Prvi na snegu

0
322

Pao je prvi sneg. Oblačim patike i trenerku pa žurim trkom pravac u obližnju šumu. Na Miljakovcu se ona graniči sa stambenim naseljem. Tako mi sinulo. Trčim po ustaljenoj stazi, praveći tragove po tek napadalom snežnom pokrivaču. U tišini čujem samo svoj ritam  ravnomernog disanja. Osluškujem i pucketanje lišća preko prvog snega, koje sa uživanjem gazim. Sam sam u našoj obližnoj šumici, a začudo nema ni ptica koje su se negde pritajile i ućutale. Osim mojih, na vlažnoj zemlji nema čak ni životinjskih tragova, jer je sneg iznenadio sve. Jedinstven osećaj izuzetne posebnosti se rađa u meni.

Samo ja treniram u ovim uslovima, mislim se, šireći pluća od samozadovoljstva. U glavi vrtim slike i boksujem sa zamišljenim protivnicima, iako sam taj  sport već poodavno prekinuo da treniram. To me dodatno motiviše da vrednije vežbam, jer iako sam izašao iz boksa on nije i nikad neće izaći iz mene.               

Sa drugog kraja šume svoj trening započinje džudista Rekorda iz Rakovice zvani Žuža. On takođe misli da je jedini hrabri “Baš Čelik”, uživajući u netaknutom belilu. Trči brže no obično, nošen na krilima entuzijazma samouverenog i neustrašivog borca sa strunjača. Krećući se različitim stazama naši tragovi se spajaju kratko na jednoj okretnici, ali ne i mi.

-Pa dal’ je moguće? – pita se razočarano džudista kad je videvši sveže tragove shvatio da nije sam u šumi.

-Šta  je sad ovo, do malopre nikog nije bilo ovde.

Zbunjujem se ja mahinalno, usporavajući tempo čitam tragove kao kakav indijanski vodič. Merim tuđe odraze u snegu kao svežije, u nadi da sam ipak bio prvi, ali istovremeno i sumnjam u to. Završavam svoj rekreativni trening sa saznanjem da nisam jedini asketa koji džogira pred sumrak po prvom ovogodišnjem snegu. Nekoliko dana posle tog događaja u jednom ćaskanju sa drugarima na banjičkom bazenu čujem džudistu iz kraja kako se na glas žali.

-Trčim ti ja tako pre neki dan sav ushićen, jer sam siguran da samo ja treniram po ovakvom nevremenu, kad ono vidim nečije tragove i ukapiram da je još neko u šumi. Pošizeo sam momentalno. priča smeškajući se šeretski.

“Pa  to sam jaaaaaaa”. Skačem, prilazim mu i tapšem drugara po razbacanim plećima, objašnjavajući mu istovetne misli koje su me morile u isto vreme. Počinje licitiranje između nas, ko je u koliko sati ušao u šumu i kuda se sve trčalo u nadi da se izborimo za  prvog viteza koji je načeo šumu te zimske sezone. Već sutradan staza će biti utabana od drugih šetača , rekreativaca i sportista. Od tad mi je bio još draži taj džudista,  jer on je moj a ja njegov svedok neobično odvažnog iskušenja.

Nenad Simić – Tajka

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime