Svrha zakona – rad koji oslobađa

0
819

Odgovor na premijerovo (pa)radno fejsbukovanje

Dragi prijatelji,
Ko se sukobi sa srpskim mentalitetom, navikama i taborima osuđen je na propast. Taj začarani krug moramo da prekinemo i pobedimo sebe. Nema zavera, za sve što nam se desilo, u najvećoj meri, krivi smo sami. Sanjali smo i stradali, vreme je da se probudimo. 

2014-07-27_204227Da li to znači da si se ti Vučiću sukobio sa srpskim mentalitetom? S kojim i kakvim srpskim mentalitetom? Nekim suludim, maloumnim, samoubilačkim, ubilačkim, nastranim? Šta fali srpskom mentalitetu? Nikada to nisi saopštio narodu jasno i precizno, pa da svi znamo o čemu uopšte govoriš. Uz to kažeš, nema zavere? Pa kako nema zavere, kada tvrdiš da se (naopaki) srpski mentalitet zaverio protiv tebe („približilo ti se“, „znaš kako ćeš skončati“)?

Srpski mentalitet ti ne da završiš započeti posao, je li? Sav narod se nalazi u „začaranom krugu“, a jedino si ti izvan tog kruga? I eto, bespomoćno gledaš kako tvoj „voljeni narod“ mesečari, hoda besciljno. Hteo bi da ga izvedeš iz sna? Iz kakvog sna, čoveče? Pa ovaj narod je odavno prestao da sanja, jer za snove nema ni snage, ni vremena. Očajnički se bori da preživi  još koji dan. Istina, u pravu si za buđenje: narod treba da se trgne iz očaja u koji su ga takvi kao ti uveli – i dohvati se motke.

Dokle će neradnici – oni koji su čitav život proveli pričajući bajke; oni koji su cvrkutali o lepom životu, lagali prijatelje i tukli neprijatelje jezikom – da objašnjavaju otpuštenim i nezaposlenima kako su sami krivi za svoj „nerad“ i svoju hudu sudbinu. Ali, predsedniče srpske vlade, šta ti radiš? Znaš li ti šta je tvoj posao? Tvoj posao je da stvoriš uslove da država oživi, da obezbediš ambijent za rad, napredak, za perspektivu mladima, za pristojan život starih i nemoćnih. Ti kao da to ne razumeš? Ili razumeš, ali se praviš da ne razumeš? Zašto primaš platu sa grbače ovog naroda? Za dve godine, otkako si na vlasti, ne samo da ništa nisi doveo u red u državi, nego si upropastio i ono što je ranije, koliko toliko, funkcionisalo.

Narod je tvoj poslodavac, da li si toga svestan? Narod te je angažovao verujući da si sposoban i da umeš nešto korisno da uradiš za našu zajedničku državu. Ali, pokazalo se da si nestručan, nesposoban, totalni amater-improvizator. Zakon o radu reguliše da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog. A za tebe postoji opravdan razlog: ne ostvaruješ rezultate rada i nemaš potrebna znanja i sposobnosti za obavljanje posla na kojem radiš!

Kažeš, nema zavera(!), a Srbiju zapadna alijansa (zahvaljujući tebi i takvima) drži kao magarca vezanog na kratkoj uzici usred polja sočne i zelene trave. Nema zavere, a Svetska banka, MMF i Američka privredna komora vuku one konce u Srbiji, koji bi morali biti u tvojim rukama. Ako ta belosvetska finansijska klika drži dizgine u Srbiji, šta ćeš nam onda ti? Ostavi nas, more. Srbiji treba vođa, a ne lutka, marioneta! Srbiji treba neko ko zna šta radi, a ne onaj koji samo priča kako on radi dok drugi lenstvuju. Radiš, je li, i nedeljom i praznikom i po noći i po danu? I sve to za dobrobit svog voljenog puka? Pa, dokle ćeš da nas prevodiš žedne preko vode i da nas, usput, farbaš tim jeftinim kafanskim fazonima?

U jednom si ipak u pravu. Ti, istina, jesi sanjao, ali zbog tvojih snova stradao je (a i dalje strada) čitav narod, svi građani Srbije, pa i ona deca kojih znaš ponekad patetično da se setiš.

Od Frenklina Delanora Ruzvelta, demokratskog kandidata, uoči predsedničkih izbora u Americi 1933, naučio sam da je jedina stvar koje treba da se plašim – sam strah, jer je to ključno za svakog ko se bavi javnim poslom, posebno politikom.

Ti kad se nekoga dokačiš, držiš ga se kao pijan plota. Kao malo dete kad dobije novu igračku. Zaboravio si druge (slične) tvoje „uzore“, je li? Zbog Maksa Vebera, seti se, pre godinu i po dana euforično si najavio da ćeš da naučiš nemački jezik. Da li si ga naučio? A zašto si se oduševio Veberom? Zbog njegovog „autoritarnog i harizmatskog vođe“ koji će biti u stanju da „svoju volju nametne masama“? Pomislio si da bi se ti mogao uklopiti u Veberov model neprikosnovenog vođe? Takav harizmatski vođa se u nemačkoj pojavio kojih desetak godina nakon Veberove smrti. A znaš li kako se zvao taj „harizmatski vođa“? Verujem da su čuo za njega – bio je to Adolf Hitler! Da je Veber poživeo još koju deceniju, bio bi ponosan na svoj intelektualni produkt.

Danas, kada Srbija usvaja niz reformskih zakona, Zakon o radu, privatizaciji, stečaju, planiranju i izgradnji, kao i set zakona koji regulišu medijsku sferu, što je svakako najsmeliji politički potez u poslednjih dvadesetak godina, želim da vam kažem da se ova vlada neće plašiti. I da neće odustati.

Ništa Srbija ne usvaja. Nemoj da se kriješ iza svetog imena naše države! Upristoji se! To što se usvaja, usvajaš ti i tvoji poslušnici. Odnosno, ni ti ništa ne usvajaš – ti oktroišeš. Može ti se, je li? To što ti zoveš „reformskim zakonima“ zapravo je udar na temelje demokratskog društva. Ti zakoni si anticivilizacijski i upravljeni su protiv običnog čoveka, građanina. Takvi zakoni nemaju nikakve veze sa navodnom potrebom da se oni „približe“ zakonima koji vladaju u zemljama Evropske unije. Na primer, nigde u EU ne postoji zakon o radu (Labor law) u kome se zaposleni tretira kao srednjovekovni sebar, kmet – maltene kao okovani rob. A izmenjeni Zakon o radu u Srbiji upravo to čini.

Da Vas podsetimo:  Da se Kokeza mete u Etički odbor BU

Istina je da si smeo i hrabar i svoju smelost i hrabrost nemoj da pripisuješ celoj vladi. Prestani da se iza nje zaklanjaš! Vlada radi ono što ti kažeš. Tamo niko ne sme da se nakašlje bez tvog „harizmatičnog“ odobrenja. Da je Dučić živ, verujem da bi umeo da objasni zašto se ti ničega ne bojiš. Ne plašiš se, veliš, i nećeš odustati. Od čega nećeš odustati? Od sprovođenja naloga Svetske banke, MMF-a i Američke privredne komore? Ako je tako, skloni se! Idi u punu prevremenu penziju da ne smetaš! Šta će nam posrednik, pa makar on bio i tako veberovski „harizmatičan“, kao što si ti? Upamti, harizmatski vođa nameće svoju volju masama, a ne sprovodi tuđu volju. Iščitaj tvog ljubljenog Maksa Vebera još jednom, sada pažljivije i s nužnim (kritičkim) otklonom i razumevanjem.

Onima koji će povikati da im je dosta teškog života, reći ću da smo živeli mnogo bolje od onoga što smo zaslužili i zaradili. Svojom neodgovornošću, pre svega, nas političara, uspeli smo da, samo u periodu od 2008. od 2012. povećamo nezaposlenost sa 14,4 na čak 26,1 odsto, kao i da povećanjem penzija i plata u javnom sektoru, bez ekonomske podloge, podignemo javni dug sa 34,2 na 62,5 odsto bruto domaćeg proizvoda!

Da li si ovo (pre)uzeo iz jevanđelja („Teško vama licemeri“)? Ama, ko je ovde hipokrita? Oni koji se žale na težak život, jer nemaju novca za koru hleba nasušnog? Ili ti i takvi kao ti, koji uporno i neosnovano tvrde, „da smo svi živeli mnogo bolje nego što smo zaslužili“? Ne sumnjam da si ti bolje živeo nego što si zaslužio. Zapravo, realno gledano, ti ništa nisi ni zaslužio. Kontemplirao si decenijama po mitinzima i u Narodnoj skupštini o Srbiji do „Karlovca, Ogulina i Virovitice“; „borio“ si se i „umlaćivao“ sto muslimana za jednog Srbina (kao nekad onaj Veberov „harizmatični vođa“ ili danas Porošenko); „trgovao“ si Mladićem i drugim srpskim herojima. Prestani da moluješ ovaj narod i pusti druge da vode državu; one koji umeju da stvore ekonomsku podlogu o kojoj ti godinama amaterski pričaš; prestani da otimaš hleb zaposlenima, penzionerima, deci, trudnicama. I, molim te, ne pominji bruto domaći proizvod i slične stvari…

Danas, možda prvi put u savremenoj srpskoj politici, imamo jasan plan za uspostavljanje stabilne ekonomije, čvrste države sa uređenim javnim finansijama. Do tog svetla moraćemo da pronađemo kroz mnogo trnja u mračnom tunelu, ali sam potpuno siguran da će na kraju mandata Vlade, mnogi koji nas kritikuju, morati da priznaju da smo uradili veliki posao za našu zemlju, i za našu decu.

Je li, bre, zar ti zaista misliš da pred sobom imaš masu budala kojom možeš da upravljaš (manipulišeš) kako ti se ćefne? Samo mentalno neuravnotežen čovek može da tvrdi kako se do stabilne ekonomije može doći nasilnom „štednjom“, to jeste – otimanjem dela plata i penzija ovom siromašnom narodu? Zapravo, ti zavlačiš ruku u džep narodu koji je ubedljivo najsiromašniji u Evropi. Nije te sramota što si svojim neznanjem i neradom doprineo da Srbi budu najbedniji od svih okolnih naroda? Ništa od onog što si obeća(va)o nisi ispunio. Danas Srbiju inostrani poslovni svet zaobilazi kao da je šugava. Zašto? Misliš da ćeš donošenjem drakonskih zakona privući strani kapital? Ako tako misliš, onda si naivan. Ali sumnjam da si naivan, jer stalno ideš po mišljenje kod stranih diplomata – od njih si, valjda, nešto više morao naučiti; više od onog pomenutog Veberovog „harizmatičnog upravljača masama“ (natčoveka) i Ruzveltovog straha od straha da te ne bude strah. Dakle, dobro znaš da radiš (odrađuješ) „veliki posao“ za druge (one koji te koriste) i da time uništavaš budućnost naše zemlje i naše dece – u koju se presamitno kuneš.

Ako promašimo ovaj put, u ovom mandatu, ja ću morati zauvek, oslobođen i sujete i patetike, da napustim politički teren. Biće to i moj, lični poraz, u poslu kojem nema ničeg ličnog.

Ma nije moguće! Misliš da se tek tako pokupiš i odeš? Šta da radimo, da te na kraju promašenog puta, kao Domanovićevog Vođu, pitamo da li si oslepeo usput ili si se slep rodio, je li? Koga, bre, zanima tvoja sujeta i patetika? To sutra prodaji prolaznicima (strancima), dok budeš pružao ruku na „evropskom putu“; ako pre toga ne završiš u Hagu, sa svim tamošnjim komforom, onako po „kumovski“. Koga, pobogu, zanima tvoj lični poraz u poslu kojeg si se dobrovoljno prihvatio. A da te podsetim, stao si na čelo države, a ne na čelo dvovolovske paorske zaprege, koja prevlači žito u skladište seoske zadruge. Osvesti se, čoveče, jer nisi ni kapiten fudbalskog tima, ni Bajerna – kojeg si, ne tako davno, hvalospevno dizao u nebo – ni Crvene Zvezde, ni nekog tima iz Vržogrnaca. I da jesi, šta si umislio: prvo ćeš namerno da primiš golove, a onda ćeš da napustiš teren?

Ovde je reč o nasušnoj potrebi jedne zemlje da bar proba da se promeni. Zemlje u kojoj ljudi imaju potrebu da kažu da je uvek neko drugi kriv, da onog koji iskače vrate u istu ravan, da ako nemam ja, ne možeš ni ti da imaš, da što manje radimo, da sve završimo na foru, da ne ustajemo za posao od trista evra… I na kraju onu najveću, konstantnu potrebu, da ništa od toga ne promenimo.

dragiKo o čemu, ti o „promenama“, te radnih navika, te običaja, te SVESTI. Da li si ti uopšte svestan o čemu pričaš? Da li si ti u stanju da shvatiš, da tebe narod nije doveo na čelo vlade da menjaš Srbima svest i da im „uteruješ“ radne navike. Teraš ljude da budu vredni, da rano ustaju kao ti (odmah posle ponoći) i da idu na spavanje kasno kao ti (nešto pre ponoći), a nijednom čoveku u Srbiji nisi stvorio uslove da ima gde da se zaposli i radi. Naprotiv, ti najavljuješ nova otpuštanja, sada iz javnih (državnih) preduzeća koja nameravaš da prodaš strancima u bescenje. Zapravo, moraš da ih prodaš, jer su ti tako naredili oni koji su te, tako (u)cenjenog, instalirali. Narodnom voljom, naravno.

Da Vas podsetimo:  Ogrebi i – blago tebi!

O čemu ti ovde meditiraš? Narod je jedno, a vlada je nešto sasvim drugo. U narodu ima svega, svakakvih ljudi, pa onih koji su zlobni, zavidni, zlonamerni. Ali nije to srpski „specijalitet“, tako je to u svakom narodu na svetu. I zato nemoj da nam kukaš, te krivi su ovi, te krivi su oni. Ne gospodine, za ovu nesreću, koja snalazi Srbiju, kriv si na prvom mestu ti, pa onda oni koji te (kao Veberovog „harizmatičnog vođu“) slepo slušaju i slede.

A ako se neko drzne, ako neko proba, pokuša, krene, ringišpil se zavrti i oni koji su bili za reforme, odjednom budu protiv, oni koji su bili za zakone, uglas viču kako su zakoni loši, zastupnici prava poslodavaca postanu zastupnici prava sindikata, levičari postanu desničari, desničari pređu u levicu, intelektualci mašu pesnicom, radnici odbijaju da rade…

Ko da se drzne? Znaš li ti značenje glagola ‘drznuti se’? Tvoje nije da okrećeš ringišpil, ni simbolično. Još jednom, ti si tu gde jesi zato što narod od tebe i tvoje vlade očekuje da stvoriš onu „ekonomsku podlogu“, koju si samo jednom u ovom tvom srceparajućem traktatu ili jeftinom pamfletu pomenuo. I to u Srbiji nije ni nemoguće, niti je tako teško, niti na to mogu da utiču oni ljudi koji se ni sa čim ne slažu. Uostalom, ko pita one koji se s tobom ne slažu, zašto se s tobom ne slažu? Da li ih ti pitaš za nešto? Ne pitaš! Pa zašto ih sada uzimaš sebi kao odstupnicu (i glavne krivce) za unapred ukalkulisani neuspeh? Naime, ti dobro znaš da će ove „reformske mere“ razoriti i ono malo srpske ekonomije koja je opstala nakon dugogodišnjeg neskrivenog pljačkanja i uništavanja srpskih preduzeća. To jeste, dobro znaš da Srbima prodaješ šarenu lažu, rog za sveću, prodaješ mu, kako narod ume „slikovitije“ da kaže, muda pod bubrege.

Jedini koji u svemu tome ostane napušten, ojađen i kriv, jeste upravo onaj koji je nešto pokušao. Kako se usudio?! – viče mu, složno, Srbija.

A šta si pokušao? Ništa! Stavio si zakone ispred života. To nigde i nikada nije moglo da prođe, pa neće moći ni u Srbiji. Životna praksa je ta koja mora da menja i donosi zakone, a nisu zakoni ti koji mogu da izmene život nabolje. Shvatio si zakon samo kao prinudu (što on velikim delom i  jeste), ali, s druge strane, nisi shvatio da prinuda – bez jasnog uzroka i povoda u realnom životu – nema vrednost sama po sebi.

Da Vas podsetimo:  Ako možemo koliko znamo, nije čudo što često malo možemo...

I dokle ćeš samog sebe gledati kao napuštenog, ojađenog i krivog? Pitam se, kako se sam sebi ne smučiš? Ako Srbija „viče složno“ da nisi u pravu, tada bi trebalo da o tome ozbiljno razmisliš. Mada, Srbija nikada i ni oko čega nije bila složna, pa teško da je složna i u tome da tebe tako sposobnog sputava.

Oni koji se sukobe sa srpskim mentalitetom, navikama i taborima, uvek su bili osuđeni na propast. To kolo i taj začarani krug, jednom zauvek, moramo da prekinemo. Da pobedimo sebe kako bismo imali šansu, kakvu-takvu.

Srbiji ne treba šansa, pogotovo ne „kakva-takva“? Srbiji je potrebno da se pokrene proizvodnja, posebno ona poljoprivredna. Ljude treba uposliti. Hrana je danas od velikog strateškog značaja u svetu, hrana se uvek ima kome prodati, ali hranu treba proizvesti. Srbija ima resurse, ali potrebno je da se proizvodnja kreditno stimuliše. Treba ići na gotov proizvod, ali tako nešto može da učini samo organizovana država, a ne apsolutno „slobodno“ tržište, kakvu zagovaraju tvoje udarne pesnice iz Svetske banke i drugih sličnih institucija, a posredstvom osoba kakve su Kori Udovički, Dušan Vujović, Lazar Krstić, Aleksandar Vlahović, neuništivi Mlađan Dinkić i drugi grobari srpske ekonomije i finansija.

I opet ti o nekakvom kolu i začaranom krugu. Otkud ti to? Nema ni kola ni začaranog kruga, postoji samo sposobna i nesposobna vlada (država) i organizovano i neorganizovano društvo.

Srbija, jednostavno, mora da počne da radi. I neka se buni ko god hoće, svaku raspravu ću i lično da podržim, ali neću odstupiti od reformi i od zakona kojem je rad upravo i svrha. Oni treba da omoguće brže i lakše zapošljavanje (nova radna mesta), treba da podstaknu investicije (nova radna mesta), da pokrenu privredu (opet nova radna mesta), da suzbiju sivu ekonomiju (još jednom: nova radna mesta).

Svaka od ovih mera ima samo jedna cilj – da ljudi u Srbiji rade. Rad je jedini način da nam, zaista, bude bolje. Rad mora da bude naša glavna ideologija, osnova naše vere, naš zalog za svaku i svačiju budućnost.

I zato, na kraju, ovaj tekst završavam onim čime je ova vlada i dobila mandat na izborima: Reforme odmah! Zakoni odmah! Rad odmah!

Izgleda da ti nimalo ne razumeš kako jedno društvo funkcioniše. Kao da si sav izronio iz Veberovog teorijskog „duha kapitalizma“. Ponašaš se kao čovek koji se dobro oženio, našao neku bogatu udavaču i preselio se na njeno imanje. A na tom imanju tvoja uloga je jedino da pišeš poeziju, kojom ćeš da oduševljavaš „radne mase“. Ko još može da pokrene privredu zakonom o radu, ili bilo kojim drugim zakonom? Takva suludost može se, izgleda, prepakivati samo u naivnim srpskim glavama. Zakonom se uređuju određeni odnosi u društvu (na primer, zakon o radu uređuje odnose između poslodavca i zaposlenog). Ali sam zakon, bez delovanja sudske i izvršne vlasti, ostaje mrtvo slovo na papiru. Nije uzalud rečeno, da je i najgori zakon, koji se primenjuje, korisniji i od onog najboljeg, koji se ne primenjuje. Za takvu istinu (i mudrost) nije ti potreban ni Veber, ni Ruzvelt, ni Guzenbauer, pa čak ni „genije“ sa Jejla.

Kakav je to zakon kojem je rad svrha? Odakle ti takva besmislica? Kad bi to tako moglo da bude (iako, vidimo, u današnjoj Srbiji gotovo da je sve naopako moguće) tada bi takav zakon mogao da ima samo jedan jedini član. A on bi, otprilike, glasio: „Čovek ima pravo i obavezu da radi, jer rad osobađa (Arbeit macht frei)!“

Dušan Gosteljski

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime