Quo vadis DSS? ili Udar na Demokratsku stranku Srbije

0
1510

boris-tadic-i-vojislav-kostunica-foto-rojters-1417600852-595518Nema potentnije partije na srpskoj političkoj sceni od Demokratske stranke. Skoro dvocifren broj stranaka nastao je proliferacijom matice iz Krunske. Isto tako, nema stranke koja ima nedefisaniji položaj u koordinatnom političkom sistemu Srbije od DSS-a. Prosto je nemoguće biti član ove partije od samog osnivanja do danas, a ne izbeći velike amplitude u promenama raspoloženja kada se, makar i površno, analiziraju istorijske reference prvog derivata DS-a.

Kao kada se prolazi kroz težak period posle raskida, ni u partijskim razvodnim parnicama nisu retki mehanizmi odbrane od preteškog osećanja krivice u vidu samoobmanjivanja, prekrajanja i redramatizacije recentnih traumatičnih događaja.

Inicijalni razlog odlaska iz jedinstvene Demokratske stranke bio je alhemijski sinkretizam “građanske” i “nacionalne” Srbije. Naknadna sećanja koja pokušavaju da ulepšaju prošlost okrivljuju “decu komunista”, internacionaliste i “nelustrirane stambolićevce” kao motiv razdora. Danas to više liči na neubedljivo fabrikovanje i etiketiranje “ranih radova” DSS-a koja treba da zaliči na patriotsku partiju dugog trajanja. Ta nacionalna pravovernost dovedena je u pitanje samo osam godina kasnije kada je Koštunica pristao da bude zajednički kandidat na predsedničkim izborima 24. septembra 2000. godine, a pogotovo je “elitizam salonskih partiota iz kruga dvojke” dezavuisan formiranjem DOS-a. Ta heterogena koalicija bila je zapravo samo proširena verzija Saveza za promene u kojem su vedete bili Nenad Čanak, Mile Isakov, Jovan Veselinov, Goran Svilanović… Bilo bi interesantno videti današnju reakciju člana DSS-a kada bi mu neko pročitao spisak ovih imena. Ali, prva ljubav zaborava nema pa je kroz ovu nasilnu sintezu DS opet postao jednistven.

A onda opet razvod. Zajednička vlada nije trajala ni godinu dana, a DSS je povukao svoja dva ministra i zvanično postao opozicija. Platforma je počivala na Koštuničinom poštenju koje je postavljeno kao pandan “kriminalnoj i korumpiranoj“ Đinđićevoj vladi. Na žalost, dva petooktobarska junaka nisu doživela svoj istorijski okršaj (neizbežni sudar dve Srbije) pa je “pošteni” Voja za svoje koalicione partnere izabrao Dinkićev G17+ iza koga su ostale “sumnjive privatizacije”, Veljinu Novu Srbiju koja je feudalizovala ministarstva, a sve uz podršku revitalizovanog SPS-a kome nije smetala isporuka najvećeg kontigenta haških optuženika u Ševeningen.

Da Vas podsetimo:  Ko su Drugosrbijanci i kako su nastali

I opet pomirenje. 2007. godine počinje drugi mandat “nacionalnog” Voje i njegovog DSS Entourage, koji donose odluku da se ne radikalizuju i ne odustaju od evropskog puta iako su miljokazi bili jasni po pitanju Haga i Kosova. Zašto se odreći priviligija vlasti, zašto ugroziti svoje karijere i poništiti “dilove” iz prvog mandata kada se može ponovo izdržati nelagodnost niskog inteziteta zbog podnošljive blizine evrofanatika i autošovinista? Sve zarad “viših” ciljeva.

Kako bi izgledala reakcija vernog DSS-ovca kada je mesto Božidara Đelića postizbornom kombinatorikom pripalo Koštunici koji je taj poklon zaradio pruživši podršku Borisu Tadiću tokom njegovog prvog juriša na predsedničku funkciju.

Kao što stara mudrost kaže: obnavljati ljubav je kao podgrevati bajatu sarmu, protivprirodni blud je kratko trajao pa se demokratska zajednica opet raspolutila, jer je onaj desni deo doživeo prosvetljenje sa zakašnjenjem. Probudio se iz četvrorogodišnjeg sna, bolje reći košmara.

Onda je došla kontrarevolucionarna 2012. godina. Doneta je odluka da se u drugom krugu podrži Tomislav Nikolić i time da se postane aktivni saučesnik u demontaži Tadićevog režima. Posledice se su bile nastavak srpskih evrointegracija, vezivanje za Berlin po smernicama nove Tajne konvencije, farsične reprize 1881. godine, a kulminacija je bio Briselski sporazum. Opet pogrešna procena, opet pogrešna kalkulacija, opet hazardiranje sa ostacima “patriotskog”kredibiliteta.

Danas patagnomonično obeležje DSS jakobinca jeste frustrirana odioza prema demokratskoj prošlosti koja se ne uklapa u “patriotski” pedigre kojim žele da se predstave alchajmerovskom biračkom telu. Zašto ste podržali građanske proteste 1996, zašto ste bili osnivači DOS-a, zašto ste podržali Tadiće, zašto ste pravili evrounijatsku koaliciju 2007. godine? Spisak grešaka je toliko veliki da se nameće zaključak da se ponašanje čelnika DSS-a može tumačiti obrascem ponašanja nezrelog adolescentna. To ponašanje rukovođeno je oportunizmom, blefiranjem i mimikrijom.

Da Vas podsetimo:  Bure Bejruta na Balkanu

Mržnja prema svojoj prošlosti kod nekih dovodi do potisnutih sećanja, a personifikacija te mentalne gimnastike je Milenko Jovanov koji izjavljuje da je uvek bio na onoj strani koja je opozit Demokratskoj stranci. Problem je samo što je bio u istom društvu koje je izabralo Dragana Šutanovca, aktuelnog predsednika prokaženog DS-a, za ministra odbrane, a za potpredsednika Vlade grofa neoliberalnog kapitalizma-Božidara Đelića.

Drugi paradigmatični egzemplar DSS-ovskog kameleonizma je Dragan Šormaz, do juče donkihotovski borac protiv NATO imperijalizima, a danas je deo većine koja je izglasala IPAP sporazum i član srpske delegacije na plenumima Alijanse. Najveći salto emotionale kod “pravovernih” DSS-ovaca jeste projektovanje besa zbog gubitka Kosova u mržnju prema dojučerašnjim demokratskim partnerima. Kosovo je korisna karta kada god treba skrenuti pažnju sa sopstvene ružne prošlosti i kada treba napuniti stranački rezervoar novim gorivom.

Negativna retorika, rasplamsavanje zagasle nacionalističke vatre može pokrenuti partijske zupčanike, ali se ne može izbeći opominjuća škripa licemerja i beskrupuloznosti. Čak i danas postoje dve struje – jedna koja je bezuslovno protiv Vučićeve autokratije i pristaje na zajedničkog predsedničkog kandidata. Naravno, kao i uvek, postoji i onaj veći deo, koji je ponovo ušao jakobinsku fazu pa rezulutno odbija saradnju sa “drugosrbijanskim” strankama, iako to znači perzistiranje rističevićko-martinovićevsko-bečićevske Srbije. Oni će ostati partiotski ziloti koji jednim okom namiguju Vučićevoj hobotnici, a drugim se mršte na “strane plaćenike i domaće izdajnike”. Dok žongliraju na ničijoj zemlji polako postaju upotrebljivi lajavci protiv ionako slabe opozicije, dok svi oni koji traže postojanost u stavovima se sve više okreću radikalima. Zato će sledeći izbori biti rekvijem za samostalni DSS, koji će naći svoje mesto u Vučićevom mozaiku, jer mesta za novi SPO uvek ima.

Da Vas podsetimo:  "AKO NE ZNAŠ GDE JE ŠVEDSKA, NEMOJ DA PIŠEŠ UDŽBENIKE"! Zbog ove sramotne greške u udžbenicima BRUJE DRUŠTVENE MREŽE!

Aleksandar Dikić, član Glavnog odbora DS-a

http://скк.срб

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime