4 C
Belgrade
Sreda, 21. Novembar 2018.
Naslovna Nedorečeno Prvi put telom na Kosmetu – svedočenje jedne mladosti

Prvi put telom na Kosmetu – svedočenje jedne mladosti

2
318
Foto: Analitički forum

Nedavno je izvesni nedeljnik tražio da iznesem svoje mišljenje o stavu SA Sabora SPC o Kosovu i Metohiju. Objavili su samo mrvicu. Ali, evo celine.

Stav SA Sabora SPC je jedinstven i, ako hoćete, krajnje pragmatičan. Da ostavimo po strani naše svetinje na Kosovu i Metohiji, i činjenicu da je Pećka patrijaršija tu gde jeste. Ono što naši arhijereji znaju (jer su, zahvaljujući svojim vezama u svim pravoslavnim zemljama, od Rusije do Grčke, ali i vezama na Zapadu, vrlo obavešteni) je činjenica da se Arbanasi neće zaustaviti na kompromisnom rešenju. Njihov cilj je Velika Albanija, i oni će, čim država Srbija popusti, krenuti ne samo na Kosovsku Mitrovicu, nego i na Preševo, Bujanovac, Medveđu, Kušumliju, Vranje i Niš. Pod protektoratom NATOa, Arbanasi hoće da spoje Prištinu i Tiranu, ali i Skoplje i Ulcinj, a imaju pretenzije i na delove Grčke. Ruska analitičarka Anja Filimonova jasno kaže: “Što se tiče podele, nikakve podele nema i ne može je biti, jer Amerikanci i Albanci, dobivši u svoje ruke stratešku tačku – Sever Kosova, nipošto je neće predati. To su bajke za malu decu. Može se govoriti samo o zauzimanju novih srpskih teritorijaNa primer, tu je i auto-put Niš-Priština. Zašto je nužno povezivati srpske zemlje sa Kosovom i Albanijom Priština, Tirana, Drač i Niš, ako pogledamo na kartu – to je koridor za prebacivanje snaga NATO pakta. Zato je Marija Zaharova, portparol Ministarstva spoljnih poslova Rusije, nedavno u Beogradu postavila pitanje – da li je za Srbiju korisno da insistira na podeli Kosmeta? 

Vrh SPC sve to zna, i zato upozorava dok još ima vremena. U saopštenju SA Sabora SPC ove, 2018, piše: “U javnosti se i dalje susreće ideja o podeli Kosova i Metohije između Srbije i samoproglašene „kosovske države“. Pritom se, svesno ili nesvesno, prenebregava činjenica da podela ne bi bila ništa drugo do priznavanje „nezavisne države Kosovo“ i poklanjanje najvećeg dela teritorije Pokrajine. U svetskoj istoriji nema primera da neki narod u miru, dve decenije posle oružanog sukoba, daje svoje za svoje. Podelom bi narod velikog dela Kosova i Metohije automatski bio ostavljen na milost i nemilost režimu takozvane države Kosovo, izložen pogromu sličnom onom iz marta 2004. godine ili, pod pritiskom i tihim terorom, bio prisiljen na egzodus.“ To bi svaki političar u Srbiji trebalo da shvati, i da Ustav Srbije i Rezoluciju 1244 SB UN poštuje kao Sveto Pismo. Srpska Crkva nema vojsku, policiju, tajne službe da bi mogla da silom spreči bilo čije političke odluke i poteze. Njen glas je glas duhovno – moralni, i kao takav on važi među onima koji znaju da je to najstarija ustanova srpskog naroda, i koji ne prodaju veru za večeru, krste za masne prste i poštenje za pečenje. Moguće je da među arhijerejima ima onih koji nisu za žešće sukobe sa vlašću, ali to ne znači da oni ne drže pozicije SA Sabora SPC – jedino smatraju da bi zaoštravanje konflikta vodilo daljim podelama u našem, ionako podeljenom društvu. Da ponovimo: SPC nema u rukama silu da bilo koga spreči da uradi bilo šta, ali – sila Boga ne moli, a Bog silu ne voli. I sila ljudska uvek je slabija od sile Božje, a Bogu ne trebaju brze, nego trajne pobede, što reče Vladika Nikolaj. Što se napada na SPC tiče, prota Mateja Nenadović je davno primetio: “Ko je na ovu kapu (svešteničku  laj`o – doveka se kaj`o“. Ko ima uši da čuje, neka čuje.

To napisah, a oni ne objaviše.

Ali, borba traje.

Neki kažu da je i među arhijerejima SPC počelo kolebanje.

A ne treba da ga bude.

Naši arhijereji moraju biti hrabri, jer je iza njih narod, a pre svega omladina. I ovo što čitalac ima pred sobom je jedan dokaz.

Tekst koji šaljem na Analitički forum pripada jednom mladom čoveku, na početku života, studentu druge godine fakulteta. Ovaj mladić je, radosno  priznajem, meni poslao svoj tekst, i odobrio da mogu da ga prosledim tamo gde smatram da bi ga bilo dobro objaviti. Ono što će čitalac pročitati najdivniji je dokaz da su laž sve priče o tome kako na Kosovu i Metohiji nemamo ništa, iako ih Klovn Veleizdajnik na mestu Domanovićevog Vođe neprestano  priča. Posle svih decenija jugoslovenstva, komunizma, drugosrbijanstva i EUtopizma, naša omladina je i dalje, najvećim svojim delom, potomstvo Svetog Save i Svetog kneza Lazara. I to treba znati, i time se treba hrabriti. Vladike srbske, ma koliko ste umorni, zbunjeni, uplašeni, sada, bez obzira na sva činjenja i nečinjenja u vašem dosadašnjem pastvovanju Srbstvom, pogledajte našu omladinu i nemojte se postideti da žrtveno ostanete uz Kosovski zavet.

SA PUTA PO SVETOJ ZEMLjI

Nebrojano puta do sada sam duhom bio na Kosovu i Metohiji, ali ovo je bio moj prvi fizički odlazak tamo. Kada sam čuo da se organizuje Prva letnja prizrenska duhovna škola nisam se dvoumio i odmah sam se prijavio, ali to nisam rekao nikome, pa ni svojoj porodici. Bojazan za bezbednost koju svi imaju kada pomisle na Kosovo i Metohiju, je odgovor na pitanje „Zašto?“. Kada se približio polazak, rekao sam svojoj porodici i sa velikim ushićenjem dočekao taj 17. jul i polazak na Svetu srpsku zemlju.  Skupili smo se ispred Hrama Svetog Save i u ranim jutarnjim časovima se uputili prema Kosmetu. Ono što je najvažniji trenutak našeg putovanja, a kada to kažem, mislim na neopisivu činjenicu da 52 osobe sedam dana dišu kao jedna duša, da se ne svađaju, da praštaju, da se jedni drugima ispovedaju, je blagoslov koji je dao, naš pastir na ovom putovanju, otac Radivoje Panić, a to je da se svi pričešćujemo na liturgijama.

Elem, najpre smo, krenuvši iz Beograda stigli u Lazarevu Ravanicu i poklonili se moštima Svetog kneza koji se opredelio za Carsko nebesko. Tako smo već na početku našeg pokloništva povukli paralelu i dali do znanja da smo svi svetosavci koji teže ka Carstvu nebeskom. Dalje nas je put naveo na manastir Svetog Nikole, blizu Kuršumlije. A zatim smo se uputili ka Prizrenu, gde smo i konačili u manastiru Svetih Arhangela.

Prvog dana boravka na Kosmetu smo obilazili veoma značajan srpski grad Prizren. Otac Andrej, koji nas je vodio kroz „Dušanov grad“, nam je pričao o dalekoj istoriji, kao o savremenoj istoriji i velikom stradanju srpskog naroda, ali i svetinja, 1999. i još većem 2004. godine. Obilazak Bogoslovijesaborne crkve Svetog Đorđa, crkve Svetog Nikole, crkve Svetog Spasa i naravno velike Bogorodice Ljeviške, u nama je budio jake emocije, ali i još veru u Boga.

Drugi dan našeg pokloništva je bio određen za odlazak u Gračanicu. Na ulasku u crkvu stvorio se red i dok sam polako ulazio, sa desne strane sa ugledao njegovo preosveštenstvo vladiku Teodosija. Veoma visok u beloj odeždi, sa izrazito plavim očima, ostavio je na mene snažan duhovni utisak. Prisustvovali smo liturgiji, koju je episkop služio. Potom smo nastavili put dalje obilazeći manastire. Otišli smo u Devič. Svedočenje mati Olimpijade, koja je u manastiru od 1953. godine, a pogotovu priča o trodnevnom ropstvu monahinja 1999. godine, i torturi koju su pretrpele 2004. godine, kao i rušenje manastira, rasplakalo je mnoge od nas. Zatim manastir Zočišteposvećen Svetim Kozmi i Damnjanju i uveče dolazak  u Veliku Hoču. Čekao nas je pripremljen program devojaka iz Velike Hoče i Orahovca, koje je spremio veliki srpski pesnik i tekstopisac, Gavrilo Kujundžić iz Orahovca. Kad smo čuli najlepše stvari, videli najleše predele i osetili snažne emocije u srcu Metohije, a sve kroz te prelepe devojke, plakali smo i jecali, suze se nisu mogle zaustaviti.

