Samo onaj ko je potpuno neupućen u istoriju odnosa na Balkanu mogao je da se iznenadi kada je Hrvatska blokirala 26. poglavlje u pregovorima Srbije sa Evropskom unijom. Mada su posle ulaska Hrvatske u EU iz Zagreba redovno stizale ohrabrujuće poruke kako se najmlađa članica Evropske unije neće ugledati na ucenjivačku politiku Slovenije i primenjivati je prema našoj zemlji, teško da je iko ozbiljno verovao da će Hrvatska propuštati prilike koje joj se ukažu da Srbiji podmetne nogu, odnosno, postavi svoje ucenjivačke uslove. I što je nedavno i učinila, zaustavivši putovanje naše zemlje u Brisel.
Premijer se mnogo naljutio zbog ovog postupka hrvatskih zvaničnika, pa je u znak protesta zbog takvog „iživljavanja”, kako ga je nazvao, napustio sastanak u Briselu na kome je trebalo da počnu pregovori. Osudi Zagreba pridružili su se zatim naši političari, štampa, obični građani proevropljani… Situacija je u potpunosti ličila na nastavak, tačnije, jačanje neprekidne napetosti između Hrvatske i Srbije.
Ni u Briselu ni u Zagrebu negodovanja iz Beograda nisu shvaćena suviše ozbiljno, a hrvatski političari su objašnjavali kako im je jedini cilj da zaštite prava svoje nacionalne manjine u Srbiji i da naša zemlja, ako želi u Evropsku uniju, mora da ispuni uslove koji joj se postavljaju.
Mali verbalni rat trajao je sedam-osam dana, a onda je, prećutno i bez mnogo talasanja, sklopljen mir. Naizgled, pobedile su i jedna i druga strana. Što je zavisilo, razume se, od toga čija se saopštenja čitaju a još i više kako se razumeju. „Brisel je primorao Zagreb da odustane od svojih uslovljavanja”– pobedonosno se moglo čuti iz Beograda, dok je premijer u transu uzvikivao kako neće „nikome dozvoliti ni Hrvatima, ni Amerikancima, pa ni Rusima (otkud sad Rusi u ovoj priči?) da unižavaju Srbiju”, dodajući kako „više nikada ON neće dozvoliti da nam neko ubija i proteruje stotine i hiljade ljudi”. U isto vreme ministar spoljnih poslova Hrvatske objavio je kako su se „stekli uslovi da se odustane od blokade 26. poglavlja u pregovorima Srbije o pridruživanju Evropskoj uniji, a da će se u poglavlju 23 pratiti ispunjavanje svih obaveza što se tiče nacionalnih manjina, posebno hrvatske”.
Kako se zatim ispostavilo, Hrvatska deblokada poglavlja 26. nije došla tek tako, već je posledica potpisivanja Aneksa Memoranduma o saradnji u oblasti izdavanja udžbenika na jeziku i pismu nacionalnih manjina. Prema tom Aneksu biće obezbeđena 84 nova udžbenika na jezicima manjina koje se u Srbiji školuju na maternjem jeziku – 25 na bosanskom (!!!), 12 na bugarskom, 18 na hrvatskom, 16 na slovačkom, 5 rumunskom, 5 na rusinskom i 3 na mađarskom. Resorno ministarstvo potpisalo je Aneks Memoranduma sa predstavnicima nacionalnih saveta hrvatske, bošnjačke (čiji je jezik bosanski!!!), bugarske, rumunske, rusinske i mađarske manjine.
Nije sasvim jasno, iako se može pretpostaviti, da je u sporazumu i to objašnjeno, šta u ovom slučaju podrazumeva reč „obezbeđeni”. Da li će pomenuti udžbenici biti napisani u Srbiji ili uvezeni iz zemalja matica? Nedoumica ne bi trebalo da bude kad je reč o egzaktnim naukama, ali je jasno da postoji veliko neslaganje u tumačenju zajedničke prošlosti Balkana i zemalja bivše Jugoslavije. Teško je poverovati da će uvezene knjige iz istorije, književnosti, pa i umetnosti doprinositi da se đaci manjinskih naroda vaspitavaju kao lojalni građani svoje države. (Podsetimo se uvoza udžbenika iz Albanije na Kosovo.) S druge strane, ako za pisanje udžbenika budu pozvani autori iz Srbije, njihova će se tumačenja, sasvim izvesno, razlikovati od ustaljenih u okolnim zemljama, što će to biti nova prilika da Hrvatska ili možda i neka druga članica EU postavi prepreku Srbiji na putu u Brisel, sve dok ona ne obezbedi udžbenike po ukusu i potrebama svojih suseda.
Vojislav M. Stanojčić
www.stanjestvari.com
