Najmanji zajednički sadržilac zaposvesti koju su američki državni sekretar iz Njujorka i nemački ambasador iz Beograda izdiktirali našemu Vrhovniku pravo u Vašington jeste: PRIZNAJTE KOSOVO (a mi ćemo ubediti Haradinaja, Tačija i jarane da i oni vama učine plezir i priznaju vas) i ZA TU KAPITULACIJU OBAVEZNO OBEZBEDITE OPŠTEDRUŠTVENI KONSENZUS u vidu učešća cele opozicije na izborima, i potonjeg njenog statiranja u parlamentu, a MI ĆEMO VAMA OBEZBEDITI DA NA TIM IZBORIMA RAZVALITE TU OPOZICIJU!
Kada neko, u ime Angele Merkel, kao zakonitog staratelja i protežera Vrhovnikovih videlista – a to Njegova hrišćansko-demokratska ekselencija Tomas Šib u Beogradu svakako jeste – veli da „bojkot nije dobar“ i da „opozicija treba da učestvuje na izborima“, uz argumenat da je Srpskoj naprednoj stranci potrebna jaka opozicija – to je nabolji znak da PRAVA OPOZICIJA treba da BOJKOTUJE TAKVE IZBORE!
Kada neko, poput ministra diplomatije zemlje koja je OKUPIRALA KOSOVO I METOHIJU, velikodušno OHRABRUJE SRBIJU (čitaj: njenog sadašnjeg kooperativnog glavara, a nekoć lice sa američke i EU crne liste „otpadnika“ kome je bio zabranjen ulazak na teritorije 50 i kusur američkih i 20 i pride evropskih država i državica) da „obnovi pregovore sa Kosovom o postizanju sveobuhvatnog sporazuma o normalizaciji odnosa KOJI VODI UZAJAMNOM PRIZNANjU“ – to je, upravo, pouzdan signal da put za razmrsivanje kosovskog čvora treba da se potraži na dijametralno suprotnoj strani! Bilo da je reč o već prokuženom tzv. zamrznutom konfliktu, bilo Krkobabićevoj „srpskoj imovini na KiM kao crvenoj liniji ispod koje Srbija ne sme da ide“, bilo Stamatovićevom „privremenom ustupanju KiM Rusiji“ ili Čiča Tominoj (ej, ljudi, šta li taj čovek bez čije pobede nad Borisom Prvim Lepim, sadašnji Vrhovnik nikada ne bi postao to što je, misli o Kosovu za koje je „bio spreman i da ratuje“?) ideji o gubernijama, bilo ruskim, bilo kineskim, svejedno, ili nečemu petom, šestom…
Valjda je sada, i dobrom delu razumnih ljudi iz vladajuće koalicije, jasno da NEMA IZBORA u zemlji u kojoj svaki kritičar vlasti u permanentnoj strepnji „DA ĆE SUTRA DOĆI PO NjEGA“, pardon u zemlji u kojoj su upravo takvi ljudi GLAVNI JUNACI MEDIJSKIH CRNIH HRONIKA, za tu priliku, po direktivi, predstavljeni kao KRIMINALCI, LOPOVI, PILIĐARI, SILEDžIJE, REKETAŠI, IZDAJNICI, STRANE UHODE ILI NASTRANI SUMNjIVCI!
Napokon, valjda je i nesrećna PRAVA OPOZICIJA (za zaboravne: to je ona opozicija koja ima hrabrosti da kritikuje VRHOVNIKOVO PROTIVUSTAVNO DELOVANjE, a naročito njegovo PROTIVUSTAVNO PUZAJUĆE ODUSTAJANjE OD KOSOVA I METOHIJE) konačno utuvila u glavu da može da okači mačku o klin svih „42 + 6 zahteva“, sve da ih Vrhovno Klimoglavstvo i prihvati, ukoliko, ne dođe do OSLOBOĐENjA ili PRIVOĐENjA POZNANIJU PRAVA dva ključna elektronska medija koja KORISTE NACIONALNE FREKVENCIJE KAO PRIRODNO BOGATSTVO SVIH GRAĐANA SRBIJE.
Koliko sam u pravu, pokazala je Vrhovnikova propaganda, istog trena kada su zatvorene škure iza, treće po redu, „Liht – roze čethaus“ sesije predstavnika srpske vlasti i opozicije na Fe-pe-enu!
No, da vam se ne smuči sav ovaj pesimizam. Idemo malo veselije, uz pomoć male politistorijske čitanke…
Za petomajske izbore 1935, prve nakon što je Aleksandar Prvi Ujedinitelj, 6. januara 1929, ukinuo posrednika (parlamenarnu demokratiju) između sebe i svoga dragog naroda, i prve nakon mučkog atentata na Kralja u Marseju – u Ministarstvu unutrašnjih dela formiran je specijalni aparat čiji je zadatak bio da listi Bogoljuba Jevtića, tadašnjeg premijera i samoproglašenog čuvara amaneta kralja-mučenika „Čuvajte mi Jugoslaviju!“, izboksuje siguran trijumf nad Udruženom opozicijom (Hrvatska seljačka stranka, Demokratska stranka, Savez zemljoradnika, SDS itd).
Šta se dešavalo u predizbornoj kampanji i na sam dan izbora, Vladimir A. Bogić je to, u svojoj knjizi „Demokratija, fašizam i hrvtsko pitanje“ (Beograd, 1935) ovako opisao: „Način na koji je vlada izbore pripremala i provela izazvao je u celoj zemlji opšte osećanje uzbune i prezira. Izbori uopšte nisu bili izbori nego, od početka do kraja, jedno golo nasilje i neprikrivena laž. Čitava lista Udružene opozicije, sa svima kandidatima, sa svima predstavnicima liste i sa svima pristalicama bila je STAVLjENA IZVAN ZAKONA i vlada je protivu opozicije pokrenula celokupan državni aparat kao PROTIV NEPRIJATELjA DRŽAVE. Kada ni sila nije pomogla vladi, onda su Udruženoj opoziciji falsifikatima otimane, a vladinoj listi dodavane stotine hiljada glasova.“
Dr Ivan Ribar, prvi predsednik Narodne skupštine Kraljevine SHS, predratni demokratski, a posleratni komunistički funkcioner, bio je još direktniji: „Ministar unutrašnjih poslova u Jevtićevoj vladi organizirao je naročitu službu za vršenje nasilja, terora i falsifikata na izborima. Za ovu službu, uz policiju i žandarmeriju kao redovne, angažirao je i vanredne izvršioce zločina za falsificiranje narodne volje. Nije mu bilo dosta što je glasanje bilo javno i što je, prema tome, bila omogućena potpuna kontrola svakog pojedinog glasača… Zato je njemu bio potreban naročiti aparat, u kom su uzeli učešća ne samo policijski činovnici, žandarmi i preobučena vojna lica, već i protivnarodna režimska inteligencija iz raznih slobodnih profesija, kao i aktivni članovi raznih udruženja, te Narodne odbrane. Tomu je aparatu bilo stavljeno u dužnost ovo: prvo, da iskoristi sva sredstva kako bi se otežavalo opoziciji postavljanje kandidatske liste; drugo, da na dan izbora preko predsjednika biračkog odbora i predstavnika vladine kandidatske liste vrši falsifikate u izbornom zapisniku, kao i u prebrojavanju glasova datih za pojedine kandidate; i treće, da preko predsjednika i članova glavnog biračkog odbora isforsiraju po svaku cijenu većinu za vladinu kandidatsku listu. Taj aparat radio je pod neposrednim nadzorom ministra unutrašnjih poslova, a glavni štab mu je bio u Beogradu. Uputstva i nalozi primali su se od ministra, a preko banova i sreskih načelnika upućivali su se svima članovima ovog aparata u cijeloj zemlji. Vrhovni štab je imao na raspolaganje državnu kasu u vidu izbornog fonda, kao i policiju,k žandarmeriju i sudove.“
Liči li i vama ovo od nekada negde na negde nešto, 84 godine docnije?
Cvjetin Milivojević
Izvor: cvijetinmilivojevic.blogspot.com
