Putovanje na Kosmet u oktobru 2016. godine

2
871

Kao što rekoh u onom prethodnom izveštaju, sa Kosmeta iz juna 2016. godine:

– „Kud god da krenem, tebi se vraćam ponovo…“.

Tako i jeste bilo. Vratio sam se na Kosmet iz više razloga.

Ono što primećujem, dosta ljudi me pita: – „Kako je bilo?“

***

Samo slegnem ramenima… Šta da vam kažem ljudi, to je priča koja ne može da se ispriča u tri rečenice, to mora da se doživi, ali bukvalno! Iz prostog razloga što na Kosmetu vas uvek obuzme tuga, sreća, ponos, bes, radost… sve to se izmeša, pomeša i jedan neopisiv osećaj.

Tuga je kada vidite naš narod koji živi u Velikoj Hoči, a da nema ulično osvetljenje… da dobro ste pročitali. Dok sija Pariz, London, Los Anđeles… naša Velika Hoča skoro da je u mraku. Elektrodistribucija te tzv. države jednostavno ne želi da ičim doprinese da Srbi žive tu gde žive. Ponos se javlja kada vidite kako taj narod opstaje uprkos svemu. Bes vas obuzme kada vidite da postoji dobro urađen put kroz albanska sela, a onda nadomak srbskog sela bukvalno razrovan put. Radost smo doživeli u Velikoj Hoči, srbskom selu, gde nas dočekuje desetine meštana, ali najviše dece. Jednom reči: neopisivo!

Još pre dve nedelje sam prijavio drugara Zokija iz Srbskog Svetionika i mene. Obojica smo bili u frci sa poslom, ali se ipak na kraju izborismo i stigosmo na vreme kod hrama Sv. Save odakle je bio zakazan polazak. Kupili smo nešto brašna i ulja, što smo namenili najbrojnijoj srbskoj porodici danas u Srbiji, koja živi na planinskim vrhovima Šar planine. Došao je i brat Bane da nas isprati, što se pretvorilo u neku naviku da ljudi koji jednom prođu sve ovo, postaju nekako sentimentalni, pa često dođu iako ne putuju dole da pruže podršku.

Tako je natovareno mnogo humanitarne pomoći, a u autobusu je bilo 80 putnika, što je značilo da pet mora da stoji. Nešto posle 21 čas, krećemo na put. Zoran Ćirić se obratio putnicima ispred organizatora NUS „Svi za Kosmet“. Pročitana su pravila ponašanja i podeljeni su papiri na kojima je sve to bilo napismeno. Očitana je i molitva

Da Vas podsetimo:  Iz ugla jedne majke: Porodilišta u SRBIJI!

Imali smo usputna stajanja da pokupimo putnike na dva mesta, a onda preko Kraljeva stižemo na „granicu“. Nisu nas previše zadržavali, pa smo ušli na Kosmet. Odmah smo dobili policijsku pratnju, koja nas nije ispuštala sve do povratka nazad do „granice“.

Prva destinacija nam je bila: Prilužje, malo selo u opštini Vučitrn, na putu između Kosovske Mitrovice i Prištine. Ja sam za ovo selo čuo još pre 14-15 godina, kada su neki moji poznanici išli tamo da obiđu Srbe, a sve iz njih je plakalo. Danas je bolja situacija, ali ne puno. Dočekani smo srdačno od čoveka koji ima šestoro dece, a dan kasnije je udavao kćerku. Imali smo tu i tehničkih problema, ali sve se to rešilo. Ušli smo u crkvu, pomolili se i čuli priču o ovom selu. Napolju smo imali posluženje i priliku da zapalimo sveću.

Sledeća destinacija je iz epskih pesama – Gazimestan. Mesto sukoba 1389. godine, od vojske srbskog carstva koje je već bilo u rasulu i turske carevine koja je bila u usponu… I danas pokoljenja pričaju o tome. Spominje se Lazar i Miloš, Milica i kosovska devojka, Milan i Ivan… Murat i Bajazit, Vuk i izdaja… Pošto je dan već svanuo, a sunce granulo, bila je to prilika da napravimo i lepe fotografije. Ovde je Zokiju ostvarena dugogodišnja želja.

Zatim Gračanica, srbska enklava nedaleko Prištine. Tu smo istovarali veliku količinu humanitarne pomoći: hrana, mleko, higijena, odeća, knjige i dr. Dočekuju nas ugrožene porodice, a Ćira je nekome od njih davao i novčanu pomoć, uglavnom porodice sa više dece. Nama je bila to prilika da malo i prošetamo, tačnije obiđemo manastir koji je srbski kralj Milutin, sagradio u 14. veku. Trenutno su u manastiru veliki radovi. Obišli smo spomenik Milošu Obiliću u centru sela. Pojeli dobre ćevape koje smo dobili na preporuku.

Zatim Lipljan, srbsko selo u centru Kosova i Metohije, koje ima lepu malu crkvu, čiji su pomoćni objekti nastradali najviše 2004. godine u Martovskom pogromu. Nema puno Srba, već sve stariji ljudi.

Nakon toga idemo u carski grad – Prizren. Policajci nas vukoše nekim čudnim putevima, tako da nam je tu bio skraćen put. Ali, smo ipak videli oštećenu crkvu Bogorodice LJeviške. Inače, imali smo i šetnju kroz sam Prizren, gde nas je lokalno stanovništvo vrlo čudno gledalo, kao da smo marsovci. Odlazimo i do manastira Sveti Arhangeli, koje je visoko u brdima iznad. Tu smo se slikali pored ikone svetog cara Dušana Silnog Nemanjića.  Malo popričali sa Stanojkovićima, koji imaju 12 dece – najbrojnija porodica u Srbiji danas!

Da Vas podsetimo:  Iz novog doma u školske klupe

Postaje nekako pravilo, da se ide u manastir Zočište, koje se nalazi u dolini gde nema puno naših ljudi, tako da kada padne mrak sve postaje kao u triler filmovima. Bdenje je trajalo skoro dva sata, a crkva gde su čitane molitve, bila je premala da primi sve vernike.

Konak smo imali u Velikoj Hoči, još jedna srbska enklava gde su nas srdačno dočekali. Gomila dece koja većinu ljudi prvi put vide, lete nam u zagrljaj. Neopisiv osećaj. Potražih Sonju, našu domaćicu od prošli puta. Setila nas se… pita gde su ostali moji saborci od prošli puta. Primi nas opet na konak, a pošto nama nije bilo do nekih ludih kafanskih večeri, posle kraće šetnje odlučismo se na horizontalu. Ujutro smo kupili od nje vina. Sat smo navili za šest sati izjutra, jer smo već pre sedam sati morali biti u autobusu.

Prva destinacija drugog dana nam je bila manastir Visoki Dečani, zadužbina svetog kralja Stefana, koji zbog nje dobi nadimak Dečanski. Ovo je inače, jedna od najlepših pravoslavnih manastira u svetu. Stvarno nešto nesvakidašnje i bajkovito. Odmah smo prisustvovali liturgiji. Još u Beogradu otac mi dade svoju knjigu, koju je napisao prošle godine. Veli mi pre polaska, da to poklonim starešini, uz komentar da su naši preci pre Kosovskog boja živeli u okolini Dečana. Tako ja nađoh oca Petra i odmah nakon liturgije mu poklonim, jer sam znao da po izlasku iz crkve da će biti prezauzet obavezama. Međutim, napolju dok smo malo razgledali manastir, iz jedne prostorije izađe otac Petar te me upita da li sam mu ja poklonio knjigu… Na moj potvrdan odgovor, kaže mi: – „Pođi sa mnom da ti dam knjigu o našem manastiru“. Još zanimljivije od toga je bilo kada me upoznao sa Milutinom iz Skoplja, kome rekoh da smo drugari i ja bili pre mesec dana na Kajmakčalanu. On me upita: – „Da li ste vi držali onaj transparent Kolubarska brigada?“. Jesmo, odgovorih.

Da Vas podsetimo:  Deca Orahovca – junaci našeg vremena

Naredna destinacija nam je bila Pećka Patrijaršija. Mesto gde se već stolećima ustoličuju poglavari SPC. I tu nam je bilo lepo, opuštajuće, odmah pored reke Bistrice. Na ulasku u manastir i dalje stoji smrtovnica za srbske dečake koji su pre 18 godina pobijeni u kafiću „Panda“, u Peći, od albanskih terorista. Bila je to prilika da i njima zapalimo sveće.

Manastir Budisavci, između Istoka i Đakovice, su posećeni posle više godina. Retko ko im dolazi, tu postoje samo dve monahinje, a u čitavom selu nema Srba. Tuga i to neopisiva. Monahinje su nas i pored svega sa radošću dočekale. NJima je najveći poklon naš dolazak i da čuju reč na srbskom jeziku.

Još veća tuga nas dočeka u selu Osojane, tamo ima nešto malo Srba. Međutim, tamo živi i radi mlad sveštenik, koji ima decu predškolskog i školskog uzrasta. On je stalno u strahu, jer njegovu porodicu nema ko da štiti. Policija je bukvalno u dogovoru sa delikventima i teroristima. Oni dođu naprave zapisnik, a sve odrađeno šarlatanski i traljavo, pa još tako sve stoji u fiokama. I kamen bi proplako. Ali i pored svega toga, oni su se nama iskreno radovali. Da ne poverujete.

Poslednja destinacija nam je bila manastir Devič, koji se isto nalazi u brdima Metohije. Teško je tamo i prići. To je ženski manastir u kome bogosluži nekoliko monahinja. Kažu da tu nema nažalost puno Srba, da malo njih dođe vikendom i praznikom. Kupih neke sitnice što su mi bile naručene. I već je vreme za polazak kući.

Dok mi idemo za Beograd, centralnu Srbiju, oni ostaju dole… jeziv osećaj.

Na proleće, ako Bog da vodim sve članove Srbskog Svetionika dole, na Kosmet!

Milan ČUČKOVIĆ

Srbski svetionik

2 KOMENTARA

  1. Lepo, i mi malo proputovasmo Kosmetom. A za vracanje, povedite i bezbednosne snage Srbije, kao sto je predvidjeno rezolucijom SB UN 1244, i „zaboravljeno“ od strane Vucica i slicnih.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime