Kad sam ušao u kancelariju profesora Leskošeka, slučajno zakačim vrhom cipele za tepih i pokliznem se.
-Opaaa, profesore pa ovde se kod vas vrlo lako pada! – kroz smešak pravim dobar kontakt i skidam deo treme pred važan ispit kod cenjenog profesora.
-Neee koljega, to je samo dobro namazan i izglancan parket – smeška se mojoj duhovitoj opasci stari Slovenac, itekako siguran da se kod njega ne prolazi bez debelog znanja a i tad kad se položi, šestica je premija, a ostale ocene prava retkost.
Pogledam izvučena pitanja i dam primedbu da po mom saznanju treće pripada samo za visoku, a ne za višu stručnu spremu, jer su ispod linije, na šta je on samo odmahnuo rukom. Otpevam prva dva sa stilom i pre početka odgovora na treće, opet podsetim ispitivača da je to pitanje u grupi od pet dodatnih, koje mi sa više nismo imali u programu. Ipak sam morao da odgovorim na to treće pitanje onoliko koliko sam znao i umeo, jer se zna čija je starija. Profesor uzima indeks i lakonski beleži sedmicu u rubriku.
-A u pi..u materinu! – procedim nerazumljivo kroz zube i treskam indeksom o katedru, vidno razočaran na zaprepašćenje ispitivača koji nije razumeo moju reakciju.
-Šta bi ‘koljega’?- iznenađeno upita profa, jer nema baš svaki dan takvu neprijatnu situaciju sa više negó slobodnim studentom, za koga je verovatno mislio da ga je čak i nagradio ocenom!
-Pa profesore govorim vam srpski sve vreme, da pitanje ne pripada nama sa dvogodišnje, već su namenjena studentima za četvorogodišnje studije. Drugo, pogledajte indeks. Imam sve šestice i sedmice (petice na sreću ne upisuju redovno) a baš sam se nameračio danas da dobijem lepu ocenui i spremio se k’o nikad. Od trideset drugih pitanja, sad ste mi utrpali baš ovo dodatno, koje sam samo letimično pročitao.
Nisam mu rekao da ‘nezanimljive’ ispite dajem ‘na foru’ i snalazim se da ne pričam već kako, jer to nije pedagoški. Da sam specijalno za ovu priliku napravio radni sto pored prozora u svojoj sobi i četri nedelje provodio 5-6 sati predano učeći jer sam hteo da budem što više spreman za najvažniji zadatak roditelja. Za vaspitanje svoje dece.
–Sve znam! A vi navalili pa navalili, kao da sam ja izmislio ovu liniju? Što su inače ta pitanja odvojena ispod crte? Kažite profesore molim vas, ne mogu da verujem koliko sam drzak i sam se pomalo stidim dok me on strpljivo sluša i gleda sa zanimanjem. Legendarni Janko Leskošek je dokazano predobar čovek, ali šta vredi kad iz mene navire nezadovoljvstvo kao bujica bez kontrole. Bivši logoraš menja strategiju, čitajući ljutnju sa mog lica, jer vrlo dobro zna da pametniji popušta.
-Izaberite onda pitanje po želji dragi’ koljega’.
– O ne, dajte vi meni bilo koje drugo ali ne iz te grupe od pet ispod crte’.
Kurčim se i inatim i dalje ali samo do trenutka dok mi kroz uši ne prođoše njegove blage reči koje sam zapamtio, a koje nam je toliko puta ponavljao:
‘Pametniji popušta’.
–Stani bre magarčino, prihvati kad ti čovek lepo nudi i više no što si hteo!
Promislim još jednom, malo zaćutim, odaberem, pa glasno postavim pitanje sam sebi :
-Gimnastika i sokolski pokret.
Dok sam sad sigurno recitovao odgovor po mojim notama, profesor uzima indeks i pre nego što će da ubeleži konačnu ocenu postavi još jedno podpitanje:
-A šta je Džon Lok rekao?
-Džon Lok je rekao da su deca prazni listovi papira na koje mi roditelji i vaspitači ispisujemo reči.
Dobio sam indeks sa prepravljenom sedmicom u prelepu debeljuškastu osmicu. Sigurnim hodom bez proklizavanja, nasmejan izađoh iz profesorove kancelarije, bogatiji za novo saznanje koje sam poneo sa ispita.
-Iskrenoj psovci se veruje čak i na pedagogiji.
Nenad Simić – Tajka
