Prvi izbori u „Titovoj” Jugoslaviji

Aleksandar Vučić će, kako se sam hvali, pobediti Josipa Broza po broju izgrađenih kilometara puteva i autoputeva u Srbiji, a da li će ga nadmašiti i u uzurpiranju apsolutne vlasti u zemlji – to će se tek videti, iako mu i na tom polju zasad veoma dobro ide.

Ovih dana, gledamo i slušamo njegovu kampanju za predsednika Republike u kojoj ili on sam ne može sebe dovoljno da nahvali sebi ili njegovi saradnici pevaju slavopojke uspesima i mudrosti premijera, satanizujući njegove protivkandidate, koji o svome programu, zapravo, i nemaju prilike da bilo šta kažu.

Prilike, razume se, nisu iste, ali su dosta slične onima koje su građani Demokratske federativne Jugoslavije doživeli u jesen 1945. godine, kada je Komunistička partija Jugoslavije organizovala izbore Konstituantu kako bi ozvaničila svoju pobedu u Drugom svetskom ratu.

Iako je u početku svoje vladavine izgledalo da će se Josip Broz bar donekle pridržavati demokratskih načela i dozvoliti rad opozicije oličene u Demokratskoj stranci i njenom predsedniku Milanu Grolu, i njeno ravnopravno učešće na izborima, to se, ipak, nije dogodilo.

Ovaj napis je podsećanje na neke od mnogih žalosnih dana, meseci i godina u kojima su živeli i naši preci u doba Titovog jednoumlja.

U Beogradu je u jesen 1945. godine, od 27. septembra do 6. novembra, jednom sedmično, izlazila „Demokratija”, organ opozicione Demokratske stranke. Izdavač je bio Nikola D. Jeremić, a glavni i odgovorni urednik Milan Grol, predsednik Demokratske stranke.

Milan Grol (1876-1952) bio je istaknuta ličnost kulturnog i političkog života Srbije i Jugoslavije u prvoj polovini 20. veka.

Maturirao je 1895. godine u Drugoj beogradskoj gimnaziji, dok je na Velikoj školi 1899. diplomirao književnost. U Parizu i Lozani proveo je dve godine na studijama književnosti i pozorišne umetnosti.

Bio je profesor u Beogradu i Negotinu, a pre Prvog svetskog rata i vršilac dužnosti dramaturga i upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu. U njemu je 1909. godine organizovao glumačku školu.

Milan Grol je i organizator, a od 1929. do 1941. i upravnik Kolarčevog narodnog univerziteta. Od 1907. nalazio se u uređivačkom odboru „Srpskog književnog glasnika”, a od 1939. do 1941. bio je i vlasnik i urednik ovog čuvenog časopisa. Sarađivao je u mnogim listovima i časopisima pišući članke iz unutrašnje i spoljne politike, kulturnog života i istorije, rasprave iz jugoslovenske i stranih književnosti, pozorišne prikaze, prevodio je pozorišne komade sa francuskog, a objavljene su mu i knjige „Iz pozorišta predratne Srbije”, „Iz predratne Srbije, utisci i sećanja o vremenu i ljudima”, „Pozorišne kritike” i „Londonski dnevnik” (tek 1990. godine).

Politikom je počeo da se bavi za vreme studija, kada je postao član levog krila Samostalne radikalne stranke. Sa Jovanom Cvijićem i istomišljenicima osnovao je u Parizu 1918. godine Jugoslovensku demokratsku ligu. Godine 1921. izabran je za člana Glavnog odbora Demokratske stranke, ali nije prihvatio tu dužnost – nezadovoljan načinom na koji je donet Vidovdanski ustav.

Na izborima 1925. i 1927. izabran je za narodnog poslanika Demokratske stranke. U koalicionoj vladi (1928-29) bio je ministar prosvete.

Za predsednika Demokratske stranke izabran je februara 1940. U vladi Dušana Simovića 27. marta 1941. dobio je resor saobraćaja, a u Londonu je sve do septembra 1943. bio ministra u vladama Dušana Simovića, Slobodana Jovanovića i Miše Trifunovića. U Beograd se vratio početkom 1945, i od marta do avgusta iste godine bio je potpredsednik u prvoj vladi Josipa Broza.

Uvidevši da je saradnja sa komunistima nemoguća (sem da im u svemu povlađuje), Grol je avgustu podneo ostavku na mesto u vladi, a mesec dana kasnije počela je da izlazi „Demokratija”, prvi i tada jedini opozicioni list u Jugoslaviji.

Iako joj Grolova „Demokratija” uopšte nije bila po volji, komunistička vlast nije sprečila njeno pojavljivanje pred čitaocima, svakako želeći da pokaže Zapadu kako je u „Titovoj Jugoslaviji” dozvoljeno slobodno izražavanje i mišljenja različitih od zvaničnih stavova režima. Licemerje će, međutim, potrajati svega nekoliko sedmica, tačnije, samo do izbora za Konstituantu (Ustavotvornu skupštinu) 11. novembra 1945.

Članci i drugi napisi u „Demokratiji” najčešće nisu potpisani. Uvodnike je pisao Milan Grol, ispod nekih tekstova su samo inicijali; nekoliko puta je potpisan Nikola D. Jeremić, a po jednom Nikola Đonović i Mihailo Božović.

Našu pažnju oni privlače, pre svega, kao slika političkih i privrednih prilika u Jugoslaviji neposredno posle završetka Drugog svetskog rata, a zatim i zbog divljenja i poštovanja za one ljude koji su u nemogućim uslovima pokušavali da šire slobodnu reč.

BOJKOT IZBORA

Demokratska stranka odlučila je da ne učestvuje na izborima za Konstituantu, o čemu je na naslovnoj strani prvog broja „Demokratije” objavljeno saopštenje: „Rđavi politički zakoni pokazali su se od prvih dana u primeni isključivo režimske vlasti kao nemogući. Izborna radnja počela je oduzimanjem biračkog prava stotinama hiljada građana, koje povlači sobom lišavanje drugih prava i otežavanje samih izbornih uslova. Izborna kampanja počela je pod pritiskom, koji u atmosferi nespokojstva i još neumirene zemlje vodi teškim posledicama. Konstituanta iz takvih izbora ne može imati ni prava ni mogućnosti da reši teške probleme u zemlji. Iz tih razloga, udružene demokratske stranke u opoziciji – demokrate, radikali i zemljoradnici – ne postavljaju svoju izbornu listu. Ovom saopštenju sledovaće odluke grupa u Zagrebu i Ljubljani. ”

Vlast se, razumljivo, ljutila na „apstinente” (kako je nazivala one koji odbijaju da glasaju na „najpravednijim izborima dosad održanim u Jugoslaviji”), napadala Grola i „Demokratiju”, ali je list – i pored svih pritisaka i ometanja – uspeo da se sedam puta pojavi pred čitaocima. Pošto je KPJ – radi obmane „širokih narodnih masa” maskirana u Narodni front – na izborima 11. novembra ubedljivo pobedila „izdajnike, reakcionare i fašiste”, više joj nije bilo potrebno da se Zapadu lažno predstavlja. „Demokratija” je mogla da se ugasi.

Evo kako se to dogodilo: Umesto njenog osmog broja, koji je trebalo da izađe 15. novembra i, svakako, iz svog ugla opiše završene izbore, toga dana je „Politika” objavila pismo grafičkih radnika „Privrednog pregleda”:

„Mi, grafički radnici i radnice, zaposleni u štampariji „Privredni pregled”, u kome se štampa „Demokratija”, dajemo sledeću izjavu:

Videvši da list „Demokratija” napada i kleveta tekovine naše narodnooslobodilačke borbe bili smo prinuđeni već jednom da iznesemo pred čitavom (!)javnošću( !) mišljenje nas, radnika i radnica koji radimo na štampanju „Demokratije”. Kako je svaki broj „Demokratije”bio sve bezobzirniji u svom pisanju, a kulminacija je poslednji broj, to smo mi, radnici i radnice, odlučili da ga nećemo nikada otštampati, jer drsko napada naše Jedinstvene sindikate za koje smo se mi decenijama borili i za koje su naši najbolji drugovi dali svoje živote. Za te sindikate „Demokratija” tvrdi da su tipa „Jugorasa” i „Srbozara”. To je najveća kleveta za naš sindikalni pokret koji je zasnovan na potpuno dobrovoljnoj osnovi. Mi, grafički radnici, članovi slobodnog Jedinstvenog sindikata, najbolje pokazujemo svoju jedinstvenost time što odbijamo zauvek štampanje „Demokratije” i svih sličnih listova koji bi se pod bilo kakvim imenima pojavili u budućnosti.

Za nas radnike najveće su svetinje tekovine narodnooslobodilačke borbe, kao i naši slobodni jedinstveni sindikati, koje nam niko nije darovao, već smo ih svojom borbom izvojevali i nećemo nikome dozvoliti da ih kleveta i stvara razdor među radničkom klasom. Pokuša li to ko da učini, dobiće od nas radnika, isti odgovor koji je dobila „Demokratija”.

I pošto je glasilo Demokratske stranke ovako „spontano” osuđeno, bilo je jasno da ga i bez ikakve zvanične zabrane više niko neće smeti da štampa.

ZBOR ZA RADNIKE NjIHOVE PORODICE I KOMŠIJE

Neposredni povod za svoje gnevno saopštenje „svesni” grafički radnici i radnice „Privrednog pregleda” verovatno su našli u dopisu „radnika iz Niša”, objavljenom 8. novembra 1945, u sedmom broju „Demokratije”:

„Radnik iz Niša” žali se kako je iz sindikata svim radnicima naređeno da dođu na predizborni zbor i povedu svoje porodice i komšije. Ko ne dođe na zbor smatraće se radničkim i narodnim neprijateljem.

Po završenom zboru, radnici su morali u povorci da idu ulicama Niša noseći zastave i transparente. Po povratku kući, „radnik” razmišlja o položaju radnika i ulozi sindikata. Seća se „Jugorasa” i „Srbozara” i pita se da li će navek naše radničke organizacije da budu eksponenti režima i da li će ikad doći vreme kad će radnici smeti slobodno da se udruže i učlane u društva koja žele a da ne moraju da strepe za službu. „Moje je mišljenje”, zaključuje pisac koji, razumljivo, nije smeo da se potpiše, „da doklegod se kod nas budu menjali nasilni režimi, pa bili oni desničarski ili levičarski, ja sam tvrdo uveren da kod nas neće biti slobode ni blagostanja ni za koga, a najmanje za nas radnike!”

SVI NA ZBOR!

Iz Niša je (a mogao je da bude i iz bilo kog drugog grada u Srbiji ili Jugoslaviji) poslat akt Gradskog narodnooslobodilačkog odbora upućen školama: „Danas 20. o. m. u 16 časova po podne u sali Doma kulture održaće se zbor svih prosvetnih radnika i nameštenika u Nišu. Na zboru će govoriti poslanički kandidati za grad Niš i srez niški, kao i pretstavnici vojske.

Kako je potrebno da ovom zboru prisustvuju svi prosvetni radnici i nameštenici članovi Mesnog odbora prosvetnih radnika u Nišu, to će nastava u vašoj školi završiti se danas najdalje u 15. 45 časova te da bi nastavnici mogli da prisustvuju zboru”. Sledi pozdrav SF – SN (Smrt fašizmu – sloboda narodu), referentov potpis i pečat.

KAKO SMO OBAVEŠTAVANI

U sedmom i poslednjem broju „Demokratije” objavljeno je i 12 zamerki režimskoj štampi: 1) „Prećutkuju se važni događaji nepovoljni po našu zemlju ili su iz nekog razloga neprijatni vlastima” 2) „Iz skupa činjenica saopštava se samo ono što je po vlast povoljno, a izostavlja nepovoljno”. 3) „Pretresaju se izvesna dokumenta bez objavljivanja njihovog tačnog teksta i polemiše sa suprotnim stranom bez navođenja njenih tačnih reči”. 4) „Umesto određenog i jasnog izlaganja o nekom važnom događaju samo se procedi kroz zube neki nagoveštaj koji ostavlja mesta svakakvim nagađanjima i pretpostavkama“. 5) „Javnost se zasipa beznačajnim vestima o političkim zborovima i konferencijama lokalnog značaja, a ne govori se ništa o zaključivanju trgovinskih ugovora sa drugim državama ili o vojnom, socijalnom, privrednom ili međunarodnom položaju naše zemlje”. 6) „O pojedinim zemljama donose se samo nepovoljne vesti (makar i istinite ), a povoljne prećutkuju, dok je sa drugim (prijateljskim) zemljama obrnuto”. 7) „Iz teksta govora i raznih dokumenata izvlače se delovi kojima se celini daje drugi smisao.” 8) „Jednostrano se citira strana štampa, pa ispada da ceo svet o nama dobro misli. Sve se svodi na desetak nama naklonjenih listova, dok se ostali ignorišu”. 9) „Često se prekonoć iz osnova izmeni mišljenje o nekim političkim partijama i njihovim vođama zato što su prestali da budu u volji našeg režima”. 10) „Neke se vesti, iako nisu mnogo važne, naglašavaju krupnim naslovima i slogom u novinama, dok se važne gotovo prikriju sitnim slogom i štampanjem na manje uočljivom mestu”. 11) „O važnim događajima iz naše zemlje obaveštenje dobijemo najpre od stranaca ili iz strane štampe”. 12) „Nepovoljni događaji saopštavaju se sa zakašnjenjem – pošto izgube aktuelnost ili budu pokriveni novijim događajima”.

„Mi ne sporimo”, kaže nepotpisani autor, „da u ovakvom obaveštavanju ima izvesnog reda, logike i cilja, samo ti ciljevi isuviše potsećaju na dr-a Gebelsa, na čiju se nemilu ličnost potsećamo posmatrajući današnje prilike u štampi kod nas!”.

„ĆORAVA KUTIJA”

Da se na izbore privuku i oni koji ne žele da glasaju za Narodni front, uvedena je i kutija bez liste, u narodu nazvana „ćorava”. Evo kako ju je opisala „Demokratija”: „Lovci štiglica izmažu granu drveta lepkom, i uz nju privežu jednog štiglica koji treba da namami druge. Kutija bez liste, bez kandidata, ima zadatak da privuče birače u glasačku sobu i uveća učešće naroda u glasanju. Birač sad može slobodno da spusti glasačku kuglicu gde god hoće, pa i u kutiju bez liste; ostala procedura, prebrojavanje kuglica, briga je nadležnih biračkih odbora i komisija”.

„PREDIZBORKA”

I ova nepotpisana pesmica govori o stanju pred izbore za Konstituantu:

„Nemoguća tu je zbrka, / samo jedan konj se trka;/ ko je brži od zelenka? /Sustiže ga samo senka!/To jahaču kvari slavu, / preteče ga konj za – glavu. / Al’ i njemu ćar je lepa, / jer je brži on od repa!”

„SMRDLjIVA LEŠINA REAKCIJE”

Upozoravajući čitaoce na ono što se sprema na izborima, „Demokratija“ je preštampavala pretnje iz režimskih glasila, pa tako i ovu koju je Moše Pijade izgovorio na nekom zboru, a ”Borba” objavila 1. oktobra 1945: „Mi moramo smrdljivu lešinu reakcije maknuti s našeg puta. Sredine nema i ne može da bude! Ko ne glasa za Narodni front, taj će da glasa protiv naroda i nezavisnosti Jugoslavije!Taj će glasati za fašističke i četničke uniforme, za najveću izdaju koju je srpski narod ikada doživeo!” „Posle ovakvih reči” glasi komentar „Demokratije“, nema sumnje da pretstoje „Najslobodniji izbori koje je Jugoslavija ikada videla”.

„GROLA I PERU – O BANDERU!”

U broju od 18. oktobra „Demokratija” piše: ”Harangiranje masa na predizbornim konferencijama, velikim i malim, uličnim i kućnim, i litijama sa barjacima i transparentima, dobilo je poslednjih dana nezapamćeni ton. Ono što pada u oči to je ton ne propagande Fronta, nego hajka na opoziciju. Po zidovima kuća i trotoarima kolone pisaca parola, uz hvale Frontu i njihovim vođama, ispisuju uvrede i pretnje opoziciji: „Dole Grol! Dole Grol fašista! Smrt Grolu!” itd. Horovi dece pevaju pesmu: „Grola i Peru – o banderu!” i druge. U Subotičkom okrugu, u horovima dece ulicom je skandirana parola: „Kuršum Grolu!”

Kako Grol nije na izborima nigde Frontu protivkandidat, pita se: „Koji je smer svemu ovome?”

ČETNICI, USTAŠE I BELOGARDISTI

Na jednom zboru održanom u Beogradu, Rato Dugonjić je okupljenoj omladini ovako objasnio „suštinu stvari”: „Vičući protiv Grola, naši narodi viču protiv reakcije, protiv četnika, protiv ustaša, protiv belogardista. . . Naši narodi viču protiv svih izroda koji nas koče da idemo smelim koracima napred u izgradnji naše zemlje! Svaki će loše proći koji misli da će moći uništiti nezavisnost naše zemlje, pa bio on Grol, Draža Mihailović ili kralj Petar!”
STRANI POSMATRAČI NA IZBORIMA

„Najbolji”, a verovatno i „najlukaviji sin naših naroda i narodnosti” pozvao je 5. novembra 1945. godine 20 parlamentaraca iz Velike Britanije da prisustvuju izborima za Ustavotvornu skupštinu Demokratske Federativne Jugoslavije. Poziv je prihvatilo njih dvanaestoro. „Cilj poziva”, piše „Demokratija” je jasan: tamo gde dvanaestoro ljudi dospe – na hiljade birališta – da proveri s koliko slobode toga dana milioni birača treba da spuste svoje kuglice u glasačku kutiju. Da dobiju sliku o načinu na koji se ti izbori izvode, engleski parlamentarci trebalo bi da su prisustvovali predizbornim konferencijama i „savetovanjima” što ih čine ulični sekretari, a u selima članovi narodnih odbora u pratnji milicije – iz kuće u kuću!”

„PRAVI NARODNI PRAZNIK”

Sutradan, posle izbora, kako se i moglo očekivati, „Politika” je objavila oduševljene izjave britanskih parlamentaraca. Zanimljivo je da su svi oni čije su reči zabeležene bili članovi laburističke partije . Nema podatka da li su među posmatračima bili i neki poslanici konzervativne ili drugih partija, tek njihovi utisci nisu ostali sačuvani na stranicama „Politike”.

Tako, recimo, gđa Li Mening, koja je izbore pratila na Kosmaju, kaže: „Dan izbora izgledao je kao pravi narodni praznik. Mnogi seljaci bili su u svojim svečanim narodnim odelima. Obasuli su nas cvećem i vencima”. Sem toga, gospođa Mening bila je veoma impresionirana i ozbiljnošću kod žena prilikom glasanja, „ i to ne samo kod mladih žena nego i kod starijih! U nekim selima kroz koja smo prošli oko 12 sati već je bilo glasalo 80% birača!”

G. Norman Dods je izjavio: „Izbori su vođeni tako pravilno i tako nepristrasno kako se to samo poželeti može!”

G. Stenli Tifeni; „Očigledno je da su narodi Jugoslavije glasali za Narodni front!”

G. K. Zilijakus: „Uverio sam se da je tajnost na izborima bila potpuno zagarantovana. . . Neprilika je kod vaše opozicije u tome što ona pripada prošlosti. . . ”

U POSETI KOD JOSIPA BROZA

Britanske parlamentarce i novinare primio je Josip Broz 12. novembra i zadržao se sa njima u srdačnom razgovoru. Odgovarao je i na njihova pitanja. Poslanik, g. Lis, recimo, želeo je da zna da li je, kao što je on čuo, „Demokratija” zaista zaplenjena. Nimalo se ne zbunjujući, Tito mu je odgovorio da jeste i objasnio:

„List je htio pisanjem unijeti duh razdora, nepovjerenja prema Armiji, a pored toga htio je iznijeti niz neistina vrlo destruktivnog karaktera. Ljudi koji pišu u tom listu svim su se silama trudili da napišu nešto na osnovu čega bi mi mogli zabraniti list, da bi zatim oni tu zabranu koristili za tvrđenje kako kod nas nema demokracije. A mi smo pokazali da je kod nas demokracija i da ih možemo zaplijeniti. To su bile provokacije, a zapljena je zasnovana na zakonu!”

Veoma zadovoljan odgovorom, g. Lis je postavio još jedno pitanje: ”Da li je urednik možda uhapšen, jer bi mu se u Engleskoj to svakako dogodilo (!)”, a veoma dobro raspoloženi gospodar Jugoslavije odgovorio mu je da urednik nije snosio nikakve posledice „pošto smatramo da je zapljena dovoljna opomena i da će se ubuduće objektivnije pisati”.

Stekao se utisak posle ovih reči Josipa Broza da će „Demokratija”, ipak, nastaviti svoj negativni opozicioni i reakcionarni život. Pokazalo se, međutim, da i nad Titom postoji Tito: radnička klasa, bolje reći, njen „svesniji deo” iz štamparije „Privrednog pregleda”, čija je izjava navedena u početku teksta. Tako je, zahvaljujući budnosti i „spontanom” reagovanju grafičkih radnika i radnica, „Grolova „Demokratija” zauvek prestala da izlazi.

Vojislav M. Stanojčić

www.stanjestvari.com