Nisu svi članovi Putinovog fan-kluba motivisani isključivo njegovom ideologijom. Putinomanija je dubok i raširen fenomen
Za najveći deo Zapada Vladimir Putin je bauk. NJegova ljubavna afera sa okrutim separatistima iz Istočne Ukrajine pokvarila mu je imidž širom demokratskog sveta. U novembru je morao ranije da napusti samit G20 u Australiji pošto ga je kritikovao gotovo svaki viđeniji lider. Ipak, prijem koji je dobio prilikom posete Egiptu prošle nedelje bio je sušta suprotnost. Državni mediji obasuli su hvalom ruskog predsednika. Putinov portret krasio je ulice Kaira, dok su jedne novine otišle dotle da su objavile slike na kojima pozira bez majice (što nije baš u skladu sa islamskom tradicijom, neko bi pomislio). Predsednik Fatah al Sisi bio je primetno oduševljen kada mu je gost poklonio specijalno izrađeni „kalašnjikov“.
Komentatori su sa pravom ukazali na realpolitičke implikacije ove posete. Da, naravno, Sisijeva diktatura u nastajanju nailazi na hladan prijem kod Amerikanaca, pa je odlučio da pokaže kako može pronaći prijatelje i na drugim mestima ako hoće.
Ali tamo se zapravo dogodilo nešto značajnije od svega ovoga. Ozbiljna indicija dolazi iz hvalospeva od ukupno 1000 reči o Putinu, koji je objavio dnevni list Al-Ahram, zvanični glasnik Sisijevog režima. Članak prati Putinov rast od nižerazrednog sovjetskog obaveštajca do svetskog moćnika koji je uspeo da povrati državnu moć Rusije (usput kvareći planove Amerikancima).
SVI VOLE PUTINA
Dopisnik Vašington posta Erin Kaningem primetila je da je egipatski predsednik, koji je počeo karijeru u obaveštajnim strukturama armije, presrećan kada na njega gledaju kao na nekoga ko sledi korake lovca na tigrove i džudo šampiona iz Moskve. „Putin, kao i Sisi, stoga je percipiran kao muževni vladar, koji uništava disidente i baca rukavicu u lice Zapadu“, primećuje ona.
putinalsisiSisi nije jedini koji pokazuje simptome ozbiljne zaljubljenosti u Putina. U nekim krajevima Putin izaziva divljenje koje prelazi granice diplomatskih protokola. Mnoge zemlje, ako ćemo realno, imaju ozbiljne ekonomske razloge da se ulaguju Pekingu, pa ipak ne možemo da ne primetimo da nema baš mnogo svetskih lidera koji oponašaju stil Ksija Đipinga. Sa druge strane, Putinov kult ličnosti postoji čak i među Kinezima. Nedavno provedena anketa pokazuje da je tamo Putinov rejting podrške 92 odsto, a vodeći kineski biografi kažu da je knjiga o njemu mnogo prodavanija od njihovih radova o Obami, Margaret Tačer ili Nelsonu Mandeli.
Pogledajmo turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana: već dugo vremena ima samo reči hvale za ruskog predsednika, najverovatnije zbog toga što u Putinovoj karijeri vidi školski primer zaustavljanja demokratije i njene zamene nacionalističkom autokratijom, ukorenjenom u religiji i „konzervativnim vrednostima“. (U Erdoganovom slučaju, naravno, ta religija je Islam, ali hajde da se ne zadržavamo na detaljima.).
Baš poput bivšeg agenta KGB, koji se preobratio u pravoslavnog vernika i srcelomca iz video-spotova, Erdogan takođe sebe pozicionira kao iskrenog vernika i mačo muškarca, koji ne ume da kaže „izvini“, tipu čoveka koji likuje u svom preziru prema političkoj korektnosti bilo koje vrste.
Populisti vole Putina. Venecuelanski predsednik Nikolas Maduro predložio je Putina za Nobelovu nagradu. Argentinska predsednica Kristina Fernandez de Kišner pohvalila je ruskog predsednika zbog njegove politike prema medijima i aneksije Krima. Primetno putinovski šmek mogao se jasno osetiti u govoru mađarskog premijera Vikotra Orbana prošlog leta, kada je veličao vrline „neliberalne demokratije“ pod kojom očigledno podrazumeva neku formu mekog autoritarizma zasnovanog na konsenzusu većine – što je nalik ruskoj i turskoj verziji autokratije, poduprte periodičnim izborima. (Nije čudo da Orbanovi prijatelji iz Evropske unije počinju da se pitaju da li on zaista tu pripada.)
Ali nisu svi članovi Putinovog fan-kluba motivisani isključivo njegovom ideologijom. Putinomanija je dubok i raširen fenomen. U Britaniji su i engleski i škotski nacionalisti Najdžel Faradž i Aleks Salmond detaljno govorili o svojim osećanjima prema ruskom lideru. Putin ubire simpatije ekstremne desnice (Francuska Marin le Pen) i ekstremne levice (Aleksis Cipras, novi grčki premijer i lider partije Siriza, koja se protivi merama štednje). U Sjedinjenim Državama njegove apologete nalazimo među bivšim holivudskim zvezdama, liberalnim profesorima sa univeriteta kao i homofibičnim konzervativcima.
U ČEMU JE TAJNA?
Tajna Putinove sveobuhvatne popularnosti je zapravo jednostavna: ako mrzite američku dominaciju u globalnim pitanjima i sve što ide uz nju (liberalnu ekonomiju, gej-prava, beskrajne reprize Simsonovih) verovatno ćete pronaći nešto što volite kod kremaljskih operativaca. Kineska komunistička partija? Previše dosadna. Iranski ajatolasi? Previše religiozni. Venecuelanski, beloruski, sudanski? Neozbiljni. Ali Putinova Rusija je velika, zla i teško naoružana – lepo začinjena treš-pop kulturom sa primesama neofašističkog fazona. Šta tu može nekome da se ne svidi?
Zapravo, verovatno najvažnije od svega, Vladimir Putin nikad ne propušta priliku da poentira. Iako voli da igra na kartu trezvenog državnika, srećan je i u drugim ulogama ukoliko mu idu u prilog. Biografima je svoju mladost opisao kao „pankersku“ i dopušta da ga fotografišu u društvu bajkera u kožnim odelima.
On je loš momak koji može da se podsmeva feminizmu Hilari Klinton i zbija šale na temu silovanja. Tužna je činjenica ljudske psihologije da postoji veliki broj ljudi tamo negde kojima se ovakve stvari sviđaju.
Zaista, kod Putina se radi o stavu, ništa manje nego o politici. Ako stvari posmatramo u tom ključu, njegova periodični izlivi ratobornosti ne bi trebalo da budu viđeni kao sporedni efekti – oni su integralni deo pažljivo proračunate strategije zastrašivanja (ne mnogo različiti od onih koje Islamska država šalje kroz klipove u kojima seče glave), usmerene kako na zastrašivanje protivnika tako i na zavođenje istomišljenika.
Ipak, i pored svih izliva lojalnosti kojom ga njegovi prijatelji zasipaju, zemlja koju vodi Putin tone u veću izolaciju nego ikad od kraja 80-tih. Dok sankcije uzimaju maha i cene nafte padaju, hvalisanje čoveka iz Kremlja deluje sve ispraznije. Nikada se ne zna, možda će mu uskoro samo ono ostati.
Preveo ALEKSANDAR VUJOVIĆ