Sledećeg dana, desilo se nešto izuzetno. Naime, dve devojke koje su pošle sa nama nisu bile krštene i imale su tu sreću da to učine na Svetoj srpskoj zemlji – Kosmetu. Imale su tu čast, a i mi sa njima, da budu krštene u Visokim Dečanima, na Svetoj arhijerejskoj liturgiji, koju je služio vladika Teodosije, a prisustvovao ruski vladika Nazarije. Krstio ih je otac Ilarion, a miropomazao vladika. Zaista prelepa stvar, osećali smo se kao da smo svi mi kumovi tim novokrštenim devojkama. Nastavivši put dalje, otišli smo na Gazimestan, pa zatim u manastir Draganac, gde je iguman pomenuti otac Ilarion. Energija radosti koja vlada među monasima i iskušenicima je ogledalo samog oca Ilariona.

Narednog jutra smo nakon liturgije u Dragancu nastavili dalje ka selu Bostane, gde smo posetili crkvu Uspenija Presvete Bogorodice, zatim Novo Brdo i selo Prekovac gde smo ručali u narodnoj kuhinji. Tu noć smo ponovo prespavali u manastiru Svetih Arhangela kod Prizrena.

Petog dana našeg boravka na Kosovu i Metohiji smo bili na liturgiji u Pećkoj Patrijaršiji. Nakon luturgije nas je naš pastir, otac Radivoje Panić, poveo u srpsko selo Ljevoša iznad manastira. Starije stanovništvo, uglavnom povratničko, nije moglo da veruje kada nas je videlo. Nas više od četrdeset je ušlo u dvorište jednog domaćina, a oni, Ljevošani, su plakali, srećni što nas vide. Sledeće što smo posetili bio je manastir Gorioč, a zatim smo stigli na spavanje u Kosovskoj Mitrovici.

Poslednji dan našeg boravka na Kosovu i Metohiji smo završili jednim, svakako simboličkim gestom: popeli smo se na trvđavu Zvečan. Kada smo stigli skoro do vrha, počeo je jak pljusak, krupne kapi su padale. Nismo odustali! Okupili smo se i počeli da pevamo tropar Preobraženja, i u tom trenutku kiša je prestala da pada. Možda ćete pomisliti da je slučajnost, ali mi verujemo da je znak od Gospoda.

Nijedna knjiga, nijedan tekst, emisija, snimak, ništa ne može da opiše duh Kosova i Metohija, kao sam odlazak dole. Tek sada razumem rečenicu jednog drugara koji mi je rekao da je „Kosmet velika crkva, jer se na njemu osećaš i ponašaš kao da si u crkvi“. Onaj duh optimizma, vere i nade u budućnost, kako kod mladih u Velikoj Hoči, tako i kod starih u Ljevoši, nam ne da za pravo da kukamo i da se žalimo ni na šta ovde u centralnoj Srbiji, jer njima su životi ugroženi svakoga dana.

Meni lično je veliku nadu i veru u budnoćnost samog Kosmeta vratio naš vozač Aco Lazić iz sela Gojbolja, koji veruje da će se ponovo duž celoga Kosova i Metohije zavijoriti velike srpske zastave!

Na samom kraju se nameće ključno pitanje, koje mi se svih ovih dana vrti po glavi, a to je: „Da li mi Srbi zaslužujemo Kosovo i Metohiju?“ Mislim da možda u ovom trenutku zbog mnogih grehova u prošlosti NE, ali kada se Srbi „SLOŽE, OBOŽE i UMNOŽE“, kako kaže Vladika Nikolaj Velimirović, ispuniće se želja svih nas, a to je da se duž Kosmeta zavijore srpske zastave!

Kako radili tako nam i Bog pomogao!!!

Izvor: Analitički forum

2 KOMENTARA

  1. Тек кад је моја мама Мица умрла, схватио сам колико је у мени има. Не дај Боже да Срби изгубе Космет да би схватили колико их је он чинио оним што јесу. А предати га овако било би много горе него кад ти најближи умре; било би као да си га сам гурнуо у гроб.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime