Ranjeni Crnogorci

Činjenica je da je Beograd nezvanično najveća crnogorska metropola.

Odmah ispod Zelenjaka, Crnogorskom ulicom možete – kako i priliči – sa jedne strane stići u Karađorđevu, a sa druge u – Gavrila Principa. Neću da nabrajam sve one cetinjske, beranske i ostale ulice. Mapa Beograda je poprilično crnogorski prošarana baš kao i stanovništvo srpske prestonice.

Kako crnogorska populacija Beograda, ona manja, ali glasna, akcentualno prepoznatljiva, ili ona daleko brojnija, tiha, ekavska, kriptocrnogorska, doživljava aktuelnu Crnu Goru i njene političke muke? Rekao bih, onako kako doživljava i ono što im je životno bliže – Srbiju, i njene tranzicione boljke. Ljudi uglavnom sležu ramenima.

Inače, ekavci crnogorskog korena najčešće nemaju neposredno crnogorsko iskustvo, jer je đed bio poslednji koji je govorio čistu ijekavicu, upotrebljavajući je nemilice u pričama o rodnom kraju. Međutim, i unuci su Crnu Goru doživljavali kao svoju. Osamostaljenje ih je uzrujalo kao odbačenu decu – dočekali su ga odveć lično, sa mešavinom neverice i ljutnje. S vremenom je to postao tek blagi svrab fantomskog uda. Tiha pomisao na zemlju koja ih je ostavila nasukane u Beogradu, sećanje na neki jug sa kojeg je stiglo prezime. Pojavi se ta seta kadikad u suton pa nestane sa suncem koje dugo tone negdje iza Zapadne kapije.

Velegrad ih sve proguta i svari, potom su već oni, a kamo li njihova deca, nonšalantni Beograđani bez ikakve primisli da je iko njihov došao odnekud. Taj nepotreban narativ ostavljaju folklornim udruženjima i kafanskim pričama.

Šetam tako Beogradom i razmišljam o tome koliko je stvarni crnogorski uticaj na sveopšte stanje grada. Da li je to  mit ili stvarnost? U knjižari „Geca Kon“ nabasam na knjigu „Crna Gora očima Evrope“. Na naslovnici čuvena slika Paje Jovanovića „Ranjeni Crnogorac“ za koju je on 1882. dobio prvu nagradu na godišnjoj izložbi Bečke akademije, ali i carsku stipendiju.

Da, ta je slika jednom dirnula Austrijance.

Današnje međusobno ranjavanje Crnogoraca po Beogradu ne nailazi na posebno razumevanje. Uzalud sve doktorske titule, književna dela i visoki činovi skopčani sa crnogorskim imenima. Tabloidi fokusiraju crnogorske kriminalce i njihove obračune. Takva su vremena.

Pišem ovaj tekst sa čvrstom namerom da ne spomenem predsedničke izbore. Postoje ozbiljni ljudi koji tvrde da bi doživotno predsednikovanje  bilo idealno rešenje za siromašne zemlje. Izabereš jednom i traje ti do kraja života.

Demokrasi terpimpin, tako je doživotni predsednik Indonezije Sukarno 1959. opisao model koji se potom svideo svim autoritativnim vladarima. Usmerena demokratija. Usmeriš narod da te bira. Pa onda sve sam odlučuješ. Putinu se svideo takav koncept. Izgleda da južno od Save pa sve do Jadrana ali i istočno od Dunava ima mnogo  poštovalaca lika i dela pokojnog Sukarna. Sve sami demokratori. I stabilizatori. Usmerivači. Roje se ovakve misli u predizbornoj tišini dok šetam Beogradom sledeći crnogorske tragove. Kud se baš setih Sukarna razmišljajući o Crnogorcima?

Učini mi se da kolporter uzvikuje „demokrasi terpimpin“. Neću da kažem koga sam prepoznao na naslovnoj strani. I neću da pominjem predsedničke izbore.

Šetam tako usmeren Beogradom. Pogled mi padne na pročelje Hotela Moskva. Nešto mi iznutra šapuće da svratim na kafu. Biće da je to onaj crnogorski rudiment koji se retko javlja. Odolim tom porivu jer Moskva više nije Moskva, neki čudan svet, žene napumpanih usana, kao iz stripa, a tipovi iza tamnih stakala naočara, izbrijanog temena. Nigde rečitih Crnogoraca ni DB-ovaca koji drže novine naopako.

Sve ovo beležim na Terazijama. S obzirom na očevo poreklo, uz malo dobre volje i interpretativne slobode, mogli bi me nazvati „terazijski Crnogorac“. Moram da priznam, meni je to svejedno. Paušalizacije su me nekada ljutile. Sada me zabavljaju.

Ipak, pomalo sam melanholičan, jer kao bosanskonemački državljanin ne mogu glasati. Otac je zaboravio da me upiše u crnogorske knjige. Ali sam i srećan zbog toga. Ko posle da bude kriv za ishod? Uostalom, rođen sam tu, preko Brankovog mosta, pa desno. U Zemunu. Dakle, Zemunac, brate.

Dragoslav Dedović

dw.com