Put Srbije u status kolonije

1
985
B0KH45 The Irish Famine, 1845-1849, (1900). Artist: Unknown

Crtica prva: „Vučić je rekao da se na sinoćnjem prijemu američkog predsednika čak četiri puta rukovao s Trampom“ (ovde). Takođe je rekao i ovo: „Nedeljama ćemo raditi na Trampovom govoru da bismo mogli da pronađemo prave zaključke za vođenje srpske politike. Tih 45 minuta govora ćemo analizirati narednih 45 dana” (ovde).

Crtica druga: „Nemačka industrija mesa Tenis, uz 20 ha namenjenih za farme tovljenika, zakupiće u Srbiji, na 30 godina, više hiljada hektara zemlje na kojoj će uzgajati žitarice i tako istisnuti lokalne proizvođače stočne hrane. Nemačkom `kralju svinja` u Srbiji dozvoljava se ono što mu nije dopušteno drugde – da uveže u jedan lanac sve faze proizvodnje od tova svinja, preko klanja i prerade mesa do proizvodnje hrane – umesto da otkupljuje svinje od manjih gazdinstava, kako to Tenis inače radi sa 18.000 regionalnih farmi u Nemačkoj i Danskoj. Pitanje je – zašto se u Nemačkoj ili Danskoj Tenisu ne dozvoljava da otvori farme, već mora da otkupljuje svinje od drugih manjih proizvođača, a u Srbiji se to podstiče?“ (ovde).

Crtica treća: „Kupovinom naših poljoprivrednih preduzeća, već se u rukama stranaca našlo između 18.000 i 20.000 hektara obradivog zemljišta“. „Srbija je jedina država koja je u pretpristupnom periodu za EU morala da preuzme obavezu da prodaje poljoprivredno zemljište strancima. Poljska je zabranila prodaju na rok od 12 godina posle ulaska u EU, Hrvatska 7 godina, Mađarska je imala 11 godina moratorijuma, a onda je promenila ustav i definitivno zabranila prodaju zemljišta strancima. U Srbiji, međutim, Zakonom o poljoprivrednom zemljištu (2016) 30 odsto zemljišta u državnoj svojini mogu u zakup da uzmu samo veliki investitori, pa i strani. (…) Jadni Srbi, živeće u Srbiji gde ništa njihovo biti neće. Školovani će odlaziti u svet, a oni koji ostanu radiće kao najamna radna snaga u nemačkim i arapskim poljoprivrednim kombinatima“ (ovde i ovde).

Da Vas podsetimo:  Nezadovoljni odlukom Ustavnog suda zakazali protest u Beogradu

Ove tri crtice reljefno oslikavuju put Srbije u status kolonije. Samo neko ko ima psihologiju kolonijalnog činovnika može da se pohvali kako se „čak četiri puta“ rukovao s nekim iz metropole (ne sećam se da je u istoriji srpske diplmatije iko hvalio koliko se puta s nekim rukovao), kao i da će njegov govor „analizirati 45 dana“ s najbližim saradnicima (taj tim čine, pretpostavljam: brat Andrej, dr Nebojša, Gašić, Vulin, D. J. Vučićević i Ž. Mitrović… − blago nama!).

Samo u koloniji stranci mogu da stvaraju veleposede, uništavaju domaće poljoprivrednike i pretvaraju ih u najamne težake i u služinčad. A Srbija krupnim koracima ide baš u tom smeru.

„Taj strah je bezrazložan“, kaže mi jedan ekonomista. „Dobićemo efikasniju poljoprivredu i više hrane“. „Ali, ta hrana neće bit naša“, odgovaram, „problem s kolonijom je što ona proizvodi hranu, ali njeno stanovništvo gladuje“. „Ne brini, u Evropi nema kolonija i niko ne umire od gladi“, uzvraća mi profesor ekonomije.

Nije tako. Irska je sredinom 19. veka, kao britanska kolonija, prošla kroz tako veliku glad da joj je umrla osmina stanovništva, tj. milion ljudi.

Irski primer je poučan i zato bi ga trebalo zapamtiti (v. ovde, str. 975−1015 i ovde). Englezi su Irsku konačno pokorili 1691. godine. To je značilo da su rekvirirali sve veleposede i postali njihovi novi vlasnici. Ircima je bila zabranjena svaka vrsta državne ili vojne službe (osim ako ne pređu u protestante), a ekonomska politika vođena je tako da su, u narednim decenijama, uništeni irska manufaktura, zanatstvo i trgovina. Irci su se, sredinom 19. veka, sveli na najamne seljake. Radili su za kolonijalnog veleposednika, a zauzvrat su koristili komad zemlje za sopstvene potrebe. Veleposednici su proizvodili žito i stoku za britansko tržište, a seljaci su na malim parcelama gajili krompir za sebe.

