Kako se niko od nas „glupih“ nije setio „genijalne“ ideje bivših radikala, a sadašnjih naprednjaka: napusti sve ono za šta si se borio i šta si propovedao 20 godina, u zamenu za zapadnu indulgenciju, koja ti otvara vrata političke vlasti u Srbiji. A, jednom kad dođeš do te toliko željene vlasti, onda pokušaš, kad god stranci ne gledaju ili im pažnja opadne, da nešto „izboksuješ“ i za Srbiju. Navodno. A ostali deo vremena provodiš bespogovorno sprovodeći zapadne, tj. globalističke naloge, želje i zadatke. I to nazoveš „realističnim patriotizmom“. Ili tako nekako.
Ovo je inače najbolji scenario što se naprednjaka tiče. A najgori? Da su napravili faustovski ugovor sa zapadnim globalistima i da suštinski ne rade ništa u korist Srbije, osim onoliko koliko im je neophodno da bi održali privid i imidž „real-patriota“ u javnosti.
Nacionalna javnost – i ona svesna i ona instinktivna – je po ovom pitanju podeljena. Ima ih koji sasvim iskreno veruju da je jedini način dolaska na vlast u ovakvoj, „meko“ okupiranoj Srbiji bio – i jeste – da se napravi upravo ta vrsta „ugovora sa (zapadno-globalističkim) đavolom“, pa da se onda „hvataju krivine“ gde god se može i da se nešto „ućari“ i za napaćeni narod i državu, sve čekajući da se geopolitičke prilike promene.
A onda imamo ove druge, koji jednostavno – crno-belo po ovim prvim, „sofisticiranijim“ nacionalistima – smatraju da je naprednjački vrh prodao veru za večeru (tj. vlast), a da je svo njihovo „srbovanje“ suštinski spin i zavaravanje javnosti, proizvod „dobrih usluga“ Blera, Kembela i sličnog ološa.
Hajde da ne ulazimo u to koji je deo (kvazi)nacionalne javnosti u pravu što se naprednjaka tiče. Jer to je ono što neprijatelj i želi. Da se gložimo oko najnovije koske koja nam je bačena. Nego hajde da se bavimo glavnim i odgovornim uzročnicima problema. Samim naprednjacima, odnosno njihovim vrhom, dvojcem Nikolić-Vučić.
I u slučaju da su klasični izdajnici, i u slučaju da su se samo „pritajili“ – oni zaslužuju osudu. I moralnu i sudsku. Evo zašto.
Šta bi se desilo da oni nisu promenili dres i ubeđenja? Imali bismo veliki, relativno homogen nacionalni front, sastavljen od pristalica SRS, DSS i drugih manjih patriotskih, pro-ruskih stranaka i organizacija. Front koji odslikava većinsko raspoloženje u narodu. Front od kojeg su se politički EUnijati, čak i kad su im svetske okolnosti mnogo više išle naruku, dovoljno plašili da im se svaki pokušaj otvorene izdaje učini preskupim. Front koji bi, ako ne 2008. a onda ne dugo posle toga, mogao da osvoji vlast u Srbiji, ili bar da onemogući stvaranje stabilne antisrpske vlasti u njoj. Front s kojim bi Rusija mogla da radi ili da s njim računa. Kao i Kina, i ostatak BRIKS-a. Front koji bi se već uveliko povezao sa drugim anti-globalističkim pokretima u Evropi i šire, ili bi bar imao taj potencijal. Front koji bi možda dao krila i Grčkoj. Front koji bi bio dovoljno jak da pokoleba Dačićev SPS, pa možda ga i pocepa.
Onaj ko je taj front razbio, objektivno je počinio akt izdaje. Ne „žuti“ – od kojih mnogi čak iskreno veruju, ili su bar do skoro verovali u EU-bajku. Već bivši radikali, a sadašnji naprednjaci. Oni su razbili srpski nacionalni korpus više nego iko drugi, oni su utemeljivači današnje šizofrene i šizoidne Srbije.
Jedna od teza koja se plasira u javnost, a koja verovatno najviše doprinosi toj masovnoj psihozi glasi da je, otprilike, pametnije i „mudrije“, a možda čak i „moralnije“, iskočiti iz nacionalnog jata, napraviti dogovor sa neprijateljem, pa se onda vratiti natrag kao „spasilac“ koji uspe da iskamči po koju mrvicu za „glupake“ i „nesnalažljive“ koji su ostali to što jesu, zaglibljeni u svoj „nacionalni mulj“. Takav stav je potka za sve one tvrdnje i argumente kako Vučić ili Nikolić nešto, eto, „moraju“, iako „teška srca“.
Ma ne moraju oni ništa, niti su ikad morali – oni su samo izabrali nečastan put. Umesto da nastave da dele sudbinu sa onima s kojima su je nekad, bar spolja gledano, delili, umesto da nastave da rade na zajedničkom jačanju opšte stvari, kao što su Srbi vekovima pod okupacijom radili – oni su izabrali dogovor sa neprijateljem, da bi onda s te pozicije glumili „majke Tereze“, da bi bili poturice „dobrog srca“, „realisti“ koji se, eto, „žrtvuju“ za narod. Zato Vučić toliko i kuka – upravo da bi u podsvesti ljudi ojačao takvo ubeđenje.
A upornim nametanjem teze da je to što su naprednjaci uradili ne samo normalno i pragmatično, već i ispravno – nameće se atmosfera ludila i šizofrenije koja se sada maltene u vazduhu može opipati. Crno je belo, rat je mir, sloboda je ropstvo… Istrajnost, vernost i postojanost su za „glupe“, „nesnalažljive“ i „nemudre“, a iskakanje iz stroja i njegovo slabljenje, bratimljenje sa neprijateljem – to je za „pametne“.
To je izvrtanje moralne vertikale naopačke. Zato je toliko toga i trulo u državi Danskoj, odnosno Srbiji, i naslućuje se i sličan, hamletovski kraj, u kojem će se svi međusobno pobiti ili otrovati, a osvajač bez otpora ući u sablasni grad.
Da smo ostali jedinstveni u patriotskom, nezavisnom, anti-globalističkom, pro-ruskom duhu i pokretu – uz sve prateće nijanse i taktičke razlike – bili bismo danas kao država i narod u neuporedivo jačoj, a najpre psihički, duhovno i mentalno zdravijoj poziciji. Crvene linije ispod kojih ne idemo ni po koju cenu bile bi jasnije, i narod ne bi bio dezorijentisan. Da, bio bi podeljen, kao što svaki narod i jeste – ali bi to bila jasna i čista podela, podela koja oslobađa i mobiliše. Na jednoj strani EUnijati, sa svojim sve slabijim argumentima i svetom koji se na naše i njihove oči urušava, a na drugoj nacionalna Srbija, koja ide u susret multipolarnom svetu u nastajanju. Bilo bi turbulentno, ali neuporedivo zdravije. I običnom čoveku razumljivije.
Naprednjaci su glavni uzrok današnje bolesti koja mori Srbiju. Neka oni budu poslednji među Srbima koji će neosuđeno i nekažnjeno iskočiti iz nacionalnog korpusa, i to uspešno prikazivati kao vrlinu. Jer ako ne budu, ako se takva vrsta nacionalne koruptivnosti, malodušnosti, labilnosti i oportunizma i dalje bude slavila, ako se odomaći i normalizuje – trajno i nepovratno ćemo izgubiti kompas kao narod. Izdaja u bilo kom obliku ili stepenu, jednostavno ne sme više da ima prođu, ne sme da bude relativizovana, racionalizovana i moralno pravdana, a pogotovu ne sme da bude slavljena.
A naprednjaci jesu izdali. I vriska demona koji ih progone zagađuje javni prostor Srbije i pretvara je u jednu veliku ludnicu.
Aleksandar Pavić
Fond strateške kulture
