Rad je oslobađanje, a reforme ludom radovanje

0
543

deca_gladna

Treći čin zavrtanja ruke Srbije je već uveliko počeo, sve sa pompeznim povratkom ekonomskih plaćenih ubica i umišljenim reformama. A „promenu svesti“ građana sada oštro zahteva i Vlada Srbije, a ne samo NATO.

Građanima Srbije se grčevita borba za izbegavanje bankrota Srbije, i održanje njene sposobnosti da i dalje služi interesima evro-atlantske oligarhije, predstavlja kao poboljšavanje uređenja zakonskim putem tj. kao reforma.

Po rečima premijera Vučića, zakoni su podređeni otvaranju novih radnih mesta. Srbi – nakon prolaska kroz tamni vilajet– treba da uznapreduju, od lenjih sanjalica do onih koji će se žrtvovati kroz beskonačan rad, dok ne postignu duhovnu slobodu. Time bi stali uz rame Nemcima koji su prvi otkrili da rad oslobađa.

Preumljenje Srbalja baš u ovom vaktu je toliko važno, da nam silnici još uvek praštaju što nismo kaznili Rusiju kada je vratila svoje, a i što smo poklekli u ometanju našeg, ruskog i evropskog geoekonomskog poduhvata – izgradnje Južnog toka.

Kome topuz leži u zakonu …

Od svog konstituisanja u aprilu mesecu ove godine, Narodna skupština Republike Srbije je pod parolom reformi donela 41 zakon po hitnom postupku(!), bez održavanja odgovarajuće, pravovremene javne rasprave.

Komitet pravnika za ljudska prava uputio je protest Skupštini i Vladi Srbije, ocenivši ovakvu praksu kao kršenje načela građanske demokratije proklamovanog Ustavom RS, kao i propisa koji regulišu rad Skupštine. Zaštitnik građana RS je izrazio zabrinutost zbog netransparentnog zakonodavnog procesa i kršenja načela javnosti.

U silnoj želji da što pre uđe u bogatu i demokratsku EU, i Vlada i Skupština su zaboravile na dostignute standarde ljudskih prava u sopstvenoj državi. A Premijer je rekao da su zakoni moderni i da će nam biti bolje. Posebno Zakon o radu koji radniku predviđa status hodajućeg repromaterijala.

Uslov nad uslovima je ostao – promena svesti. O čemu se ovde radi? DŽon Kenet Galbrajt, veliki intelektualac iz SAD, objasnio je u knjizi Anatomija moći tri oblika njenog nametanja: kondigni, kompenzacijskii kondicionirani.

I nad Srbima i Srbijom se kondigna moć postiže potčinjavanjem — odustajanjem pojedinca ili društva od vlastitih ciljeva i interesa kaznama (štap —bombardovanje) ili pretnjom kaznama. I Beogradu je kompenzacijska moć ponudila pozitivnu, afirmativnu nagradu (šargarepa — novac, vlast…). Zajedničko obema oblicima je da pojedinac koji im se potčinjava zna da to čini. U prvom slučaju zato jer mora, a u drugom slučaju zato jer zna da će za to biti nagrađen.

Stižemo i do promene svesti koju sad i sama vlada Srbije zahteva. Kondicionirana moć se ostvaruje tako što se menjaju verovanja onih koji se žele potčiniti.

Da Vas podsetimo:  Srbija duguje pravdu Mariji Lukić - šta čekate?

Da ti zamenim mozak

Uveravanje preko NVO, školovanje, društveno opredeljivanje za ono što izgleda „prirodno“, pristojno ili ispravno takođe motiviše pojedinca da se potčinjava volji drugog ili drugih. Po sebi znamo da se čin potčinjavanja obično poklapa s onim što potčinjeni sam želi (nova radna mesta). Čin potčinjavanja ostaje nevidljiv.

Kondicionirana moć, to kupovanje duša,ima središnje mesto u funkcionisanju savremene ekonomije i politike svuda, pa i na Balkanu.

Srbi već dugo trpe sva tri oblika moći, kako od svojih Zapadnih partnera tako i od sopstvene pete kolone koja ih priziva. Novi zakon o medijima je na mala vrata obezbedio da dođu strani, sofisticiraniji majstori za ispiranje mozga, i to baš oni koji su radili u zapadnom vojno-industrijskom sektoru.

Kako god, nikako da svi Srbi podlegnu ovim moćima . Možda je za to kriv Srpski Kod, odslikan i u narodnim izrekama: U dobru se ne ponesi, a u zlu se ne ponizi; Ne prodaji veru za večeru…

Sve upornije beogradsko pozivanje na promenu svesti naroda pokazuje da Premijeru i „kamikaza vladi“ curi vreme. Da bi postigli ubrzanje počeli su i da plaše onoga „ko je sviko bez golema mrijeti jada“.

Kao da narod ne zna dokle se stiglo kada se otima od sirotinje i trudnica. Kao da ne znamo da je budžet dužnički i da već sada radimo samo za kamate. Treba da poverujemo da je dobro da se pomaže bankama zbog planskog prezaduživanja naroda i privrede, da je dobro da država ostane bez ikakve svojine i da svi postanemo“ tuđe sluge u sopstvenom dvorištu“ kako nam proročki reče bivši Predsednik.

Lastiš umesto kaiša

Oštra budžetska štednja, okosnica reformi, podrazumeva smanjenje prihoda velikog broja pojedinaca. U skladu sa tim smanjiće se i domaća tražnja.

Da bi izbegla silaznu spiralu, Srbija mora smanjenje domaće tražnje nadomestiti izvozom. Upravo izvozne (ne)mogućnosti Srbije izazivaju nevericu da će ceo program izlaska iz krize uspeti.

Komentarišući najnovije poteze vlasti u Srbiji, slovenački ekonomista Jože Mencinger je kao jedino pozitivno istakao sledeće: „Mislim da su ti poslovi sa Rusijom dobra stvar jer to na neki način čini Srbiju manje zavisnu od EU. I to je značajno.“ (2) Ostatak „terapije“ nad Srbijom Mencinger vidi kao utopiju, iluzije i stranputice od kojih će se morati odustati („Mencinger: Vučiću, uspori“, Radio Slobodna Evropa, 20.7.2014).

Da Vas podsetimo:  Zašto u Brnu javni saobraćaj radi i kad opozicija protestuje?

Jedna od iluzija je i da će strani investitori, pre svega sa Zapada koji je i naručio reforme, nagrnuti u Srbiju čim se „aranžira ambijent“. Dok se srpskoj javnosti uvrće vrat ka EU, ministarka Zorana Mihajlović požuruje novog ambasadora Kine u Beogradu Li Mančanga da posreduje u otpočinjanju izgradnje bloka „B3“ u Termoelektrani „Kostolac“. Radi obezbeđenja energetske sigurnosti. Izgleda da Kinezi ne žure da ministarki pruže sigurnost dok ne odmakne gradnja Južnog toka.

Ivica Dačić, kao ministar inostranih poslova i predsednik Socijalističke partije Srbije, bio je nešto konkretniji u tumačenju reformskih zakona. Upozorio nas je da su zakoni kapitalistički jer je narod svojevremeno „glasao za kapitalizam“. Tako smo prvi put čuli „prevod“ suštine petooktobarskih zahteva za „promenama“ i „tržišnom ekonomijom“. Ministar nema reformskih nedoumica, jer je partiju modernizovao a lično je sklon realnoj politici. Šta god to za njega značilo.

Sada smo opet pred promenama – reformama. Ne budemo li se zaista rasanili, ista osoba će nam kroz deceniju i po „prevesti“ da se danas radi o neoliberalnom kapitalizmu, prilagođavanju korporativnim interesima, finansijskom fašizmu i neokolonijalizmu.I da smo i za to glasali.

Da se radi o američkoj „poslovnoj školi“ upućuje nas potpuno ignorisanje socijalnog dijaloga i društvenog konsezusa o tome šta je dobro za sve. Bez toga nema zajedništva i ostvarenja progresa.

Izranjaju i likovi koje smo želeli da zaboravimo: Labus, Udovički, Vlahović…Dobronamerni uglednici EU kao što su Bernadet Segol, generalni sekretar Evropske konferencije sindikata i Rajner Hofman, predsednik nemačkog saveza sindikata opominju nas da se sa praksom obespravljenja radnika ne stiže daleko (Marina Raguš, „Nemačka p(r)oziva Vulina“, FSK, 1.8.2014).

Hitnost donošenja zakona imala je za cilj da prikrije krupnu nameru, na koju je jasno upozorio Branko Pavlović: „Zvaničnim vladajućim stavom da ‘EU nema alternativu’Srbija je izbegla ne samo raspravu o cilju /’reforme’/, nego je potpuno potisnuto i samo njegovo definisanje“ („Cilj određuje sredstvo“, FSK, 20.7.2014) .

NJegovo i naše uverenje, da eventualni ulazak u EU ne može rešiti ostvarenje srpskih interesa —posredno dobija potvrdu i od američkih analitičara.

Ukrajina — opomena i ogledalo Srbiji

Ukrajina je nedavno potpisala Sporazum o asocijaciji sa EU. To ne znači da se ta zemlja nalazi na evropskom putu. Sporazum je list papira. I ne može čarolijom rešiti nepojamne ekonomske, socijalne, političke i mentalne probleme Ukrajine.

Sporazum o asocijaciji je uvek nazivan „civilizovanim izborom“. To je velika greška. Sporazum nema ničeg zajedničkog sa kulturom i istorijom, već se zasniva na liberalizaciji ekonomije. Ne postoji „evropski“ način da se ukinu subvencije na gas ili „civilizovani“ način da se smanje penzije.

Da Vas podsetimo:  Pančevo u doba naprednjačke
kolere (1)

Ovu istinu ogolio je nedavno američki časopis Forbs u članku Marka Adomanisa . („Forbes: Posle potpisivanja sporazuma sa EU borba za Ukrajinu tek počela“, Glas Rusije, 29.6.2014). Poruka je višestruko poučna i za srpsku javnost. U suštini radi se o nešto razrađenijem stavu nedavne gošće Srbije —pomoćnice američkog državnog sekretara za Evropu i Evroaziju Viktorije Nuland. Između ostalog, gošća je rekla da je impresionirana napretkom Srbije, i na putu ka EU „što SAD snažno podržavaju“ i kada se radi o reformama.

Profesor ekonomije na Univerzitetu u Misuriju Majkl Hadson je nedavno ukazao na sličnosti između kolonijalnog potčinjavanja centralne Afrike u 19. veku i aktuelnog odnosa Evropske unije prema Ukrajini. U kontekstu potpisanog Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju on smatra da će Ukrajina biti ekonomski potčinjena interesima EU, a da baš ništa ne dobija zauzvrat.

Hadson ističe da Ukrajinci (kao i Srbi) nisu glasali za ovaj sporazum,već im je on nametnut. Kao krajnju posledicu on vidi preotimanje prirodnih resursa i poljoprivrednog zemljišta Ukrajine od strane EU. To što Hadson ne pominje ulogu svoje zemlje u građanskom ratu u Ukrajini,koji je prateća slika kolonijalnog poretka, ne umanjuje generalni zaključak. Korporativni interesi širom sveta sve očiglednije urušavaju pravo građana da odlučuju u kakvom društvu žele da žive.

Na potpuno isti način, aktuelna vlast u Srbiji takođe potčinjava Srbiju korporativnim interesima — smatra Predsednik Pokreta za slobodu, Milenko Srećković. On ističe da otimačina posebno prirodnih resursa, društvene imovine ili preko preotimanja tržišta – ima iste posledice i kada je urađena po zakonu i kad nije.

Premijer Vučić poručuje da se probalo sa svime, osim sa radom.Branko Pavlović opet tvrdi da se sa drugačijom politikom nije ni pokušalo,osim sa onom koja je u interesu kolonizatora i da samo zbog toga izgleda kao da izlaza nema. (isto, 20.7.2014) Svako iole razuman složiće se sa ovim autorom da je Srbija na početnim pozicijama borbe za slobodu.

Dodajmo da je ta borba neminovna, „po svaku cenu i uz svaki otpor“ — baš kako se zarekao Premijer da će nas usrećiti.

Ostaje samo da se građani Srbije usude da svoju stvar javno i masovno iznesu, što pre. I da o metodama oslobađanja prodiskutuju među sobom, bez ikakvog straha od feudalizma koji bi da nas u sopstvenu zemlju ugazi.

Časlav Kuzmanović

facebookreporter

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime