Radim kao perač kola, živim kao novinar

Beogradski glas – Ne znam otkud toliko čuđenje što radim u auto-perionici jer mnogo drugih ljudi, boljih ljudi od mene, radi dodatne poslove da bi u ova nesrećna vremena skrpilo kraj s krajem. Nije nikakva grehota niti izuzetak to što radim gde radim jer to je moj posao trenutno, dok će novinarstvo biti moj poziv doveka. Njega doživljavam pozivom i posvećeništvom, tako da nije važno šta radite da biste pregurali mesec dok god je reč o poštenom poslu. Radim kao perač automobila, ali živim kao novinar i za novinarstvo, kaže za „Beogradski glas“ Mihailo Medenica, jedan od najboljih srpskih novinara reportera, koji poslednjih meseci, osim što piše za „Nedeljnik“ i svoj blog „Dva u jedan“, pere kola u jednoj beogradskoj auto-perionici.

Otkud vi na tom poslu, iz protesta ili iz nevolje?

Ne, nisam se u auto-perionici našao ni iz kakvog prkosa. Smatram da nema mesta za njega danas. Preveliki je luksuz biti prkosan i bataliti novinarstvo, valja se i mora ostati u njemu kako bismo učinili sve da naša namučena i divna Srbija isplovi iz vihornih vremena i ovog mraka u koji ju je aktuelna vlast uvukla. Dakle, u perače nisam otišao iz prkosa, ali ću prkosno pisati uvek, a tu sam gde sam jer se trenutno redakcije nešto i ne otimaju o mene (smeh), a da molim, kukam i pristajem na trule kompromise kako bih se negde uglavio na platu i zdravstveno osiguranje i simulirao novinarstvo, ne pada mi na pamet. Pošteno radim pošten posao, poslednja četiri meseca u perionici, a pre toga sam radio noćnu smenu u trafici dok, nažalost, nije zatvorena. Paralelno pišem, ne zaviseći ni od čijeg hira, milosti, želja i sugestija.

Zna li vaš poslodavac koga je zaposlio i da li je svestan da bi mogao da se reklamira i kaže „dođite da kod mene operete kola, imaćete čast da vam ih opere Mihailo Medenica, trenutno jedan od najboljih novinara u Srbiji“?

Moj poslodavac, gospodin Gudalović, zna čime se bavim, no zamolio sam da to ne potenciramo jer nema potrebe za tim. Čovek mi je dao posao i zahvalan sam mu na tome. Jedan sam od perača, ni po čemu privilegovaniji od drugih, jer i ne treba da budem, a da me „reklamira“, nema nikakve potrebe za tim. Vama hvala od srca na velikoj ali preteranoj pohvali, bez lažne skromnosti – daleko sam ja od jednog od najboljih novinara u Srbiji. Ja sebe ne doživljavam tako. Kada pišem, trudim se da pišem iz duše i srca, bez kalkulacije da li će mi to naškoditi ili doneti dobra. Baš kao i kada perem automobile – trudim se da to učinim najbolje, kao da ih pere Meda, relativno novi momak u perionici kojim su mušterije zadovoljne, i to mi je što se tog dela priče tiče sasvim dovoljno.

Šta kažu mušterije kada vas prepoznaju?

Više se viđam sa automobilima nego sa mušterijama, ali kada se to dogodi, najpre budu zbunjeni, nisu sigurni da li sam to ja, stidljivo pitaju, odgovorim da jesam i nastavim sa poslom, izvinjavajući se što nemam više vremena za razgovor jer posao čeka. Nedavno mi je jedan momčić onako sažaljivo rekao: „Gospodine Medenica, nisko ste pali“, na šta sam se slatko nasmejao, shvatajući da nije mislio ništa loše i objasnio mu da čovek nisko padne ako moralno, ljudski i karakterno posrne, a ne ako se dohvati sunđera, kofe i creva.

Ne zavisim ni od čijeg hira ili milosti

Kako su na ovaj posao reagovale vaše kolege i porodica?

Normalno, jer nema potrebe za drugačijom reakcijom. Ko me poznaje, zna da prezirem patetiku, sažaljevanje i slične nepotrepštine, jer nisam na ulici, ne prosim, radim svoj posao i živim za svoj poziv. Naravno da bih bio srećniji u redakciji, ali do nekih boljih vremena nisam nesrećan ni u auto-perionici. Situacija je takva da nevolje pritiskaju sa svih strana, a kako mi je porodica svetinja, sigurno neću dozvoliti da trpi već ću raditi svaki pošten posao koji mi se ponudi.

Može li novinar da se ukalupi u radno vreme od osam sati? 

Novinar može da se ukalupi u sve. Zbog toga i jeste novinar. Ne bih mogao da radim neki kancelarijski birokratski posao, da otaljavam sate do kraja radnog vremena, ali ovaj sasvim lagano radim jer koliko je fizički težak, toliko rastereti mozak na neko vreme. Veoma prija i druženje i rad s ljudima koji se ne opterećuju time da sam novinar već njihov kolega, pa razgovaramo o neobaveznim, bezazlenim i tako umirujućim temama, dalekim od svakodnevne čamotinje u kojoj živimo. Nekako nam je svima ta perionica izgleda zbeg od onoga pre i posle nje.

Za novinara je svako mesto na zemaljskoj kugli mesto gde može da se radi i prati život. U perionici srećete puno ljudi, šta se tamo može saznati o njima i inspiriše li vas ona da nešto i napišete?

Rekoh, više viđam automobile nego ljude, ali po onome što viđam još mi je jasnije ono što sam znao i pre dolaska u auto-perionicu, a to je da ko ima – ne zna koliko ima. Mnogo je tu bahatih i osionih skorojevića koji smatraju da su vas kupili time što plaćaju da im operete automobil, dok, s druge strane, oni obični, skromni ljudi predstavljaju istinski odmor i krepkost za dušu jer u radniku ne gledaju ličnog roba, već čoveka koji se trudi da ispoštuje njihovu potrebu, a oni njegov trud. A inspiracije za pisanje je toliko van perionice, da mi ona dođe kao lična perionica mozga tokom tih osam sati smene.

Da li osim „Nedeljnika“ i vašeg bloga pišete još negde?

Reportaže i kolumne redovno pišem za moj „Nedeljnik“, u kojem sam spoljni saradnik od prvog broja i zaista ga smatram drugom kućom jer ga čine ljudi koje izuzetno volim i poštujem. U njemu nikada nisam imao nikakvih ograničenja niti sputavanja da napišem šta želim i na tome sam beskrajno zahvalan. Pišem i za svoj blog „Dva u jedan“ kao i za neke portale iz Crne Gore i Republike Srpske. Za njih pišem prijateljski jer se bore za ono u šta svim srcem verujem i živim, a to je srpstvo.

Da li objavljivanje na internetu, odnosno blogu, može da dopre do ljudi i bude zamena za štampani tekst?

Priznajem, nevoljno sam se pre nekoliko godina upustio u tu blogersku avanturu jer sam dete štampanih medija i za mene su novine – novine, papir u ruci. No, internet je zaista čudo. Medij neslućene moći, širine i mogućnosti da u trenutku odreagujete na neku vest, a da to u najkraćem mogućem roku stigne do velikog broja čitalaca. Zaista sam srećan što je blog „Dva u jedan“ prerastao mene i postao jednako moj glas koliko i glas onih kojima se obraćam. Zamišljen je tako da ga ljudi dožive kao svoj jer on to i jeste.

Da li bi i jedne novine u Srbiji objavile tekstove koje pišete na tom blogu?

Mislim da ne bi. Možda i grešim, ali upravo zbog toga i postoji taj blog – da ne zavisim ni od čijeg hira, milosti, želje ili volje. Pišem kad god me naljuti nešto što se čini državi i narodu, krajnje lično i bez kalkulacija, a to ipak internet mnogo bolje trpi nego novine. U „Nedeljniku“, zatim na sajtovima za koje prijateljski pišem, kao i u mom podgoričkom „Danu“, imam apsolutnu slobodu, ali na blogu imam prostora da na dešavanja reagujem srcem, u trenu, i u tome je njegova prednost i snaga.

Novinarstvo postalo propaganda

Kako doživljavate i ocenjujete novinarstvo u Srbiji danas?

Neću reći ništa novo ako kažem da novinarstvo postoji još samo u tragovima, no, nije to karakteristika samo ovih vremena. Malo kad je i bilo slobodnih medija, ali je evidentno bilo mnogo više slobodnih novinara, a oni automatski i medij čine slobodnim. Nažalost, strah se uvukao pod kožu ljudi. Neka bezrazložna strepnja da se zarad stava i principa ne ostane bez, realno, toliko malo toga, na šta su novinari danas prisiljeni da pristaju kao nadoknadu za integritet, da me to zaista ponekad plaši. Strah me je da ukoliko se ne trgnemo kao esnaf, ne počnemo konačno da iza svojih reči stojimo imenom i prezimenom, a ne pukim potpisom – stideće nas se generacije novinara koje će doći za nama, i biti, verujem, daleko kuražnije od nas. Ne mislim da je novinarstvu kraj, ali ubeđen sam da smo prešli liniju koja novinarstvo izjednačava sa propagandom, nečim nakaradnim, što nema nikakve veze sa onim nasušnim, a to je da smo mi glas naroda i da smo tu isključivo i jedino zbog njega.

Mnogo pišete na ćirilici, iz vaših tekstova oseća se veliki patriotizam koji je danas u srpskom novinarstvu veoma klimav jer je ljubav prema državi izjednačena sa hvaljenjem onih koji njome vladaju. Ali može li se više očekivati od novinara koji uglavnom nemaju svoje ja, svoju ličnost i slobodu? 

Ćirilicu volim. Iskreno volim to divno i savršeno pismo, ali jednako koristim i latinicu, verujući da se ljubav prema otadžbini i narodu ne krije u pismu kojim pišete već u onome šta pišete. Nažalost, potpuno ste u pravu da je trenutno u većini medija rodoljublje na silu izjednačeno s ljubavlju prema vlasti, odnosno patološkim strahom od vlasti. Međutim, to će se upravo toj vlasti olupati o glavu jer narod se neće i ne može doveka plašiti i strahovati od svoje reči, misli, senke… A da li se može više očekivati od novinara? Može i ima ih. Ne previše, ali ih ima. A ostalima što se greškom nazivaju novinarima ne treba previše pridavati pažnje i gubiti živce zbog njih. Za njih je novinarstvo posao, trenutna „moć“ i strogoća koju treniraju, ali to trenutno ima svoj vek trajanja. Nazovite me budalom i naivnim, ali još verujem u svetost ovog poziva i na sreću ima još posvećenika u njemu. Ne mnogo, ali dovoljno da ga sačuvaju za neke bolje dane i neke daleko bolje od nas.

Razgovarala Radenka Marković

cenzolovka.rs