Rat koji traje

0
1403
Milijana Baletić / Foto: YouTube Screenshot

U svemu ovome osećam potrebu – prosto kao želju za ispovest – da iznesem jednu jezivu istinu koja mi je, kao novinaru  ispričana, kako bi dospela u javnost – a u čemu sam bila sprečena!!!

Ovi aprilski dani, nisu dani, to su – dani i dani…! Imaju oni duboki istorijski trag našeg stradanja, tako da i ovo što je – nas mučenike –  korona zatvorila u kuće, bila je prilika da – upravo zbog tog zatvaranja – po prvi put, mnogi među nama, čuju i vide, kako je bilo „još“ srpske muke – i mimo ove naše?!

Na dan proboja ustaškog logora Jasenovac, 22. aprila, na RTS-u je prikazan dokumentarno-igrani film „Dnevnik Diane Budisavljević“, čiji je autor Dana Budisavljević, a koji svedoči kako je srpsku decu iz ustaških logora u Nezavisnoj državi Hrvatskoj (NDH), spašavala Austrijanka Diana, udata za Srbina Julija Budisavljevića, poznatog hirurga i načelnika hirurške klinike na Medicinskom fakultetu u Zagrebu! On je bio jedan od retkih Srba kojega nisu progonili, mučili i ubili – jer im je trebao?!

Film sam gledala skoro duplo duže nego što je trajao! Gledala sam, zaustavljala i vraćala…, kako ne bih propustila ni jedan sledeći kadar, jer sam prethodni otplakala! I, to je sve što ću o filmu reći, zato što je tu teško  napisati nešto više, a tačnije, od onoga što je u autorskom tekstu – „Zašto je film ‘Dnevnik Diane Budisavljević’ važan i koristan“ –  napisao Dragoslav Bokan.

A 26. aprila, Srbija i Republika Srpska, uz direktan prenos iz Sremske Mitrovice i Donje Gradine, obeležile su 75 godina od stradanja Srba u NDH!

O Jasenovcu i njegovom najvećem stratištu Donjoj Gradini, gde je pod nožem, maljem i u kazanima za kuvanje sapuna, završilo 500.000 Srba – šta više i reći – i dokle više, samo, reći?!

Koliko li je još srpskih mučenika, od Pag, do svih jama i jadovna…?! Koliko su nam samo ubili „Nikola Tesla“ – nikada niko neće znati?! A njega – koji je preživeo, samo zato što je bio daleko, za razliku od  toliko poubjane Tesline rodbine – danas nam otimaju i bezočno svrstavaju u Hrvata?! Zvanični Beograd – nikad ovo pitanje potegnuo nije?!

A stratišta, koja, čak, nisu ni pominjana – koliko ih je?! Među njima je i Sremska Mitrovica, gde su Hrvati ’42. hvatali Srbe po Fruškoj Gori i Sremu i – čistili je kao Kozaru?! Sabirali ih u Mitrovici, pa onda nad njima orgijali u krvavom ustaškom piru!

Nakon mučenja – ono što im je batine preživelo – odvodili su na lokalno mitrovačko pravoslavno groblje i masovno streljali!

Ante Pavelić, i danas slavljeni im poglavnik, osnovao je pokretni preki sud, kojim je rukovodio njegov lični izaslanik – i zver – Viktor Tomić! Ma, tamo oni su ovde imali potpuno razrađenu proceduru – od čistog zakona i pravde, satkani?! Sud im je imao sve „faze“, plus – produženi užitak?! E, u tom „sudskom postupku“, kroz čiju pravdu su provlačili Srbe, „prvostepena“ odluka im je bila – kriv si jer si Srbin?! „Drugostepena“ je podrazumevala – mučenje i masakriranje?! Oni koji prežive tu „drugostepenu“ – ide „revizija“ – nož, malj ili, u najbolju ruku, streljanje?!

Da Vas podsetimo:  Biblijska scena: Sto hiljada Srba napušta zavičaj, među njima je bio i hirurg koga je ubila korona

Ustaška „sudska“ praksa  im je bila i ispisivanje na plakatima imena osuđenih i ubijenih Srba – a kompletiranje svog bolesnog uživanja – završavano je dodatnim beleženjem na filmskoj traci, jer – film je čudo! Kad sve prođe i nema više – fino sedneš, pustiš film i – opet u trans od sreće?!

A u noći, između 30 i 31 avgusta ’42. među 130 ubijenih Srba, ustaše su ubile našeg – i svetskog – slavnog slikara Savu Šumanovića!!!

S kojim pravom smo mi sve ovo pretvorili jedino u reči, reči, reči… – i to samo na „dane sećanja“ – sam đavo zna?! S kojim pravom smo mi digli ruke od traženja kazne za tog monstruma od države NDH – kojoj lažima umivaju, njeno ludačko lice, kako bi je i danas slavili – i to je, izgleda, pod nečastivim?!

U Bosanskoj Gradiški, na obali Save ’41. bila im je istaknuta tabla na kojoj su napisali: „Židovima, Ciganima, Srbima i psima – zabranjeno kupanje“ – a onda su im mrtvi Srbi plivali Savom do Beograda?!

U NDH – po planu državne politike, ubijeno je preko milion Srba! A tek potomaka, koje bi za sobom ostavili ti ubijeni – koliko je ubijeno?! I svi su tu odrađivali svoj „posao“ – od Pavelića do najsitnijeg šrafa! Cela država?! NDHazija im je prethodnica u vertikali sadašnje države – u kojoj veličaju sva njena obeležja, pevaju pesme, dižu spomenike njenim tvorcima…?!

I(?!) – kako se ovo u pravu i pravdi zove?! Kako se procesuira?! Kažnjava?! Ko i kada će da odgovara? Ako ne monstruozni zločinci – onda moraju oni koji su zločince ostavili bez kazne! Neko mora već jednom – pred tolikim brojem mrtvih srpskih mučenika – odgovarati!!!!

Kad već mi nismo hteli, za skoro 50 godina od Drugog svetskog rata do ’90-tih, da tražimo pravdu i kaznu za genocid nad nama – nekažnjeni dželati su, i te kako, i hteli i uspeli, da iskoriste to vreme i obrnu stvarnost?! Od sebe zločinaca, napravili su žrtvu – a od Srba žrtve, napravili su zločince?!

Da nismo ćutali o zločinu nad nama u Pavelićevoj NDHaziji – ne bi ni imali ubijene, proterane, opljačkane, „izbrisane“  Srbe ’90-tih –  po celoj nam zajedničkoj Jugi – i to, malte ne, legalno i opravdano?!

U svemu ovome osećam potrebu – prosto kao želju za ispovest – da iznesem jednu jezivu istinu koja mi je, kao novinaru ispričana, kako bi dospela u javnost – a u čemu sam bila sprečena!!!

Da Vas podsetimo:  Refleks mozga

Negde ubrzo posle petooktobarske okupacije Srbije, pod najezdom globalista vođenih Đinđićem, dok mi još nisu – kao „ratnom huškaču i Miloševićevoj mašineriji zla“ – uručili otkaz na RTS-u, došla sam do preživelog deteta-logoraša iz ustaškog logora kod Osijeka, Voja Šikanje!

Tadašnji dečak Vojo, igrom sudbine ostao je živ! U tom klanju na normu, bi će da je, negde na kraju „radnog“ dana, od umora posustala ustaška ruka, nedovoljno „efikasno“ zarila  „srbosjek“ u grlo šestogodišnjeg deteta – zaklala i bacila na gomilu! Toj gomili zaklane srpske deca, naslagane uz samu ogradu logora, u kasnim noćnim satima su se prikradale, još uvek ne pohapšene, Srpkinje iz okoline i osluškivale da se ne čuje kakav jauk, krkljanje, ropac… –  potom izvlačile takve ispod isprepletenih mrtvih tela, odnosile, vidale rane i pokušale vratiti iz mrtvih! Tako je i Vojo spašen!

Upečatljivi, široki ožiljak ustaškoga potpisa na svom vratu – od uha do uha, preko sred grkljana – nosio je kroz čitav svoj život! Kada je iz Švajcarske, gde je radio kao gastarbajter, došao na odmor u Banja Luku, smogao je snage i prvi put, posle više od trideset godina, otišao da poseti mesto gde su ga ustaše klale! Kada je stao na most, odakle se moglo videti mesto gde se nekada nalazio logor – uz sve slike iz tog mučilišta, koje su jurnule u njegovo sećanje – srušio se na zemlju i probudio u bolnici! To je bio jedini pokušaj takvog suočenja!!!

