann, na primer) ili politikolozi i istoričari ideja (recimo, Charles Taylor) pisali su o tim promenama i šta su one značile u konkretnim životima pojedinačnih ljudi. Durkheim stoji na početku tog niza autora, a samoubistvo dovodi u vezu sa životom u društvu koje se ili raspada ili se isuviše čvrsto steže da bi se sačuvalo od rasula. S tim u vezi je i osećanje o vrednosnoj dezorijentisanosti, što Durkheim takođe dovodi u vezu sa samoubistvom.

Pomisliti sad da svaka osoba koja podigne ruku na sebe do kraja promišlja sredinu u kojoj živi i dolazi do zaključka da ne vredi nastaviti dalje, bilo bi naivno i pogrešno. Durkheim kaže nešto drugo – kada zapadnu u problem, te osobe u svom okruženju ne nalaze pojmove i smernice da problem opišu i potraže izlaz iz njega, što ih onda vodi kao pogubnoj odluci. Pojmovi i smernice, pak, nedostaju zato što se društvo ili raspalo ili je okoštalo u meri da nije u stanju da integriše dobar broj svojih članova. (Alfred Döblin je par decenija posle Durkheima u Berlin-Alexanderplatzu ponudio romanesknu verziju istog uvida.) I jedno i drugo razlog je za vrednosnu dezorijentisanost – vrednosti ili nema ili su neprimenljive.

Da Vas podsetimo:  Srbija je i ovde odbranjena. Koja ili kakva?

Srbija je danas državna, ekonomska i politička razvalina. Na okupu je drži samovolja jedne stranke, oslonjena na zloupotrebu resursa gole sile – fizičke ili finansijske, svejedno. Jedina vrednost koju ta stranka poznaje jeste slepa lojalnost vođi. Ta vrednost nema nikakav integracijski kapacitet. Takva kakva je, ona samo podstiče međusobnu besprincipijelnu borbu bilo unutar te stranke bilo izvan nje. Da je Srbija razvalina i da je lojalnost vođi jedina vrednost na kojoj trenutno stoji država – najjasnije se vidi u parlamentu. Parlament je srce tame Srbije.

Zaposevši kao većina parlament, novoradikali gaze i ruše sve pred sobom – od institucija do života konkretnih ljudi. Treba bez prestanka ponavljati, SNS je antidemokratska i antisistemska stranka. Ali je ona istovremeno i revolucionarna stranka. (Nije svaka revolucija dobra, i to treba neprekidno ponavljati.) Ta partija na naše oči menja ne samo institucionalni izgled Srbije nego i naše sopstvene živote. Pod njenim neobuzdanim uticajem, Srbijom se kao kuga širi entropija. Kako je to jasno rekla Vesna Pešić, novoradikali nam guraju (puščanu) cev u ruke. Cev se može okrenuti ka sebi ili ka onima koji nas prisiljavaju na takve krajnje odluke.

Ali, cev, ka kome god okrenuta, nije jedino iako jeste poslednje rešenje. Pre toga može se pokušati još nešto. Opozicija, umesto što se besmisleno gloži unutar sebe, pod jakim entropijskim uticajem vlasti, sa punom svešću o tome šta se događa, morala bi da podiže paralelne institucije sa jasnim i lako čitljivim konturama i integrativno potentnim moralnim vrednostima. Tekući režim se mora izolovati kao svojevrsna socijalna crna rupa. Na obodima režima mora se podići ograda pristojnog i prihvatljivog poretka. Pre nego što parlament ponovo postane poštovanja vredno središte poretka, on se mora bojkotovati – to jest izopštiti iz poretka pristojnosti.

Da Vas podsetimo:  Kako su političari čerupali “Kolubaru” poslednjih 30 godina
Dejan Ilić
Izvor: Peščanik.net

2 KOMENTARA

  1. Amerika smatra za sebe da je najjaca demokratija na Svetu, a po broju samoubistava je na samom vrhu Sveta: samoubistva se u proseku desavaju na svakih 15 minuta! Njihovi izvori! Depresija je glavna bolest u tom drustvu. Ovaj novinar nam je izneo (nepotrebnu!) istoriju zapadnih autora o problemu tamosnjih drustava u proslom/pretproslom veku, da bi nadovezao probleme u srbskom drustvu. Ne moze se uporedjivati nasa zemlja koja je unistena i okupirana bas od tog zapadnog, neoliberalnog kapitalizma u kome je osnovna karakteristika drustvenog sistema NESIGURNOST! Danas radni covek ima posla a sutra ga nema! Amerika koja ima 325 miliona stanovnika, nesto preko 100 miliona imaju sirotinje, a one puke sirotinje koja prebira po kantama za djubre ima 50 miliona. Njihovi zvanicni podatci! Doticni novinar ili se pravi lud pa ne zna nista o zapadu, ili je placen da pise „romanticne“ clanke o zapadu. Zasto direktno ne kritikuje ovdasnju vlast koja radi bas za taj Zapad, koji ih je i postavio. Slazem se sa prethodnim komentarom gospodina Zarko, cev je okrenuta na pogresnu stranu! Ko je GLAVI krivac sto Srbija nema svoj suverenitet, sto nema svoju ekonomiju, sto ne moze da se bori protiv siromastva, sto MMF pljacka drzavu i sve ostalo sto je negativno u ovom drustvu?

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime