Prvi svetski rat i naši propusti

1
1036

Intervju sa dr Milošem Kovićem

Postavlja se pitanje, šta je nama danas 1. Svetski rat. Gde je mesto 1. Svetskog rata u kolektivnom sećanju srpskog naroda, ako o kategoriji kolektivnog sećanja možemo da govorimo

n25476Uveren sam da možemo, jer svaka nacija ima korpus sećanja koji je čini onim što ona zapravo jeste. Na šta mislim kada to kažem? Englezi, recimo, imaju svoja dragocena istorijska sećanja. To nisu samo Elizabeta I i pobeda nad španskom „Nepobedivom armadom“ iz 1588, Vaterlo i trijumf nad Napoleonom 1815, ili Čerčil i pobeda u Drugom svetskom ratu. Tu je isećanje na recimo kraljicu Kelta Boadiceju, koja se pobunila protiv Rimljana i podigla ustanak, čime je zaslužila spomenik pored parlamenta u Vestminsteru; ili romantični kralj, krstaš Ričard Lavlje Srce, ili čak i veliki poraz iz 1066.kada su se Normani iskrcali na tle Britanije. Nisu Srbi jedini koji obeležavaju svoje poraze. Francuski pisac Ernest Renan u svom predavanju „Šta je nacija“(1881), kažedanaciju pre svega čini sećanje na zajednička stradanja, odlučnost da se istraje danas i da se u budućnosti deli zajednička sudbina. Dakle, porazi i stradanja nas više zbližavaju nego trijumfi i pobede. Vi danas u oksfordskim koledžima imate na najsvečanijim mestima posebne ploče sa imenima poginulih u Prvom i Drugom svetskom ratu. Nacionalni identitet Engleza je, dakle, definisan, pored ostalog, određenim istorijskim sećanjima. Svakog 11 novembra Britanci nose one crvene bulke na svojim reverima, oni ih zovu popis (poppys) i obeležavaju godišnjicu pobede u 1. Svetskom ratu, polažu vence u Vajtholu, u najužem centru Londona, i na spomenicima širom zemlje.

Nacionalni identitet ne čine samo sećanja, identitet čini jezik, geografski položaj,religija je veoma važna u svesti jedne nacije.Ima tu mnogo faktora koji određuju nacionalnu pripadnost. Neki kažu da je primarna slobodna volja pojedinca da odabere, to recimo kaže Renan, i to je Renanov „svakodnevni plebiscit“.

Ali vratimo se na srpski slučaj. Moramo da postavimo pitanje, šta je nama 1. Svetski rat, tim pre ako znamo da je srpski narod tada postigao neverovatne pobede i doživeo istinsku demografsku i ekonomsku katastrofu.

Srpski narod može da deli svoju istoriju na pre i posle Prvog svetskog rata. Znamo da se srpska vojska sjajno pokazala u bitkama na Ceru, Kolubari, da je probila Solunski front, ali i da je u isto vreme podnela ogromne ljudske žrtve, da bi odbranila pravo na slobodu. Doživela je zaista demografski kolaps. Ustvari pravo je čudo da je uspela da se regeneriše posle 1. Svetskog rata, ako je uopšte i uspela.

Ubeđen sam da bi sećanje na 1. Svetski rat, trebalo da bude zaista ugrađeno u temelje nečega što je moderni srpski nacionalni identitet. Baš onako kao što bi trebalo da tu budu Sveti Sava i Sveti Simaon, Kosovski Zavet i Knez Lazar, Karađorđeva i Miloševa revolucija, Balkanski ratovi, tu je mesto i 1. Svetskom ratu.

Priča o Drugom svetskom ratu je složenija. U njemu ste imali genocid nad Srbima u NDH i na Kosovu, građanski rat, što nije bio slučaj sa Prvim svetskim ratom, borbu između partizana i četnika i potom revoluciju, nasilni diskontinuitet sa dotadašnjom srpskom istorijom. Uprkos tome što su Srbi tada imali dva pokreta otpora, što su njihovi pripadnici pokazali mnogo istinskog patriotizma i junaštva, što je 27. mart bio izraz istinskog antifašizma srpskog naroda – Drugi svetski rat u kolektivnom pamćenju ostaje bolna tema.

Da Vas podsetimo:  Prošle godine evidentirano 85 razvoda braka u Valjevu...

U današnjoj Srbiji skoro da nemate porodicu koja nije izgubila nekog od članova u 1. Svetskom ratu, ili čiji se deda ili pradeda nije vratio sa Solunskog fronta okićen ordenjem, sa dubokim duševnim ranama koje svako ratovanje donosi. Koliko su žena austrougarski i bugarski okupatori obesčastili u Srbiji? Odmereni Arčibald Rajs piše da je u zapadnoj Srbiji bilo sela u kojima su sve žene to doživele. Gde su nam imena tih mučenica? Nemamo ih i nećemo ih imati, jer to su teme o kojima se nerado govori i piše.

1. Svetski rat je do dana današnjeg imaveoma važno mesto u kolektivnom sećanju, ali čak ni u Kraljevini Jugoslaviji, posle ujedinjenja, neke stvari nisu smele da se kažu. Jedna od takvih stvari je i ta da su lavovski deo snaga koje su 1914 prešle Drinu, počinile stravične zločine nad civilima, činili Južni Sloveni- Hrvati, Muslimani a na žalost i neki Srbi. Naprotiv, veliki deo austrougarskih oficira je bio primljen u vojsku Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca, kasnije Kraljevine Jugoslavije. Da i ne govorimo o Titovoj socijalističkoj Jugoslaviji. Pogledajmo samo koliko je lažnih kontroverzi nastalo oko činjenice da je Josip Broz Tito bio austrougarski vojnik. Sam je napisao u jednoj biografiji za Kominternu 1935. godine da je bio na srpskom frontu, od avgusta do decembra 1914 godine. To znači da je bio od početka do kraja Cerske i Kolubarske bitke; bio je vojnik 42. hrvatske „vražije“ divizije, koja je počinila neverovatne zločine, kojom je komandovao Stjepan Sarkotić, koji će potom, sa svojom divizijom, rušiti Lovćen. Zbog toga će svom prezimenu dodati fon Lovćen; on se time ponosio. Oni će posle Srbije i Crne Gore, jurišati na Rusiju. Taj isti Sarkotić će kasnije predati organizovanu najekstremniju hrvatsku emigraciju u ruke Anti Paveliću.

To su neke stvari o kojima se u socijalističkoj istoriografiji nije mnogo govorilo. Pevanje pesama onih koji su Jugoslaviju 1918. stvorili, kao na primer „Marš na Drinu“, smatrano je nacionalističkim izgredom u Titovoj Jugoslaviji. Tužno je da je jedan jedini igrani film snimljen sa tematikom 1. Svetskog rata,a to je „Marš na Drinu“. S druge strane zamislite da je Amerika imala takvu epopeju koliko bi snimila filmova i kakva bi to propaganda bila.

O Balkanskim ratovima, koliko je meni poznato, nijedan srpski igrani film nije snimljen. Ne zaboravimo da za Srbe, i za većinu Balkanaca, vreme od 1912-1918 predstavlja skoro jedan rat, i na spomenicima širom Srbije, Bugarske, Grčke,nalazimo imena palih boraca od 1912-1918. Posle pada socijalizma, mi smo snimili još jedan film o Prvom svetskom ratu, „Sveti Georgije ubiva aždahu“, koji je, za mene, bio duboko razočaravajući. Tu su, sasvim anahrono, istorijski netačno, srpski seljaci iz 1914. prikazani kao beogradski begunci od mobilizacije iz 1991.

To govori nešto; sa jedne strane, niko od nas nije ravnodušan kada vidi fotografije tih vojnika, Solunaca sa šajkačama i opancima; s druge strane, mislim da će mnogo čitalaca podeliti sa mnom osećanje da smo se mi, naše generacije, pred njima, pred svojim precima, osramotili.

Da Vas podsetimo:  Kongresmene, vi ste vreća smeća

Ovo što govorim ne znači da od 1. Svetskog rata treba stvoriti jednu mitsku sliku. 1. Svetski rat je tema za preispitivanje i to je otvorena, prebogata tema za nepristrasnu istorijsku nauku. Kao što vidite, ne mislim da neprijatne istine o 1. Svetskom ratu treba prećutati. Naprotiv, to je posao istoriografije, to je posao društvenih i humanističkih nauka. Počeo sam da govorim o tome da svaka ozbiljna nacija i država ima nešto što se zove kulturni model, kulturni obrazac. O tome je pred smrt sjajno pisao Slobodan Jovanović. Zato sam pomenuo Veliku Britaniju.

1. Svetki rat za Srbiju i srpski narod sa obe strane Drine jeste jedan od neospornih simbola. S druge strane, kada govorimo o tamnim stranama sećanja na 1. Svetski rat, reč je i o tome da je Srbija za slobodu svesno žrtvovala ono najdragocenije, svoju mladost i budućnost. To su bili oni nesebični, najhrabriji, najmoralniji rodoljubi. Zato sam postavio pitanje da li se Srbija demografski i intelektualno oporavila?U ostalom pitanje se postavlja, da li se i Evropa ikada demografski i intelektualno oporavila od 1. Svetskog rata?

Takođe, važno je reći da su se Srbi 1914.suočili po prvi put sa nečim, s čim će se suočavati periodično tokom celog 20.veka. To je smišljeno, sistematsko uništavanje srpskog civilnog stanovništva. To je ono što su austrougarske trupe, pod vrhovnom komandom Oskara fon Poćoreka, sprovodile u Mačvi, Jadru,Rađevini i Šapcu 1914.godine. To je ono što će bugarske trupe sprovoditi 1917-1918 god. Veoma je važno reći da će isti ljudi, na istim mestima, počiniti iste stvari, sa obe strane Drine; isti rukopis se prepoznaje 1914. i 1941,a pri tom su neki od njih služili u redovima vojske Kraljevine Jugoslavije. Ne zaboravimo da 1914.nisu stradali samo Srbi iz tadašnje Srbije, nego i Srbi iz Bosne i Hercegovine. Velike zločine su počinili „šuckori“, neformalne i nelegalne jedinice Austrougarske u koje su većinom regrutovani muslimani i Hrvati,koji su počinili zverstva nad srpskim civilnim stanovništvom. Strašni zločini počinjeni su i nad Srbima u Sremu u vreme bitke na Drini, tj. između Cerske i Kolubarske bitke. Taj isti rukopis prepoznajemo i 1941 godine. U toj i takvoj Austrougarskoj su sazreli Adolf Hitler i Ante Pavelić, u toj državi i takvoj klimi su se zarazili srbofobijom i antisemitizmom. To su, po mom mišljenju, činjenice o kojima bi trebalo da razmislimo.

Da li smo mi stvarno potomci tih ljudi iz 1912,1913,1914-1918?. Šta znači to – biti nečiji potomak? Da li to znači biti njegov krvni srodnik, ili naslediti njegove vrednosti, ideale, veru

Da li naša današnja vlada može da pretenduje na to da bude nastavljač tradicije Pašićevih vlada kada se na karikaturalan način sastaje u Nišu 28. jula 2014? Ito je sve što će učiniti na obeležavanju 100 godišnjice od početka 1. Svetskog rata.To je vlada onih ljudi koji su potpisali Briselski sporazum, vlada koja izlaže srpsku privredu na milost i nemilost MMF-u i Svetskoj banci, međunarodnim grabljivcima; ona dakle, polaže pravo da bude naslednik vlada Nikole Pašića, Milovana Milovanovića ili LJubomira Stojanovića?

Da Vas podsetimo:  Od Stahanova do Potemkina

Da li je moguće da se u Srbiji više govorilo o Sarajevskom atentatu 28.juna 1914, koji je iskorišćen kao povod za napad na Srbiju (a napad je bio spreman još od 1907 godine), nego o 28. julu 1914, jer1. Svetski rat je počeo toga dana, granatiranjem civilnih ciljeva u Beogradu?Toga se neće setiti u Londonu, Berlinu, ili Parizu, pa čak ni u Moskvi, ukoliko se mi toga ne setimo ovde. Dakle, 28.jul 2014 je protekao sa tom karikaturnom sednicom u Nišu, na kojoj je naša vlada smenjivala direktore, da bi, po podne, primala „dobronamerna uputstva“ italijanske ministarke spoljnih polova o našoj politici prema Rusiji i Ukrajini. Šta je ta ista vlada učinila da obnovi sećanje na sudbonosnu pomoć koju su Srbiji 1914. pružili Rusija i car Nikolaj II? Ti ljudi su na stogodišnjicu njegovog oslobođenja, predali Kosovo Velikoj Albaniji i NATO-u, pri čemu su se čak javno rugali našem Kosovskom zavetu i našem „slavljenju poraza“; ne bi me začudilo da izdaju Rusiju na stogodišnjicu žrtve koju je Rusija podnela za nas.

Pažnja naše javnosti je skrenuta sa dostojnog obeležavanja 1. Svetkog rata na pitanje odgovornosti na 1. svetski rat i 90% rasprava u našoj javnosti će proteći u pokušaju da se odbranimo od optužbi novokomponovane revizionističke istorijografije, tipa KristoferaKlarka, Margaret Mekmilan, ŠonaMekmikina. Mi, ustvari, svesno i namerno, bežimo od pitanja: šta smo učinili da bi bili dostojni potomci junaka i stradalnika iz 1.Svetskog rata? Na koji način održavamo i negujemo sećanje na te ljude, na koji način negujemo kulturu sećanja?

Ako sa žalosne srpske države, zaplašene da joj slučajno potomci onih koji su 1914.marširali na Srbiju ne zamere zato što obeležava 100 godišnjicu 1.Svetskog rata,skrenemo pažnju na srpsko društvo, imamo dosta razloga da budemo zadovoljni. LJudi sami sebi postavljaju pitanja i traže odgovore. Sami se organizuju. Pojavljuju se novi i vredni književni radovi, snimaju dokumentarni filmovi, objavljuju se stripovi, igraju pozorišne predstave, organizuju izložbe. Imao sam čast da u Banji Koviljači otvorim muzej posvećen bici na Gučevu, koji su napravili sami građani Banje Koviljače. Oni su se organizovali, svako je doneo od kuće pušku, čuturicu, ono što mu je ostavio deda ili pradeda. Dobili su podršku dela lokalnih vlasti i muzeja, ali nisu čekali da ih država organizuje.

Veliki broj sela po Srbiji ima spomenike,podignute u čast palih junaka i boraca. Hajde da od toga pođemo, da vidimo u kakvom su stanju ti spomenici i da ih obnovimo, upalimo sveću našim poginulim srodnicima, ulijemo našoj deci sećanje na te ljude. Postavljajmo pitanja, tragajmo za odgovorima. Recimo: zašto na tim spomenicima, u mojoj Mačvi, nema imena žena i dece, žrtava austrougarskog terora? Samo više ne gubimo vreme na žalopojke i kritike na račun pasivne i nezainteresovane (da ne kažem nešto još gore) države.

To je model i obrazac. Potrebno je da se sami pokrenemo i organizujemo, na svim nivoima, po parohijama, selima, opštinama, udruženjima. Još nije kasno, jer do 2018. biće još mnogo važnih, dragocenih stogodišnjica.

FONDSK

1 KOMENTAR

  1. Postovani,
    Jas sam iz Bitole i mene mnogo interseuje istorija posebno Bitole i njene okoline gdje se vodio prvi svetski rat.Posedujem mnogo fotografija nadgrobnih spomenika, drugih spomenika i sl.koje sam napravio na ovim terenima od kojih najvise su srpski.Tu ima fotografije pojedinacnih spomenika koji su zaboravljeni i izgubeni.ja bih rado pomogao i otstupio neke od njih bez nikakve nadoknade za neku knjigu,katalog ili slicno.Ako neko se interesira za to molio bih da me povezete sa njim kako na primer sa D-r Kovic ili neko drugi.
    Pozdrav

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime