“Racionalizacija” preko leđa nastavnika (2)

1
1109

Direktori škola sa manje od 24 odeljenja i dalje dobijaju punu platu; odnosno, plaćeni su i za onu polovinu radnog vremena koja im ne pripada. U Ministarstvu prosvete nikome ne pada na pamet da bilo šta menja u dosadašnjoj praksi ignorisanja zakona. Nastavnici se diskriminišu na najgori mogući način, otvoreno i bezdušno. Otpuštanje prosvetnih radnika je danas glavna tema Ministarstva i ministra Verbića. Nedavno, ministar je zapretio da će otpustiti 10.000 nastavnika. Opet, direktori i drugo administrativno osoblje ostalo je po strani – i Verbiću ne pada na pamet da bi se i na njima (a ne samo na nastavnicima) moglo dosta uštedeti. Goran Manojlović* je u svom tekstu, „Kako uštedeti u školama„, naglasio da direktori u ustanovama sa manje od 24 odeljenja (a takvih je u Srbiji najviše) uzimaju svakog meseca oko 25.000 dinara više nego što im Pravilnik o ceni usluga dozvoljava. Zamislimo sada da se u svakoj takvoj školi mesečno odvaja 25.000 za nastavna sredstva. To je 2.500 evra na godišnjem nivou, a to su već prilične pare za koje bi mogla da se kupe brojna nastavna sredstva, popravi inventar škole, deca pošalju na takmičenja, ekskurzije i slično.

1476337-knjazevac-sava
Zašto je morao da pogine dečak Sava Stevanović? I ko je odgovoran za njegovu smrt?

Ovako, imamo situaciju da se u škole ne ulaže ni jedan jedini dinar, osim za tzv. „tekuće održavanje“. To pokazuje da ni Ministarstvo prosvete ni lokalne (opštinske) vlasti nimalo ne interesuje u kakvim uslovima naša deca borave i rade u školama. Setimo se nesrećnog slučaja u Knjaževcu, kada je dvanaestogodišnji dečak Sava Stevanović poginuo zbog nemara odgovornih u lancu, od ministra prosvete, do direktora škole u kojoj se tragedija dogodila. Na njega je, početkom oktobra prošle godine, pao teški metalni gol i usmrtio ga. Ispostavilo se da je stvar tu brzo „legla“. Malo se pričalo o odgovornosti ovih ili onih, da bi se na kraju taj slučaj prepustio zaboravu. Dakle, učinilo se ono što se u uređenoj i odgovornoj državi nikada ne bi moglo dogoditi – niko nije odgovarao za smrt deteta, jer, eto, zakonom i pravilnicima nije tačno uređeno ko je zadužen za bezbednost školskih objekata. I šta se dalje tu uradilo? Koliko znamo – ništa. Opet ćemo čekati da drugo dete pogine, da bismo imali šta da pričamo nekoliko dana. U normalnom društvu, ako bi dete poginulo u školi, ministar prosvete bi odmah podneo ostavku – jer to bi bio jedini moralan čin. Direktor škole bi bio smenjen i bilo bi mu suđeno zbog zanemarivanja dece, isto kao i svim drugim licima koja su zadužena za bezbednost učenika u školama.

Da Vas podsetimo:  Dvadeset godina kasnije – šljam

Šta da se kaže o drugim pitanjima u našem školstvu, ako nas ni smrt deteta ne dotiče. U stvari, ko se još seća deteta Save Stevanovića (osim neutešnih roditelja, rođaka i njegovih školskih drugova i prijatelja), koje je izgubilo život nemarom onih koji su dužni da svoj deci obezbede da se ona, ako ništa više, barem živa i zdrava vrate iz škole? Poslednja vest u medijima o toj užasnoj nesreći u Knjaževcu objavljena je onog dana kada je dete sahranjeno. Sa sahranom malog Save Stevanovića, čini se, sahranjena je i savest ministra prosvete i svih onih koji i dalje primaju svoje plate, kao da su svoj posao uradili kako treba i valja. Krajnje je vreme, ukoliko prosveta u ovoj zemlji želi da očuva svoj dignitet, da se prosvetni radnici pobune, ne samo zbog mizernih plata, nego i zbog svih drugih stvari koje prate prosvetni rad: uključujući tu budućnost i sigurnost dece na prvom mestu. Gotovo da ne prođe nijedna godina, a da nam neko dete u nekoj školi teško ne nastrada, ali preko toga se brzo prelazi i nastavlja se po starom: čekamo novu tragediju.

2015-04-10_112122
Lagani aluminijumski prenosivi golovi. Sklapaju se za dva minuta. Cena jednog gola je oko 25.000 dinara. Da su ih škole imale, mali Sava Stevanović bi danas bio živ, radovao bi se životu i igrao bi fudbal zajedno sa drugom decom.