Kao novinar, tada već – po kazni sklonjen iz informative u dokumentarnu redakciju – tu jezivu priču i dokument za sva vremena – ispisala sam u scenario jednosatne emisije – koja je beležila autentičnu ispovest preživelog ustaški «srbosjek» –  čiji je ceo mučenički život, obeležen agonijom sećanja! Taj dugi,  prethodno obavljeni razgovor sa njim – ne pojmiva je tragedija isprepletena nekim životom satkanim iz borbe i bežanja, od preživljenog klanja!

Emisiju sam nazvala – “Zaklan, a živ“!

Koliko se sećam, tada je, još uvek, bio jedinstveni RTS, koji je ubrzo – u cilju stvaranja „države“ Vojvodine – razbucan i stvoren poseban javni servis Radio-televizija Vojvodine (RTV?! Na čelo Dokumentarno-obrazovnog programa RTV, bila je, sveže postavljena, Danica Aćimović! Na redakcijskom sastanku, kada je je došao red za moj predlog – urednica Aćimović je, snagom dodeljene joj funkcije, sva bitna, uz vidni prezir, saopštila odluku: «Dosta nam je huškanja na rat i krv! Dok ja odlučujem, to se neće snimati»!!!

Tako, istina biblijskog stradanja, mučenik Voja Šikanje – koji je preživeo ustaški nož – nije mogla da preživi odluku Danice Aćimović – i izađe na videlo?!

Da Vas podsetimo:  Suze jednog mađioničara

Meni su, ubrzo posle toga, uručili otkaz i isterali s posla, a nekoliko godina kasnije, kako sam čula, Vojo je preminuo! Time je, za sva vremena – u nepovrat – otišla ispovest o tragediji jednog čoveka, koja je istovremeno – i dokument o istini stradanja Srba u NDH i – tragedija jednog vremena?!

To je bilo ono vreme, „friške“ pobede Đinđićeve „demokratije“ u Srbiji – gde je bilo zabranjeno i pomenuti, čak reč – „građanski rat“ 90-tih?! Jer, to je bio rat sa isključivo jednim, poznatim krivcem – Srbima?! Rat Srba okupatora i hegemonista, protiv ostalih, koji su bili – svi nevini i svi svoji na svome – osim Srbi?! To je bio rat Srba – nekažnjenih zločinaca – protiv kojih se sa opravdanjem treba obračunati i to združeno „bratstva i jedinstva“ iz bivše nam zajedničke Juge i uz pomoć plemenitog i pravednog Zapada, da se – za sva vremena – u zasluženoj kazni, dotuče srpska zločinačka aždaja?!

To je rat u kojem je – i u sred Srbije – ulogu „srbosjeka“ preuzela laž, propaganda i bezčašće građanskih političkih partija, nevladinih organizacija i sramne pojave među našom novinarskom profesijom, koje su odenuli u plašt prevare, zvane – „nezavisni novinari“?!

To je rat, koji traje!

Evo ni danas, nema te istine o stradanju srpskoga roda, koja može pokupiti toliko para i javne pažnje – u sred Srbije – kao što to mogu, i dobijaju – svi filmovi, knjige, udžbenici, pozorišne predstave, izložbe, performansi, televizijske emisije, novine i novinari, nevladine organizacije – pod uslovom da su u njihovim „delima“ – Srbi krivci, zločinci – i neretko –  niža rasa?!

Nema ni „dovoljno“ mučenika, šta li,  ni za „srpski jad vašem“ u Beogradu – dok ga nemamo?! I to samo mučenika ispod ustaškog noža – a gde su ostali?!

A kadrovska politika – kojom se „bori“ za tu istinu u institucijama, školstvu, kulturi, novinarstvu… – tek ona kakva je?! Neretko puna i otvorenih neprijatelja?! I pritajenih i prepakovanih, koji su se, k’o bajagi, eto sad odjednom osvestili i promenili – promenili do prve nove prilike za isplativo vraćanje na staru „pesmu“?! Takvi su nam uvek udomljeni i obezbeđeni?! I pod Brozom je bilo tako?!

A zašto, makar, s toliko lakoće, sa kojom opraštamo našim proverenim i zakletim borcima protiv svega što je srpsko – zašto, barem, sa istom takvom lakoćom „ne oprostimo“ i onima koji su uvek bili i ostali uz svoj srpski rod – nego su nam uvek u zapećku i skrajnuti…?! A zašto, a zašto, a zašto…?!

Ne znam zašto, ali znam – da smo i zato – tu gde i jesmo!!!

Milijana Baletić
Izvor: vidovdan.org

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime