Na prvi pogled, teško je rastumačiti rašomonijadu oko 35 (ili 36?) radnika i radnica niškog aerodroma o kojima se poslednja dva dana pisalo u medijima. U pitanju su radnici kojima se, uz saglasnost Vlade, na svaka četiri meseca obnavlja ugovor o zaposlenju. Kada se pojavila vest da saglasnost ovoga puta nija stigla, i da su njihovi poslovi (a samim tim i funkcionisanje aerodroma) u opasnosti, prvo se oglasio gradonačelnik Niša i rekao da su u pitanju dezinformacije, da je sve u redu i da je saglasnost stigla.
Zatim se oglasila ministarka saobraćaja. Po njenim rečima, u pitanju je prepucavanje između gradskih vlasti i uprave aerodroma, koje predstavlja, ni manje ni više nego „ugrožavanje bezbednosti“. Ministarka zaključuje da se ovim dokazuje nesposobnost gradskih vlasti i menadžmenta aerodroma da vode računa o aerodromu i, pomalo preteći, dodaje: „Ukoliko grad Niš misli da može da upravlja aerodromom, ja stvarno mislim da im onda ni komisija Vlade nije potrebna, nego da zaista mogu, preraspodelom od postojećeg broja zaposlenih, da reše i ovo pitanje“. Ovo zvuči manje kao demanti, a više kao upozorenje – ako nećete da „poklonite“ aerodrom, više ne računajte na bilo kakvu pomoć od Vlade.
Konačno, stiglo je i saopštenje rukovodstva aerodroma „Konstantin Veliki“, u kojem se kaže da još uvek nisu dobili saglasnost Vlade za obnavljanje ugovora radnicima, kao i da je, suprotno ministarkinim tvrdnjama, saradnja između aerodroma i grada u poslednje četiri godine bila odlična.
Prvo, čitateljka će primetiti da su ovo tri međusobno neuklopive priče, koje na potpuno različite načine tumače jedan na prvi pogled jednostavan momenat u funkcionisanju državne birokratije. Drugo, čitateljka će primetiti da sve tri priče potiču od članova iste, vladajuće partije. Dakle, kada ministarka naziva gradske vlasti i rukovodstvo aerodroma „nesposobnim“, ona naziva nesposobnim kadar sopstvene stranke, pa dakle i samu stranku koja ih je, uprkos njihovoj navodnoj nesposobnosti, postavila na tako odgovorna mesta. (Pritom, kako bi se rukovodstvo aerodroma tako olako nazvalo nesposobnim neophodno je ignorisati očigledne i impresivne uspehe u poslovanju aerodroma u poslednjih nekoliko godina.)
Nismo navikli da se ovakvi unutarstranački sukobi pojavljuju u javnosti. Oni se ili dešavaju iza scene, ili su pak režirani samo za nju. Ovaj put, situacija je drugačija – prisustvujemo pravom sukobu. Kako je do toga došlo?
Prvo, sa niškim aerodromom se zaista dešava nešto bez pravog presedana – uspešno preduzeće se bez ikakve naknade predaje drugom vlasniku. Pritom se zanemaruju ne samo interesi građana Niša, već i rukovodstva aerodroma koje je očekivalo da bude nagrađeno za postignute uspehe, a sada se suočava sa mogućnošću da bude pregaženo zarad interesa stranog koncesionara.
Drugo, zahvaljujući protestima i aktivnostima inicijative „Ne damo niški aerodrom“, stvorila se kritična masa ljudi koji se protive otimanju niškog aerodroma. Potencirajući solidarnost građana i građanki Niša, a nasuprot uskostranačkih interesa, ovi protesti su očigledno ohrabrili i osnažili i delove lokalne vlasti da ustanu protiv zvanične partijske linije.
Ukratko, dešava se upravo suprotno od onoga što smo imali prilike da vidimo na obeležavanju Prvog maja. Ministarka nije dobrodošla.
Rastislav Dinić
Peščanik.net