E sad pogledajmo šta se moralo uraditi da sličnih pogibija dece u školskim dvorištima ne bi bilo: za onih 25.000 dinara više, koje najveći broj direktora škola u Srbiji nezakonito dobija, mogli bi se kupiti drveni golovi, koji su neuporedivo lakši od gvozdenih, tako da pad takvog gola ne može da prouzrokuje letalne posledice. U razvijenom svetu niko danas ne koristi gvozdene (čelične) golove, upravo iz sigurnosnih razloga. Uglavnom se koriste aluminijumski golovi, koji su neverovatno laki i stoga neuporedivo bezbedniji i od pomenutih drvenih golova. Dva takva gola mogla bi se kupiti, kada bi se pomenutim direktorima uzele samo dve polovine plata koje im svakako ne pripadaju (oko 50.000).

Da Vas podsetimo:  Iz daleka

Autor ovog teksta je više puta tražio da se iz školskog dvorišta škole u kojoj radi uklone teški gvozdeni golovi, koje dva odrasla čoveka nisu u stanju da podignu od tla. Upućivao je dopise na sve strane, od lokalne prosvetne inspekcije, inspekcije rada, do ministarstva prosvete, ali odonud ili su stizali nemušti odgovori ili se uopšte nisu oglašavali. Umesto da, nakon najnovije pogibije deteta, Ministarstvo prosvete izda naredbu da se svi teški gvozdeni golovi odstrane iz školskih dvorišta, to jeste, sa sportskih terena, zaključeno je da sve te golove treba dodatno fiksirati za tlo. Zašto se tako postupilo? Nema drugog objašnjenja, osim da su prosvetne vlasti rešile da doprinesu „fiskalnoj konsolidaciji“ i uštede novac budžetu Srbije. Srpska država štedi tako što narodu ne dopušta da pije vodu iz šupljeg bureta, vodu koja ionako odlazi u crnu zemlju. Bolje je da sve iscuri, ispari i ode bestraga, nego da se s tim nešto korisno učini. U ovom slučaju političko delovanje ministra prosvete je još strašnije, jer su ovde u pitanju deca, koja bi morala biti na prvom mestu u svakom pogledu, a ne samo po pitanju njihove bezbednosti.

Nastaviće se…

Dušan Vukotić

_____________________

*Profesor Manojlović je jedan od retkih nastavnika u Srbiji koji ukazuje na nepravilnosti u radu škola u njegovoj sredini. Nažalost, takva aktivnost, čini mi se, ne nailazi na onakvu podršku kakvu zaslužuje, posebno od strane kolega sa kojima se on svakodnevno sreće. Naravno, tu ne mislim da se Goranove kolege ne slažu s njegovim oglašavanjima u javnosti. Naprotiv, zanemarljiv je broj onih nastavnika (a i takvi imaju svoj lični motiv) koji se ne slažu s Manojlovićem i koji ne znaju da on govori suštu istinu… pošteno, otvoreno i precizno dokumentovano. Ali, problem je u tome što naš nastavnik nije spreman da ulazi u uzburkanu vodu. Hteo bi da nekako ostane po strani, čekajući da vidi kako će se rasplesti sva ona pitanja koja kolega Manojlović smelo i beskompromisno pokreće. Mislim da je to pogrešan pristup; i lično bih voleo kada bi prosvetni radnici shvatili da se ništa u srpskoj prosveti neće promeniti nabolje, ukoliko nisu spremni da se sami žrtvuju za sutrašnjicu. Nesporno je da svaka pojedinačna pobuna, otpor i suprotstavljanje jednoj etabliranoj i lukrativnoj prosvetnopolitičkoj falangi (koju srpska prosveta zanima koliko i lanjski sneg) u sebi nosi određene rizike, pa i opasnost da se nađete na listi za „odstrel“. Otuda, ukoliko želimo da spasemo srpsku prosvetu od potpune propasti, tada je naša ključna snaga okupljanju i zajedničkom poduhvatu protiv bezakonja, pljačke, nemara i vaspitno-obrazovnog sunovrata. Znajući koliko je, posebno u današnje vreme, teško da se ljudi razdrmaju i koliko lične hrabrosti i odricanja je potrebno, da biste se podigli protiv nepravde, a za bolje sutra naše dece, ne mogu a da ne izrazim svoje divljenje za ono što radi profesor Manojlović. Ubeđen sam da on zaslužuje otvorenu podršku (a ne samo onu u četiri oka) kolega koji žive i rade u istoj sredini kao i on. Podrška Goranu Manojloviću je, uveren sam, podrška boljoj budućnosti srpske prosvete.

Da Vas podsetimo:  Ne otimajte Teslu, imate vi svog pronalazača!

1 KOMENTAR

  1. Ja sam majka poginulog Save prošlo je više od 2 i po god i još se borimo sa demonima kriv je onaj koga nema direktorka još radi jer ima zaleđinu golovi su sada sklonjeni teški 70kgm svi žive a meni je pola srca sahranjeno sa detetom. Najviše me boli kad kažu verao se nije samo se igrao a bio je najmirnije i najposlušnije dete ispade razbojnik. Duša me boli ali ne predajemo se-škola je pusta više se niko ne igra nadam se da je Ljiljana direktorica zadovoljna jer joj se dečica ne vrzmaju po školi. Hvala na objavljenom tekstu još ima savesnih ljudi.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime