Kao i nekada Rim, Amerika je postala svetska sila kroz uporno nastojanje da se ovlada celim svetom (u antičko vreme je to bio sredozemni basen). Kada je takva situacija koja se dešava „svaka dva milenijuma“ onda svi postaju objekti politike Imperije. Vidimo paralelne procese u oba slučaja – ukrupnjavanje kapitala, ulazak kapitala direktno u politiku, dominacija novca nad institucijama, profesionalne i privatne vojske. Sve to nam govori i da je Amerike u fazi imperijalne postdemokratije koja kao proces vodi preko globalne domminacije malog broja bogatih i moćnih ka svevlasti novih Cezara. Oni će čuvati ostatke i institucionalne kulise demokratije, ali će u suštini to biti lična vlast koncentrisana u rukama jednog čoveka koji predstavlja korporativne interese najjačih lobija.
No, da bi se došlo do tog cilja u globalističkom projektu ili, pak, do te faze u procesu globalizacije, kako se već gleda na taj fenomen, neophodna je transformacija Amerike i celog sveta koji je sledi. „Jedanaesti septembar“, jedan od datuma prekratnica u tranformaciji Amerike iz klasične građanske Republike u korporativnu Imperiju. Značajnu ulogu u tome imaju i američki neokonzervativci koji agresivno nastoje da kroz konflikte ruše postojeće države („neposlušne“) da bi na tim ruševinama izgradili novi globalni poredak. Iza njih stoji ozbiljan i stari globalni kapital, pre svega bankarski.
Takva agresivna i konfliktna politika na unutrašnjem planu kao neoliberalna agenda stvara sve veći jaz između bogatih i siromašnih sa posledicom nestajanja srednje klase. Rast nezaposlenosti, pad zarada i opšta nesigurnost jačaju nepoverenje građana u sistem. Otuda pojava i uspeh političara sa antisistemskom retorikom, ali i igranje neokonsa sa antisistemskim pobunama protiv režima koji smetaju realizaciji njihovih interesa i ciljeva. Pojava Trampa i Sandersa sa dve strane političkog spektra, kao I pokreta Tea parti govori o nepoverenju u sistem kakvo do sada nije postojalo u Americi.
Ono što je značajno je da je došlo do podele i u američkoj eliti na „globalističku“ i „konzervativnu“ frakciju. Tu podelu reprezentuju i ilustruju manje više pozicija i stavovi Donalda i Trampove u predizbornoj kampanji za predsedničke izbore. Histerija protiv Trampove nominacije u medijima govori da se iza brda nešto ozbiljno valja i da ovi izbori nisu tek još jedan „demokratski cirkus“ u kome birate a zapravo i nemate izbora. Nikada se nije desilo da se protiv jednog kandidata kao što je Tramp u kampanju uključe tako agresivno svi globalistički mediji, pripadnici globalističke elite ali i institucije njima bliske poput Pentagona ili Pape. Dakle, situacija je dramatična.
Konstituisali smo podelu američke elite po liniji globalisti–konzervativci. Prva frakcija je dominantna, ima podršku većeg broja moćnih lobija i medija, ali i većinu elite. Druga frakcija nije bez podrške, njoj je naklonjena i srednja klasa, te konzervativne snage u društvu. Ne treba grešiti pa Trampa i njemu slične svrstavati u klasične izolacioniste u spoljnoj politici – on jednostavno želi jačanje američke moći u svetu ali bez nejasnih globalističkih mantri i vezivanja za institucije (UN, NATO). Globalistima je na prvom mestu globalni cilj a Amerika je sredstvo dok je Trampu (barem retorički) Amerika je cilj a globalizam može biti sredstvo za ostvarivanje poruke „Da Amerika opet bude velika“.
Da budemo načisto taj raskol u globalnoj eliti je tek u prvoj fazi i može imati različite oblike razrešenja. Već sada imamo pojavu da globalisti potiskuju sa značajnih pozicija “nacionalnu struju” a to su konzervativni Amerikanci vezani za Britaniju, ali i Jevreji vezani za izrael. Tako da dolazi i do duboke podele unutar VASP elite ali jevrejske zajednice na “globaliste” i “nacionaliste”.
Moguć je i privremeni taktički kompromis ako recimo pobedi Tramp ili pak jačanje konflikta u perspektivi. No bez obzira šta se desilo na američkim predsedničkim izborima koji zaista jesu važni kao verovatno ni jedni pre njih u proteklim decenijama, podela u globalnoj eliti postoji i ona će biti realnost narednih decenija. Antagonizmi unutar američkog društva i podele oko političkih, idejnih i socijalnih pitanja jesu dublje nego pre i idu ka tome da teško mogu biti premostive. Dominacija banaka i korporacija, hegemonija surove neoliberalne ideologije, otuđenje državne mašinerije te milioni novih migranata i propadanje srednje klase trajno menjaju i političke strukture i odnose u SAD.
Posle sloma tržišta nekretnina i urušavanja nekih tradicionalnih industruja, te seobe proizvodnih pogona u Aziju i kroz duboku ekonomsku krizu, socijalna slika Amerike je nepovratno promenjena. Stoga se i u biračkom telu dešavaju promene. Zato i pojava Sandersa koji sa „levo liberalne“ pozicije želi da zadrži socijalne nezadovoljnike i antisistemske glasače u zoni uticaja Demokrata, ali i Trampov prodor među mlađe, obojene i siromašnije birače što je do sada bila izborna baza Demokrata. Republikanci sa promenom rasne, etničke i socijalne strukture koja se desila proteklih nekoliko decenija gube svoju izbornu bazu i dolaze u inferiornu poziciju u odnosu na Demokrate koje prvo kandiduju „prvog crnog predsednika“, a sada to hoće da postignu sa „prvom ženom predsednikom“.
No, vremena su teška u svakom pogledu, milioni izgubljenih radnih mesta, pad nivoa zarada naročito za srednju klasu se više ne mogu pokriti marketinškim trikovima koji bi u „normalna vremena“ imala prođu. Krizna vremena traže odlučne ljude a ne marketinške i fensi pojave. Donald Tramp i pored agresivne kampanje medija je doživljen od prosečnog Amerikanca kao odlučan čovek, i pri tome čovek koga establišment ne može kupiti (ili to barem tako izgleda). Sistem neoliberalne transformacije melje živote i mnogima je dosta svega pa će iz inata glasati za Trampa jer je „on sam protiv svih“ (a „svi“ su Senat, Bela Kuća, Pentagon, Vol Strit i Holivud). Otuda i Sandersova poruka Demokratama da jedino on sa „antisistemskom“ retorikom može parirati antisistemskom Trampu, a da to nikako nije iritantna i globalistički politički korektna Hilari.
Na spoljnopolitičkom planu, a koji nas primarno zanima, dešavaju sesznačajne promene. Donald Tramp kao „nacionalna“ frakcija u Americi inklinira “srodnim” i u svetu. On ima izuzetno pozitivne stavove prema „nacionalnom“ Putinu koji isto tako ne krije „simpatije“. Pored toga jasno je i da Tramp nastoji da ojača veze sa „nacionalnim“ Jevrejima ili sa Izraelom, aotuda i njegovi rigidni stavovi o radikalnom islamu i sporazumu sa Iranom. Tako čak i sirijska ofanziva koju je preduzela Putinova Rusija ima u osnovi ne samo ruske nacionalne interese na Bliskom Istoku već i jasnu podršku Izraela, „nacionalne“ struje u SAD koju u ovom momentu reprezentuje Tramp pa čak i njima srodne krugove u Londonu.
Ovo potvrđuje i izjava spoljnopolitičkog analitičara Ričarda Vagnera koju je dao Sputnjiku u vezi jakog otpora američkih diplomata napadima na Asadovu vladu u Damasku posle pet godina nastojanja da se on svrgne sa vlasti. Politika „promena režima“ koju sprovode neokonsi dovela je ne samo taj region u stanje trajnog haosa. Ono što je nama zanimljivo a što potvrđuje tezu o bliskosti Izraela i Rusije je Vagnerova procena da su na srodnim pozicijama Tel Aviv i Moskva godinama unazad. On kaže „da su Izraelci od samog početka tako gledali na konflikt. Oni su gledali na situaciju i rekli sebi „Ko je alternativa za Asada“. To mogu biti Al Kaida, Islamska država ili neka druga džihadistička grupacija. Zato bi više voleli da ostane Asad na vlasti” no da im oni dođu na granicu. Isto tako noćna mora bi za Izrael bila i da ugroženi Asad pozove (pro)iranske Šite da ga štite od sunitskih islamista. Najbolja opcija za Izrael ali i za neke krugove u EU, Londonu i Vašingtonu je bila ruska vazdušna intervencija u Siriji. Stoga je Putin i dobrio podršku sa tih strana.
Sa druge strane, recimo, globalistički mediji podvrgavaju kritici Putinovu Rusiju i skeptični su oko rezultata Putinovog „sirijskog rata“. Osim toga godinama unazad pokušavaju da Putinu nađu slabu tačku i da oslabe njegovu vlast. Organizovanje prevrata u Kijevu i dovođenje na vlast antiruske neonacističke političke oligarhije na vlast od strane globalista neokonsa je imalo za cilj ozbiljan udar na Rusiju i Putina ali i na nemačko-ruske odnose. Uprošćeno rečeno Putinu bi želeli da vide leđa globalisti dok sa „nacionalnom frakcijom“ globalne elite (pa bila ona u Vašingtonu, Londonu ili Jerusalimu) on ostvaruje strateške dogovore i jača poziciju Rusije. Sve ovo naravno ne znači da ovi „nacionalni“ žele dobro Rusiji, već samo da sa njom računaju i da žele da je imaju na svojoj strani u određenim situacijama i konfliktima.
Pozicija Srbije i Republike Srpske u ovom svetskom nadigravanju dve frakcije globalne elite je vrlo osetljiva i sa opasnim implikacijama. U slučaju pobede globalističke marionete Hilari Klinton na predsedničkim izborima sa njom se vraćaju kadrovi iz devedesetih koji su karijere pravili na antiruskoj i antisrpskoj platformi a povezani sa muslimanskim lobijem. To bi dovelo do ubrzanog zahteva da se Bosna centralizuje i uguši ono što je ostalo od Srpske, da Srbija prizna Kosovo kao i druge posledice poput milionske migracije trećesvetskih muslimanskih masa u Evropu. Sa pobedom Hilari i njenog globalističkog klana bi nastupili teški dani za Srbiju i za Srbe ali i čitavu Evropu.
Sa druge strane pobeda Donalda Trampa ne bi značajno oslabila američki pritisak na nas, ali on ne bi bio ni jači. Pored toga sa partnerskim odnosima Tramp – Putin (barem koliko oni traju) Srbija bi dobila i nešto drugačiji i manje loš status u Vašingtonu. To možda i nije mnogo, ali je u odnosu po nas poraznu alternative u vidu povratka Klintonovih na vlast mnogo manje zlo. Srbija koja isto tako predstavlja “nacionalnu” priču ima interes da uz savez sa drugim “nacionalnim” strukturama ostvari i svoje nacionalne interese. Do sada je i Milorad Dodik uspevao da opstane tako što je lobirao među “nacionalnom” frakcijom američke političke elite, zatim sa “nacionalnim” Kremljom i Izraelom. To je formula i za opstanak Srbije na površini nemirnog mora savremenog doba.
Na žalost naša petooktobarska elita (politička, ekonomske, medijska, nvo…) je vezana za američke globaliste i Demokrate sa kojima dele i pogled na svet. To otežava ili gotovo onemogućava strateški i ideološki preokret u pravcu saveza sa “nacionalnim” snagama na Istoku i Zapadu. No promene koje su budu desile će zahtevati i promene u stavovima pa maker i demonstraciju naknadne pameti. To barem nama Srbima sa palanačkim globalistima kao dominantnom delu naše elite nije nešto strano. Njima u prilog ide i pragmatičan stav da se ne treba mešati u poslove velikih koji nije bez osnova kada su normalna vremena. No kada u Belu Kuću treba da zasedne još jedan Klinton, a imamo HDZ u Zagrebu i Izetbegovića u Sarajevu ne treba biti mudrac pa videti da tamni oblaci natkriljuju nad Srbiju i Balkan. Tada taktiziranje i stav “ne talasaj” neće biti mnogo od pomoći. Jer što bi rekli naši ljudi na ljutu ranu morate staviti ljutu travu. Kamilica ne pomaže.
Branko Radun
Pečat
