1.1. Kako je Ustavni sud BiH sam sebe delegitimisao
Rešavajući po zahtevu za ocenu ustavnosti Zakona o praznicima Republike Srpske i izdajući privremenu meru kojom je zabranio održavanje referenduma u Republici Srpskoj radi izjašnjavanja građana o Danu Republike (obustava primene Odluke), Ustavni sud Bosne i Hercegovine je jasno pokazao da se iz ustavnosudske institucije u potpunosti pretvorio u političkog činioca. Umesto da bude čuvar dejtonskog ustavnog poretka, Ustavni sud BiH se po ko zna koji put ponašao kao pravom nevezani, politički tvorac novog ustavnog uređenja BiH. Politički činilac, zato što čin izvornog (originernog) stvaranja prava (norme) nije pravna, već politička kategorija.
Ovakva ocena rada Ustavnog suda BiH se temelji na sledećim materijalnopravnim i procesnopravnim argumentima:
- Ustavni sud BiH nije ni bio nadležan da ocenjuje ustavnost Zakona o praznicima RS, jer se radi o materiji koja po čl. III Ustava BiH nije izričito dodeljena BiH. Kako Ustav BiH kod podele nadležnosti između entiteta i BiH polazi od principa pretpostavke nadležnosti u korist entiteta, materija praznika spada u neprikosnovenu nadležnost entiteta.
- Ustavni sud BiH se upustio u raspravljanje po zahtevu za ocenu ustavnosti Zakona o praznicima RS podnetom od strane Bakira Izetbegovića, iako je već iz samog zahteva bilo jasno da se traži ocena nečeg što je nenormativnog, metapravnog karaktera (vrednovanje istorijskog događaja), za šta ni jedan ustavni sud na svetu nije nadležan. S toga je zahtev o oceni ustavnosti Zakona o praznicima RS morao da bude odbačen kao nedopustiv, što nalažu i Pravila ovog suda.
- Ustavni sud BiH je već jednom odlučivao o istom pitanju i tom prilikom je utvrdio da je Zakon o praznicima RS u svemu usaglašen sa Ustavom BiH. Naime, ocena ustavnosti tog Zakona izvršena je još 2007. godine, kada je isti sud u postupku izvršenja svoje prethodne odluke (U. 4/04, ocena ustavnosti Zakona o slavama i svetkovinama) našao da je Narodna skupština RS u svemu postupila po nalozima Ustavnog suda BiH donoseći novi Zakon o praznicima. Upuštajući se u ponovno raspravljanje i donoseći meritornu odluku suprotnu prethodnoj, Ustavni sud je prekršio osnovno pravno pravilo o presuđenoj stvari. Time je prekršio načelo pravne sigurnosti i postao generator pravne nesigurnosti u pravnom poretku BiH.
- Donošenjem odluke o privremenoj meri obustavljanja primene Odluke Narodne skupštine RS o raspisivanju referenduma, Ustavni sud BiH je, kao i u glavnoj stvari (ocena ustavnosti Zakona o praznicima), izašao iz svoje nadležnosti. Iz isključivog prava RS na zakonsko uređenje materije državnih praznika proističe i pravo RS da samostalno odredi način uređenja (vršenja) ovog prava (referendum, narodna skupština ili kombinacijom instituta neposredne i predstavničke demokratije). Uskraćivanjem samostalnosti u uređenju prava, kroz zabranu referenduma, zapravo se RS uskraćuje samo to pravo (nadležnost). Jer su pravo i način vršenja prava neodvojivi. Uz to, odluka o privremenoj meri je i procesno manjkava, jer Odluka Narodne skupštine RS o raspisivanju referenduma ne predstavlja opšti, već pojedinačni pravni akt, koji ne podleže ustavnosudskoj kontroli koju vrši ustavni sud. Jednom rečju, Ustavni sud BiH je ponovo postupao po nedopuštenom zahtevu i izdao privremenu meru, sporeći pri tom građanima Republike Srpske ostvarivanje jednog od osnovnih ljudskih prava i sloboda, garantovanih čl. 19. i 25. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima i čl. 19. i 21. Opšte deklaracije o pravima čoveka. Reč je o pravu svakog čoveka da „učestvuju u vršenju javnih poslova, bilo neposredno (što znači putem referenduma, prim. autora) bilo preko slobodno izabranih predstavnika“.
1.2. Meta Ustavnog suda BiH – pravo Srba na samoopredeljenje
Posmatrana u okviru ranije prakse Ustavnog suda BiH, odluka kojom se osporava ustavnost odredbe o Danu Republike iz Zakona o praznicima RS po svojoj pravnoj sadržini i političkoj intenciji pripada paketu ranijih odluka ovog suda kojima se, s jedne strane, protivpravno menjao izvorni oblik (realna unija kao tip konfederacije) dejtonskog uređenja BiH, a s druge strane, uskraćivalo pravo srpskog naroda u BiH na samoopredeljenje. Naime, odluka Ustavnog suda BiH o Danu Republike se nadovezuje na ranije odluke istog organa, kojima su proglašeni neustavnim odredba Ustava RS o Republici Srpskoj kao „državi srpskog naroda i svih njenih građana” i nazivi gradova sa prefiksom srpski u RS. Reč je o ostvarenju plana da se putem ustavnosudskih odluka promeni izvorna pravna priroda RS, utvrđena tokom međunarodnih pregovora 1995. godine, u Ženevskim i Njujorškim dogovorenim principima, a posredstvom ovih i u Dejtonskom mirovnom sporazumu. Prema ovim multilateralnim međunarodnim ugovorima Republika Srpska je definisana kao država srpskog naroda, u okviru koje je srpski narod na području bivše BiH ostvario svoje neoutuđivo pravo na samoopredeljenje, zagarantovano Međunarodnim paktovima UN o ljudskim pravima od 1966. godine. (Zlo)upotrebom Ustavnog suda trebalo je etnički obezličiti prvobitno definisanu državnost RS i umesto nje dobiti jedan entitet koji će biti kopija u malom Brozove BiH sastavljene od tri konstituitivna naroda.
2.1. Kako dalje ili šta RS ne sme, a šta treba da uradi
Suočene sa Ustavnim sudom BiH koji je sa teren prava prešao na teren politike, budući da se ponaša kao tvorac novog ustavnog poretka, a ustavotvorstvo je jedan od atributa suverenosti (kao najviše vlasti, summa potestas), vlasti RS su odgovorile referendumom kao najautentičnijom manifestacijom političke volje naroda kao izvornog (originernog) nosioca suverenosti. Tako se borba između Ustavnog suda BiH i RS nepovratno prenela na teren politike, a na teren prava će se vratiti tek onda kada se snagom aparata prinude bude potvrdila bilo suverenost entiteta (u ovom slučaju RS), bilo suverenost nadentitetskog nivoa vlasti. Pri tom valja znati da suverenost jednog političkog entiteta nije stvar verbalne proklamacije već stvar realne demonstracije političke moći države kadre da sama sebe pravno uredi i da takvo uređenje aparatom prinude brani. Zbog sudbinske veze između suverenosti i državnosti, u demonstraciju suverenosti se ne sme krenuti nepromišljeno i polovično, niti ona sme da bude žrtva dnevnopolitičke računice.
Imajući to u vidu, Republika Srpska u fazi borbi za reafirmaciju svoje suverenosti, koja je otpočela sa referendumom, ne sme u bilo kojoj formi da realizuje odluku Ustavnog suda BiH o Zakonu o praznicima. U pravnom smislu time bi se voljom vlasti RS konvalidirala prethodna protivpravnost u postupanju Ustavnog suda BiH, a u političkom smislu RS bi priznala suverenost nadentitetske vlasti. Jer je suverenost jedna i nedeljiva, pa se ne može pozivanjem na referendumsku volju naroda u RS ostvarivati nalog Ustavnog suda BiH, a da se time ne negira suverenost RS.
Jedini način da se potvrdi suverenost naroda izražena na referendumu je da se referendumsko «DA» potvrdi zakonom koji će doneti Narodna skupština RS. Tako će se volja naroda pretočiti u obavezujući opšti pravni akt, kojim se potvrđuje volja naroda izražena na održanom referendumu vezano za postojeći praznik Dan Republike 9. januar, a proglašava ništavnom odluka Ustavnog suda BiH iz razloga navedenih na početku ovog teksta. Zakon o potvrdi referenduma treba da ima tek nekoliko članova, a po svojoj pravnoj prirodi bio bi to jedan lex specialis. Tek donošenjem ovog zakona i njegovom kasnijom primenom potvrdila bi se suverenost RS u odnosu na nadentitetski nivo vlasti.
Istovremeno treba odustati od ideje pokretanja od strane ovlašćenih organa RS postupaka pred bilo kojom pravosudnom institucijom BiH, uključujući i Ustavni sud, jer bi se time poduprela legalnost i legitimnost ovih institucija. Što se Ustavnog suda BiH tiče, njega treba zbog dosadašnje prakse tretirati kao organ koji je izašao iz granica prava, a koji je u političkom smislu nelegitiman jer je izgubio podršku RS. Time se dodatno afirmiše konfederalno uređenje BiH, jer u konfederaciji konfederalni organi nemaju nikakav izvorni legitimitet, vam onog koji im je pozajmljen od strane država članica.
Ovo bi bio prvi korak u vraćanju uređenja BiH na dejtonsku formu konfederalne realne unije, u kojoj entiteti zadržavaju suverenost, prenoseći samo njen manji deo na nadentitetski nivo vlasti, isključivo radi vršenja nadležnosti iz čl. III dejtonskog Ustava BiH. U daljoj borbi za reafirmaciju suverenosti Republike Srpske i dejtonskog uređenja BiH trebalo bi preduzeti i sledeće mere:
- Narodna skupština Republike Srpske, u cilju očuvanja položaja Republike Srpske koji joj garantuje Dejtonski mirovni sporazum, da donese akt kojim će zahtevati da se hitno pristupi donošenju Zakona o ustavnom sudu Bosne i Hercegovine, kojim će se isključiti mogućnost učestvovanja sudija stranaca, te precizno urediti nadležnost tog suda, kao i način odlučivanja, u skladu sa osnovnim principima Dejtonskog mirovnog sporazuma, vezano za konstitutivnost naroda i pravni subjektivitet koji je Republika Srpska unela zaključivši taj međunarodni ugovor;
- do donošenja Zakona o Ustavnom sudu BiH, potrebno je proglasiti moratorijum na izvršenje odluka tog Suda;
- naložiti sudijama Ustavnog suda BiH koje su izabrane u Narodnoj skupštini Republike Srpske da se privremeno povuku, te da ne učestvuju u radu tog Suda, sve do donošenja Zakona o Ustavnom sudu;
- preispitati i poništiti sve odluke Ustavnog suda BiH koje su u suprotnosti sa ustavnim uređenjem BiH, utemeljenim na Osnovnim dogovorenim principima od 8. septembra 1995. godine i 26. septembra 1995. a normiranim aneksom 4 Dejtonskog mirovnog sporazuma (Ženevski i Njujorški dogovoreni principi čine prema čl. 31. Bečke konvencije o ugovornom pravu sastavni deo Dejtonskog sporazuma).
3.1. Da li je vreme za politiku reafirmacije suverenosti RS
Jedno od kuljučnih pitanja u politici je pitanje određivanja optimalnog momenta za preduzimanje neke političke radnje. Jer ista radnja daje potpuno drugačije rezultate ukoliko je preduzeta ranije ili kasnije u odnosu na optimalni momenat. U politici se optimalno vreme povlačenja nekog poteza određuje rešavanjem jednačine čiji rezultat, grubo rečeno, zavisi od dve vrednosti: stepena unutrašnje podrške (legitimitet) i stanja međunarodnih odnosa.
Imajući to u vidu, koalicija okupljena oko SNSD, koja je na tek završenim lokalnim izborima do nogu potukla Savez za promjene, u sadašnjem postizbornom trenutku raspolaže takvim stepenom unutrašnje podrške koji joj omogućava da sprovede i najradikalnije političke poteze. Postizborni legitimitet je dodatno uvećan činjenicom da nije potučena bilo kakva koalicija stranaka, već grupacija koju je zapadni faktor, zajedno sa islamističkim Sarajevom, organizovao i logistički zdušno potpomogao da bude izvršilac „narandžaste“ revolucije u RS. Istovremeno, potvrđeni i značajno uvećani legitimitet vladajuće garniture u RS, a pre svega Milorada Dodika, amortizovaće za prvo vreme i mogućnost da zapadna pseudoimperija pritiska i preti vlastima u RS. Jer ispadanjem iz igre Saveza za promjene gubi se i sredstvo preko koga bi Zapad pritiskao Dodika i RS. Naravno, ovako povoljne unutrašnje prilike neće biti dugog veka, jer će se već u sledećoj godini verovatno izvršiti prekompozicija i dodatno upumpavanje zapadne „podrške“ „narandžastim“ snagama u RS, kao deo pripreme za predstojeće opšte izbore u BiH.
Spoljnopolitički trenutak takođe ide na ruku vlastima u RS da preduzmu poteze koji će voditi reafirmaciji suverenosti RS, jer situacija u Siriji i američki izbori odvlače pogled svevidećeg oka zapadne pseudoimperije sa Balkana. Preciznije, za ostvarenje svojih planova zapadna pseudoimperija se u ovom periodu više uzda u našu malodušnost, ideološku zatrovanost, kolonijalnu obaveštajnu strukturu i truli Brisel, nego što je spremna da neposredno bude angažovana kroz aktivno prisustvo SAD na Balkanu.
Zato u postizbornom vremenu reafirmaciju suverenosti RS treba otpočeti sa donošenjem lex specialisa kojim će se normativno verifikovati referendumska volja građana o Danu Republike. Ovim radikalnim rešenjem će se jasno pokazati da je u RS volja građana sve, Pašićevom rečju „izvor i utoka“ suverenosti, a volja Ustavnog suda BiH ništa. Time će se učiniti iluzornim pokušaj da se putem sredstava prinude uspostavi supermatija pravnog poretka BiH nad pravnim poretkom entiteta, te da se tako dejtonsko konfederalno uređenje trajno pretvori u regionalno (manje od federacije više od unitarne države) uređenje, sa etnički bezličnim regionima, uz dalju tendeciju centralizacije BiH.
U skladu sa navedenim, trenutno nema mesta bilo kakvim intervencijama na postojećem Zakonu o praznicima, ni u vidu izmena, ni dopuna, a niti ima potrebe za donošenjem novog Zakona, jer bi se time u javnosti stvorio utisak da se Republika Srpska ipak savija pred pravnim nasiljem nadentitetskih organa vlasti. Ima mesta isključivo donošenju jednog lex specialsa, kako je to već napred opisano, jer će se jedino na taj način nedvosmisleno i jasno potvrditi suverenost Republike Srpske.
U situaciji kada pravni poredak BiH pokušava da putem krivičnog postupka koji je Tužilaštvo BiH pokrenulo protiv predsednika Dodika i članova referendumske Komisije uspostavi svoju referendumom izgubljenu supermatiju, donošenje jednog lex specialisa predstavljalo bi snažan kontraudar iza koga bi stajala tek proverena, sveža biračka podrška građana RS. Posle donošenja ovog zakona, poziv Tužilaštva BiH bi trebalo da dobiju svi narodni poslanici Narodne skupštine RS, a preko njih svi građani RS. Međutim, borbu sa narodom kao nosiocem suverenosti niko u istoriji nije dobio, pa neće ni Tužilaštvo, odnosno pravni poredak BiH.
Ofanzivnim potezima koje će povući u prvim danima posle tek završenih lokalnih izbora, vlasti u RS i Milorad Dodik stekli bi nedostižnu prednost koja bi bila kapitalizovana u budućim pregovorima o prevazilaženju problema u funkcionisanju BiH. Jer ofanzivna reafirmacija suverenosti RS čini iluzornim svaki pokušaj da se stvari u RS dovedu u red iz Sarajeva korišćenjem sredstava prinude. Suprotno, rešavanje problema se vraća na konfederalni format dijaloga Sarajevo-Banja Luka.
Slavka KOJIĆ / Zoran ČVOROVIĆ
FSK
