Za veliki broj radnika i radnica u Srbiji protekla godina je donela dalje smanjivanje plata i penzija, nastavak urušavanja radnih prava i rasprodaju javnih resursa i dobara. Prošlogodišnjim izmenama Zakona o radu mogućnost odbrane decenijama ranije izborenih radnih prava radikalno je pogoršana. Prvi maj je međunarodni praznik rada – dan kada radnička klasa iznosi svoje zahteve.
Prvi maj u sebi sadrži pouke više od jednog veka radničke borbe i solidarnosti, i kao takav on je simbol i oružje u rukama radničkog pokreta. Prošlogodišnji prvomajski marš sindikata bio je uvertira u protest protiv reforme radnog zakonodavstva. To je dobar pokazatelj sazrevanja klasne svesti u tradicionalnim radničkim organizacijama. Iako promena Zakona o radu nije sprečena, organizovanje ipak nije bilo uzaludno. Prvi maj je pokazao svoj mobilišući potencijal, i toga se bez zadrške treba držati svakog Prvog maja.
Iako danas, na međunarodnom nivou, nema organizacije koja objedinjuje većinu radničkih pokreta, Prvi maj je ipak uspeo da sačuva svoj međunarodni karakter. Imajući u vidu da je nacionalizam jedno od najjačih antiradničkih oružja vlasti, međunarodni karakter Prvog maja dvostruko je važan za radnički pokret na ovim prostorima.
Ovo su dva najznačajnija potencijala Prvog maja. On, s jedne strane, mobiliše radništvo u Srbiji, a sa druge strane ga svrstava u isti front s radničkim pokretima širom sveta koji će tog dana, kao i svake godine, izaći na ulice.
Nesporne su istorijske veze ovog praznika i radničkog pokreta. Međutim, žašto bi radništvo trebalo da Prvi maj obeleži borbeno, na ulicama? Šta to pritiska radništvo u Srbiji, danas?
Visoka nezaposlenost, po sebi nepodnošljiva, dodatno obara cenu rada, dok prekomerna potreba za radom i zaradom kod samih radnika ruši radničku solidarnost tamo gde je ona preko potrebna. Usto, vlast retko propusti priliku da dolije ulje na vatru, još krhkoj radničkoj solidarnosti, prokazivanjem radnika u javnom sektoru za neradnike, a materijalnu potrebu radnika u privatnom sektoru da rade preko mere za minimalne plate predstavljaju kao vrlinu srpskog radnika. Vrlinu kojom često javno trguju državne vlasti, i ove i one prethodne, pozivajući investitore da investiraju u Srbiju jer ova ima jeftinu radnu snagu.
Država je u svojevrsnom jurišu protiv radničkih prava, šireći time prostor za delovanje vlasnika kapitala (kod nas eufemistički poznatih kao poslodavci). Kako javna proizvodnja nije dovoljna, usled nedovoljnih proizvodnih ulaganja i degradacije javnog vlasništva, vlast smanjuje sve netržišne izdatke države, maksimalno sužavajući rashodnu stranu bužeta u delu za socijalna izdvajanja. Na taj način ona „ušteđeno“ preusmerava na jačanje privatne inicijative. Davati vetar u leđa vlasnicima kapitala na uštrb socijalne sigurnosti radnog naroda, a onda pred očima radničke klase mahati švajcarskim standardom kao šargarepom na štapu i produžavati rokove do blagostanja, dok se privatni preduzetnici bogate a radnici osiromašuju. To je ono što se krije ispod karnevalske maske vladinih mera štednje.
Radni dan sve češće prelazi osam radnih sati, iako je zakonom definisano da „po pravilu traje osam sati“. U privatnom sektoru je prava retkost naći radnika kome je plaćen prekovremeni rad, a dvanestočasovne radne smene gotovo su postale pravilo. Zakonski je pak olakšan postupak za davanje otkaza. Pod parolom da se država time bori protiv „sindikalnih parazita“, sužen je obruč sigurnosti sindikalnog delovanja i ograničeno pravo na štrajk. Time je udarac primio sindikalni pokret. Jedino što je danas u Srbiji teže od traženja posla jeste organizovanje i delovanje sindikata u privatnom sektoru nakon što ste već prošli golgotu traženja posla. Štrajkova u privatnom sektoru gotovo da nema, i to nije odraz povoljnih radnih uslova u privatnom sektoru, već isključivo stvar nezaštićenosti radničkog organizovanja. Na svaki pomen štrajka zapreti otkaz, po nekom od osnova koji ne dovodi u pitanje pravnu čistotu poslodavca.
Kako je sve počelo?
Ideja o obeležavanju međunarodnog dana radničke solidarnosti rađa se u drugoj polovini XIX veka, u jeku borbi radničkih organizacija (sindikata i socijaldemokratskih partija) širom sveta, izgrađenih na temeljima političkih pobeda Prve internacionale.[1]
U tim po radništvo burnim vremenima, značajna je majska borba čikaških radnika 1886. godine. U tom periodu radnici iz Čikaga se organizuju kako bi istakli zahteve za ograničenje radnog dana na osam sati. Do prvog maja većina proizvodnje u Čikagu paralisana je štrajkovima radnika. Više od 60.000 radnika obustavilo je rad. U spletu dešavanja, u vezi s borbom čikaških radnika, izdvaja se dešavanje u fabrici poljoprivrednih mašina Mak Kormik (McCormick Harvesting Machine Company), u kojoj dolazi do tuče otpuštenih radnika (sindikalista) i štrajkbrejkera. Policija, koja je štitila Mak Kormika i njegovu fabriku, a koja je došla kao popuna privatnom obezbeđenju, otvara vatru i usmrćuje šestoricu radnika a ranjava oko pedeset. Na protestu koji je usledio ranjeno je dvesta ljudi, a poginuli su sedmorica policajaca i četvorica radnika. Tim povodom uhapšeno je više od stotinu radnika, a njih petorica osuđena su na smrt. Ovaj događaj, poznat i kao „masakr na Hejmarketu“, najupečatljiviji je događaj majskih borbi čikaških radnika.
Nekoliko godina nakon ovih događaja stvara se Druga internacionala. Kao jedan od glavnih političkih ciljeva ona ističe uspostavljanje osmočasovnog radnog dana. Druga internacionala zatvorila je raspravu o izboru dana međunarodne radničke solidarnosti, koja je otvorena još pre dešavanja u Čikagu.
Prvi maj je proglašen danom rada na Prvom kongresu Druge internacionale u Parizu 1889. godine, a prvo međunarodno organizovanje obeležavanja Prvog maja desilo se već sledeće, 1890. godine.
Na ovim prostorima, manifestacije povodom Prvog maja se organizuju u Hrvatskoj i Sloveniji 1890. godine (tada delovima Austro-Ugarske), a u Srbiji 1893. godine. Nešto kasnije one su održane u Bosni 1906. godine i u Makedoniji 1909. godine.
U to doba u Srbiji je tek sazrevao kapitalizam, nije bilo radničkih organizacija, ni političkih ni strukovnih, a radnici nisu imali pravo da se kandiduju za narodne poslanike.
U kafani „Radnička kasina“, gde su se radnici skupljali i razmenjivali iskustva, rodila se ideja o obeležavanju prvog Prvog maja u Beogradu. Tako su radnici, nakon konferencije u kafani, izašli na ulice Beograda s crvenim trakama oko ruke i radničkim parolama. Policija je, doznavši za okupljaje, prvo apelovala na radnike da ne proslavljaju „taj socijalistički švapski Prvi maj“.[2] Kada to nije urodilo plodom, konfiskovali su crvenu zastavu i rasterali orkestar, koji je u čast Prvog maja svirao Radničku Marseljezu.
Nakon toga, Prvi maj je na ovim prostorima bio organizovan gotovo svake godine. U periodu od 1904. pa do 1914. godine organizovala ga je prva radnička partija u Srbiji – Srpska socijaldemokratska partija, a u periodu između dva svetska rata Komunistička partija Jugoslavije i nezavisni sindikati.
Za vreme Drugog svetskog rata, Prvi maj poprima antifašistički karakter i prate ga parole za oslobođenje zemlje od okupatora, dok nakon oslobođenja, u socijalističkoj Jugoslaviji, on postaje državni praznik koji je u prvim godinama nakon rata posvećen obnovi i izgradnji zemlje.
Izaći na ulice
Otkad je došlo do tržišnog zaokreta u Srbiji i vraćanja tradicionalnim građanskim vrednostima u društvu, nema masovne radniče partije, te s tim u vezi ne čudi što je, nakon gotovo sto trideset godina od čikaških nemira, u Srbiji parola o osmočasovnom radnom danu još uvek aktuelna.
Pred radničkim pokretom ovog Prvog maja stoji i najava nove liberalizacije radnog zakonodavstva, u vidu donošenja potpuno novih zakona o radu i štrajku.
Cilj svih tranzicionih vlasti, već dve i po decenije, jeste da stvore državu prema potrebama vladajuće klase. Državu koja je minimalna tamo gde treba da obezbedi sigurnost radnih ljudi, a maksimalna u svom represivnom delu – onom delu koji čuva „pošteno zarađeno“ i štiti državu od onih koji je grade. To nije izdvojen slučaj, stvar loše ili dobre vlade, to je deo višedecenijskog procesa. I nije čudno to što upravo u periodu kada država daje gas, radnički pokret reaguje.
Upravo zato – Na ulice! To treba da je glavna prvomajska parola. Sve radništvo, bez obzira na to da li je zaposleno ili je nezaposleno, bez obzira na to kome prodaje svoj rad. Omladina, studenti, penzioneri, svi na ulice! A tamo zahtevati posao i zaradu dostojnu čoveka; socijalnu sigurnost – sigurnost u bolesti i u starosti; kvalitetno obrazovanje za sve; slobodu radničkog organizovanja i sigurnost u delovanju.
Dule Marinković
masina.rs
1) Najznačajnije političke pobede Prve internacionale bile su pravo glasa za radnike, pravo na strukovno organizovanje, tj. organizovanje u sindikate i pravo na političko organizovanje radnika.
2 Opširnije u članku „Radničkih novina“, organa Socijalističke radničke partije Jugoslavije (komunista), broj 107 iz maja 1920. godine. Ovaj članak je korišćen u nekoliko radova o istoriji Prvom maju u Srbiji.
