Vladimir Putin je bio ponovo gost Beograda. Nije ga bilo tri godine, što je za rusofile neshvatljivo dug period, a što u suštini uopšte ne predstavlja dug period između dve posete jedne tako ugledne i moćne ličnosti. Uglavnom, Putin je došao i otišao, a kako je to izgledalo izneću u daljem toku teksta.
Ima izvesnih sličnosti sa Putinovim prethodnim dolaskom u Srbiju, s tim što je onda dolazio u svojstvu premijera, mada to ne menja stvari jer se vrlo dobro znalo ko vuče konce u Rusiji. Kao i 2011. godine u svojstvu ”izvidnice” došao je Sergej Lavrov – pitbul ruske diplomatije kojeg krase najfiniji maniri. Isto je bilo i ove godine. Lavrov je bio naš gost u junu i tom prilikom je najavljena najskorija poseta predsednika Putina. U tekstu o poseti Sergeja Lavrova sam naveo kao mogućnost da će Putin doći u oktobru, na sedamdesetu godišnjicu oslobođenja Beograda od nemačkog okupatora, inače zajedničkog neprijatelja, što sam pravdao njegovim prisustvom na godišnjici savezničkog iskrcavanja u Normandiji i vojnoj paradi na Krimu povodom obeležavanja dana pobede nad fašizmom 9. maja. Promašio sam termin za četiri dana, ali i to mi se može oprostiti, jer zbog zgusnutog rasporeda predsednika Putina poseta je mogla biti jedino zakazana tog 16. oktobra. Sveukupni utisak posete je takav da imam razloga i da se brinem, ali i da budem zadovoljan.
Po sletanju na beogradski aerodrom ”Nikola Tesla” Putina je dočekao predsednik Tomislav Nikolić. Prvi kontakt po silasku iz aviona je bio srdačan, ali su oba predsednika ubrzo ušla u zajednički automobil, koji je par dana ranije dopremljen iz Rusije, pa ćemo zbog toga biti uskraćeni za neku informaciju viška. Naredna destinacija bilo je groblje oslobodiocima Beograda, na kojem su pored pripadnika partizanskim jedinica sahranjeni i crvenoarmejci, oko hiljadu njih. Kao što sam pisao u tekstu o poseti Sergeja Lavrova, ovaj čin je krajnje simboličan i treba da simbolizuje rusku privrženost antifašizmu. I zaista, Rusija je retka zemlja u kojoj se tradicija antifašizma dosledno održava. U drugim zemljama, osobitno zapadnim, od antifašizma je ostala samo reč, dok se njemu u praksi ne pridaje nikakav značaj. Moram da istaknem da je najbolji deo u ponašanju predsednika Nikolića iskazan baš na groblju, što će neko povezati sa nekim njegovim ranijim poslovima. Prvi problemi nastaju kasnije, na zajedničkoj konferenciji za novinare. Dva državnika su sedela na svojim stilskim foteljama i prema ustaljenom redosledu izgovarali rečenice o međusobnom poštovanju i saradnji. Tu imam zamerku na ponašanje predsednika Nikolića. Nedopustivo je ono njegovo kopanje noktiju i gledanje u pod. Kopanje noktiju je odraz nesigurnog čoveka, odnosno čoveka koji nije siguran u ono što govori, a pogled u pod je odraz neiskrenosti. Na sve ovo treba dodati i večno sumorni i tužni pogled, koji je apsolutni višak u situaciji kada se dočekuje tako blizak, značajan i drag gost. Diplomatija je između ostalog i stvar estetike, bar kada je u pitanju onaj deo koji se odvija pred očima javnosti.
Lično, najviše sam se bojao sastanka sa premijerom Vučićem. Ovaj put neću iznositi kvalifikacije na njegov račun, ali čitaoca ovih redova mogu uputiti da pročita članak ekonomiste Branka Dragaša o našoj diplomatiji, pa će mu mnogo toga biti jasnije. Vučić boluje od kompleksa više vrednosti pa, bar za javnost, se ponaša kao da mu vođe najmoćnijih svetskih sila polažu račune ili mu se obraćaju bogobojažljivo. Naravno, od toga nema ništa i to je svakom normalnom čoveku jasno. Ovom prilikom Vučić nije pokazao svoju dozu nadmenosti i sujete, ali smatram da je pokušao da u delo sprovede jednu obmanu za koju će se ispostaviti da nije uspešna. U vrlo svečanom tonu je izjavio da je sa predsednikom Rusije dogovorio izvoz određenog broja automobila Fijat 500L u Rusiju. Do sada ovi automobili nisu bili uvoženi u Rusiju zbog državne politike koja za cilj ima obnovu domaće auto-industrije, pre svega vozila iz Ladine fabrike. Putin je jasno dao do znanja da će dozvoliti uvoz onolikog broja Fijata 500L koliki broj Lada se uveze u Srbiju. Iskreno mislim da od tog posla neće biti ništa, jer nakon doživljenog fijaska sa modelom 500L ni Fijat neće potrajati dugo na ovim prostorima. U prilog tome ide i izjava zvaničnika Fijata da se u Kragujevcu neće proizvoditi novi model. Neka vreme pokaže ko je bio u pravu.
Susret sa ministrom spoljnih poslova Ivicom Dačićem je bio očekivano razočaravajući. Na tako odgovornom mestu koje zahteva brzog mislioca gospodskih manira mi imamo čoveka čiji je najveći uspeh da pijan peva ”Miljacku” na zvaničnim prijemima, da se ljubi sa Ketrin Ešton i svim drugim licima sa kojima se sastaje, kao i groktanje na sednicama Vlade. Ako mi ne verujete, imate snimak na ”jutjubu”. Nedopustivo je da u zvaničnoj poseti ministar spoljnih poslova lupa po ramenu predsednika bilo koje države, a posebno kada je u pitanju predsednik jedne velike i moćne zemlje od čije podrške nam mnogo toga zavisi, ma koliko naši odnosi bili prijateljski. Voleo bih da vidim da to isto uradi sa predsednikom Sjedinjenih Američkih Država Barakom Obamom ili nekim njegovim naslednikom. To bi mu bilo diplomatsko samoubistvo.
Šta se dešavalo na sastancima iza zatvorenih vrata ne znam, pa o tome mogu samo da nagađam. Moje pretpostavke idu na razgovor oko ”Južnog toka” oko kojeg nas zemlje Evropske unije prilično pritiskaju, kao i razgovori o robno-novčanoj razmeni između naše dve zemlje koji bi morali biti veći s obzirom na međusobno uvedene sankcije između Rusije sa jedne i EU i SAD sa druge strane. Interes je obostran, ali Srbiji svakako nije lako zbog učestalih pritisaka sa zapada i potreba za ekonomskom saradnjom sa istočnim zemljama, koja za cilj ima jačanje srpske ekonomije i podizanje društvenog standarda.
Na kraju je usledila vojna parada, koja je za mene bila očekivano razočaravajuća. Gomila prefarbane tehnike koja je paradirala pred Saveznom Skupštinom 1985. godine je uvreda kako za gosta, tako i za nas koji se bar malo razumemo u vojsku. Od celokupne vojne tehnike koja je tog dana prošla vredi izdvojiti haubicu ”Nora B-52” i oklopno vozilo ”Lazar 2”. Ostatak tehnike je sramotan i mali da su paradu morali da ”pojačaju” radnim vozilima inžinjerije. Mesto da nam parada služi za pokazivanje borbene gotovosti zbog koje bi potencijalni agresor bio odvraćen, paradom smo dokazali da nemamo kapacitete za odbranu i da nam bezbednost nije jača strana. U prilog ovoj tvrdnji ide i slučaj ”supersoničog drona” sa šiptarskom zastavom na stadionu ”JNA”. Na TV prenosu je bilo jasno da je Putinu bilo jako dosadno, a kako i ne bi kada pred njim 9. maja u Moskvi prolaze desetine hiljada vojnika sa čvrstim paradnim korakom, interkontinetalne rakete tipa ”Topolj M” i ”Satana”, PVO sistemi ”S400”, modifikovani ruski tenkovi ”T90”. . . Dodatna sramota je to što tribina na kojoj je stajao ruski predsednik i naš državni vrh nije bila pokrivena, pa su svi prilično pokisli ili su pokušali da se spasu improvizovanim pelerinama koje su, doduše, naši političari odbili i ispali još smešniji, jer su delovali poput pionira koji uvežbavaju koreografiju pred partijskim rukovodiocem.
Zaključak je takav da je poseta u suštini uspela, ali ne u tolikoj meri zbog državnog rukovodstva koliko zbog okupljenog naroda koji je stvorio veliku euforiju. Da budem iskren, prilično me je zabrinuo Putinov hladan nastup koji je bio evidentan. Nekako, nije mi bio kao pre. Nije mi bio kao da dolazi u prijateljsku zemlju u kojoj je najpopularniji državnik. Za utehu mi je samo ono što je rekao kada je završio svoj govor na paradi. Oči celog sveta su bile uprte u njega. Svi su očekivali izjave u kojima će pretiti kaznama SAD i EU. On je ipak izjavio:”Neka živi bratski, srpski narod”. Hvala mu na toj rečenici koja svakom Srbinu mnogo znači, ali isto hvala i okupljenom narodu koji je uspeo da svojim skandiranjem odledi njegovo ledeno srce.
Janko Blagojević