Da Vas podsetimo:  Starešina Sokolske župe Zagreb dr. Oton Gavrančić

Krompir je Ircima bio osnovna hrana jer se porodica mogla prehraniti sa 4−6 puta manje površine nego da se proizvodilo žito. A onda je 1845. godine gljivica phytophthora infestans, koja uzrokuje krompirovu buđ, uništila celokupan rod krompira. London ništa nije preduzeo da Ircima pomogne, iz dva razloga: 1) administraciju metropole nije bilo briga za irske seljake; 2) dominantna ekonomska doktrina tvrdila je da će se „tržište pobrinuti za sve“.

Irska je i te 1845. proizvela dovoljno hrane da niko ne bude gladan, ali su žito i meso sa kolonijalnih veleposeda izvezeni u Britaniju. S druge strane, siromašni irski seljaci teško da su imali dovoljno novaca da na „slobodnom tržištu“ nabave hranu za sebe i svoju porodicu.

Masovna glad u Irskoj 1845. produžila se i sledećih godina, pa je London konačno počeo nešto da preduzima, ali malo i sporo. Tokom tri godine umrlo je milion Iraca, a preko milion i po izbeglo je iz zemlje. Urušavanje društva nastavilo se i kada je glad minula, što se vidi po demografskoj krivulji: pre „velike gladi“ Irska je imala 8 miliona stanovnika, a u 20. vek je ušla s 4 miliona.

Krompirova plamenjača je u nekom trenutku stigla i u Srbiju, ali u njoj niko nije umro od gladi. Srpski seljak bio je slobodan, svoj na svome. Od 1835. godine seljak je vlasnik svog parčeta zemlje i jedino plaća porez srpskoj državi. U Srbiji od 1825. postoje izbori, a gotovo svi seljaci imaju pravo glasa. Srbija je jedina zemlja u Evropi, a možda i u svetu, koja u to vreme ima većinski seljačku skupštinu. Seljak je naoružan i čini osnov narodne vojske. Seljak se žali na činovništvo i knjaza, ali to je tipično naše preterivanje. U doba Kneza Mihaila, vlada ima pet ministara i šest ministarstava, a činovnika ima: u Ministarstvu pravde devet, prosvete jedanaest, inostranih dela trinaest, unutrašnjih dela dvadeset i tri, u vojnom dvadeset i pet, i građevina dvadeset i četiri – ukupno 105 državnih činovnika.

Da Vas podsetimo:  Negovanje tradicija oslobodilačkih ratova u Savezu Sokola

Srbija je od 1830. godine autonomna kneževina, od 1867. u njoj više nema tuđe vojske, samostalno donosi ustav 1869, a od 1878. i formalno je nezavisna država. Pošto ima sopstvenu upravu, Srbija može da se brine za svoj narod. Zakonom iz 1865. godine (potvrđenim i zakonom 1873) određeno je da se seljaku radi bilo kakvog duga ne mogu oduzeti: kuća, plug, kola, volovska zaprega, kobila sa ždrebetom, krava s teletom, 10 ovaca, 5 svinja, 5 koza, alat, hrana do sledeće žetve, a što se zemlje tiče, 5 dana (1 dan = 1.600 kv. hvata) zemlje i okućnica od 1 dana oranja.

Baš zato što je Srbija bila slobodna, u njoj u nije zabeleženo da je neko umro od gladi – ne milion ljudi, kao u Irskoj; ne sto hiljada, ne deset hiljada, ne hiljadu – zaista, u 19. veku nije zabeležen takav slučaj. Bili smo siromašni, ali nismo bili gladni – zahvaljujući tome što smo bili slobodni. I dok je kolonija Irska demografski slabila, slobodna država Srbija je jačala: od 0,7 miliona (1834), brojnost njenog stanpovništva se popela na 2,9 miliona duša (1910).

Zato što je bila kolonija, Irska je zaboravila svoj jezik kojim danas, od 4,7 miliona, tečno govori tek 30.000 ljudi (ovde) što je manje od 1% stanovnika. Slobodna Srbija svoj jezik je upotpunosti sačuvala.

Stoga, izbor između toga da li biti kolonija ili da li biti slobodna zemlja nije stvar boljeg ili lošijeg standarda, ili izbor između novog automobila i stare ikone. To je izbor između gladi i slobode, između nestanka naroda ili pak njegovog očuvanja. Slučaj Irske i Srbije u 19. veku nedvosmisleno kazuje šta bi trebalo izabrati.

Mislimo o tome.

fsksrb.ru

1 KOMENTAR

  1. OK, necemo da budemo kolonija, i sta sad?! Kako to da sprecimo?! Izbori? Revolucija? Sta?
    Ima li neko od ovih genija koji pisu ove tekstove neku ideju ili predlog bar ako vec ne nude resenje ili cemo samo da se bavimo analizom stvari narendih 50 godina? Gledam ove tekstove… pa svi mi to vec znamo bre alo, sta dalje ?!

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime