Ratni zločini u “Oluji”

Savo, Aleksandra i novorođena Tanja su izgubili u “Oluji” oba roditelja, babu i dedu. Tragedija koja je iz korena promenila njihove živote, na najbolji način svedoči o stradanju i najmasovnijem nasilnom premeštanju jednog naroda posle Drugog svetskog rata, za koji, ni posle deset godina od “Oluje”, niko još ne odgovara

Piše: Đuro Malobabić

Tokom napada na Republiku Srpsku Krajinu proterano je više od 200.000 Srba, a ubijeno je i nestalo oko 2.000 osoba, među njima 522 žene i 12 dece. Više od 3.200 starih i nemoćnih, koji nisu hteli ili nisu mogli da napuste ognjišta, na silu je internirano u logore za civile.

Krajina je opustošena, opljačkana, pa porušena i zapaljena. Nisu bili pošteđeni ni crkveni, kulturni, istorijski srpski, kao ni antifašistički spomenici.

Agresija na Krajinu izvršena je uprkos činjenici da je ona bila pod zaštitom UN i da su predstavnici Knina i Zagreba, dan pre u Ženevi, pred zvaničnicima UN, i u Beogradu pred diplomatama SAD, prihvatili predlog međunarodne zajednice za mirnu reintegraciju u Hrvatsku. Predstavnicima Krajine zauzvrat je obećano da napada neće biti. Međutim 4. avgusta protiv krajiških Srba (oko 220.000 žitelja, od toga 30.000 vojnika) krenulo je više od 200.000 vojnika i policajaca iz Hrvatske i HVO iz Bosne. Ako se njima dodaju muslimanske i NATO snage, agresora je bilo više nego stanovnika u Krajini, a odnos vojnika bio je najmanje 7:1 u korist napadača.

U avgustu 1995. godine, u vreme egzodusa krajiških Srba iz Hrvatske, duga kolona civila kretala se od Bosanskog Petrovca prema Ključu, duboko u Bosni. Među mnogim nevoljnicima bila je i porodica Stjelja. Starica Sava, snaja Vedrana koja je bila u poodmakloj trudnoći, sedmogodišnji Savo i trogodišnja Aleksandra.

Mirko Stjelja, sin bake Save, i njen muž Branko, nalazili su se u autu i pratili kolonu snabdevajući žene i decu hranom i vodom. Na desetom kilometru od Bosanskog Petrovca, izbegličku kolonu je iznenada nadletio hrvatski ratni avion i u brišućem letu raketirao civilna vozila, baš gde se nalazila porodica Stjelja. Kada se na mestu nesreće razišao oblak prašine i peska, video se užasan prizor. U olupini kola, koja su do maločas pratila kolonu, ostalo je samo truplo Mirka Stjelje, a Branko je bio nepomičan. Preživeli i ranjeni su pokupljeni na brzinu jer je pretio drugi vazdušni udar. Ovu strahotu preživeli su baka Sava, snaja Vedrana sa decom Savom i Aleksandrom. Nažalost, još je jedna nevolja sustigla prethodnu.

Dvadesetdevetog avgusta porađa se Vedrana, ali odmah umire.
Tog dana, Savo, Aleksandra i novorođena Tanja su ostali bez oba roditelja.
Sedamnaestogodišnji Savo, i posle deset godina, do detalja se seća svih događaja.
„Bilo je predveče oko šest, sedam sati“, počinje priču Savo, kada je 04. avgusta 1995. godine počelo bombardovanje njegovog sela Zagrade u okolini Benkovca. „Tata se kao pripadnik Vojske Republike Srpske Krajine nalazio negde na položaju oko Benkovca, a trogodišnja sestra Aleksandra i ja sakrili smo se sa bakom Savom i majkom Vedranom, koja je bila u devetom mesecu trudnoće, u podrumu kuće. Ubrzo, po nas su došle komšije i potrpale nas u traktorsku prikolicu. Nismo ni slutili da je to bio dan kada nam se promenila sudbina iz korena,“ priseća se Savo.

„Oko ponoći smo stigli u Benkovac gde su nas četvoro sa nekoliko komšija smestili u kamion,“ nastavlja da priča Savo prisećajući se slika iz svog prerano i okrutno prekinutog detinjstva. „Čuo sam kako neko kaže: Idemo za Srbiju. Posle dva dana putovanja, priključili su nam se tata i deda. Bili su u mercedesu sa još jednim komšijom odmah iza našeg kamiona. Od tog trenutka, tata se brinuo da nam ne fali hrane i vode.“

Izbegličku kolonu iz Krajine, na putu između Petrovca i Bravska u Bosni, 6. avgusta raketirao je MIG-21 hrvatske vojske. Samo na jednom mestu kolone, granata je usmrtila devetero ljudi, žena i dece, sedmoro iz Donjeg Lapca i dvoje iz Benkovca. To dvoje iz Benkovca bili su Savin otac Mirko i deda Branko Stjelja. Pre nego što se automobil zapalio, Brankova supruga Sava, a Mirkova majka videla ih je obojicu mrtve.
„Sećam se da je sestra Aleksandra, iako tada dete od tri godine, prva videla avion, kaže Savo. Ležala je u kamionu sa bakom i virila ispod cerade šta se dešava napolju. Odjednom je počela da viče, avioni. Niko nije uspeo da shvati ozbiljnost njenih reči, a već se čula jaka detonacija, pa odmah i druga. Nastala je vriska i panika. Sećam se da sam odmah po izlasku iz kamiona video tatin auto, mercedes krem boje. Mama je mene i setru odvukla iza nekog kamena ne bi li se sakrili od aviona, dok je baka nepomično stajala pored mercedesa. U bombardovanju su povređeni mama u levo rame i sestra po ruci. Ubrzo, po nas je došao vojni džip i odvezao nas do Banja Luke,“ priča Savo koji je taj dan , 06. avgusta 1995. godine poslednji put video živog oca, jer mu majka nije dala da priđe uništenom autu.

Stjelje iz Banja Luke odlaze u Bor u Srbiji, a nekoliko dana kasnije kod Mirkovih rođaka u Ilok u istočnoj Slavoniji, tada još uvek jedinom slobodnom teritorijom Krajine. Samo desetak dana od pogibije muža Mirka u 34. godini života, dvadesetsedmogodišnja Vedrana nije dočekala da se barem malo obraduje, umire na porođaju u novosadskoj bolnici, rodivši živu i zdravu najmlađu ćerku Tanju.

Troje dece našlo je svoju budućnost kod Vedraninog brata Nikole i njegove žene Natalije Tintor u Barajevu u okolini Beograda, takođe izbeglica iz Krajine, koji su im, u to smo se lično uverili, u potpunosti, ako je to uopšte moguće, zamenili roditelje.
„Iako smo bili u jako teškoj situaciji, ni jednog trenutka nismo se dvoumili da li da uzmemo decu,“ kaže Vedranin brat Nikola, čovek širokog srca i natprosečne upornosti. Ovaj bivši specijalac MUP-a Hrvatske, po sili priučeni stolar, građevinac, prevoznik, ali pre svega veliki radnik, ističe da čovek, da bi uspeo u životu, mora imati jasan cilj od kojeg neće odustati ni po koju cenu.

„Od imovine u Srbiji smo imali samo plac u Barajevu koji smo kupili 1994. godine, od novca koji smo dobili od Natalijinog oca kada nam se rodio sin Romano,“ priča Nikola.
Tintori su do 1996. godine živeli u stanu jednog dobrog čoveka u Beogradu, kada se sele u tek započetu kuću u Barajevu, tada još uvek bez vode i struje. U međuvremenu, Nikola i Natalija, koji dugo nisu mogli da imaju decu, 2001. dobijaju i drugo dete, ćerku Nikolinu.

Gradili su kuću sopstvenim rukama od temelja do krova punih devet godina, da bi danas svih petoro dece imalo svoje zasebne sobe i potreban mir za učenje. Osim stipendije Udruženja Srba iz Krajine i Hrvatske za Savino školovanje (pre svega zahvaljujući sekretaru udruženja Milojku Budimiru), Tintori nisu imali nikakvu konkretnu pomoć države Srbije, Komeserijata za izbeglice, niti bilo koje nevladine organizacije koje se na sva usta hvale svojim humanitarnim radom.

Izuzetak je Crveni krst Srbije, posredstvom koga sve troje dece Stjelja letnji raspust provode kod grčke porodice Ganjaca. Savo je ovu privilegiju odnedavno izgubio pošto je već poodmakli srednjoškolac. Dobri ljudi iz Grčke, Ana i Hrisoštomoš Ganjaca izrazili su želju da budu kumovi na krštenju Aleksandre i Tanje.

Natalija se priseća slučaja donatorstva gospođe iz Nemačke, koja im je poslala oko dvesta nemačkih maraka da bi se pojavila jednog dana u Barajevu tražeći da usvoji najmlađu Tanju. „Nismo se predomišljali ni trenutak i od tada izgubili smo poverenje u donatore iza kojih se kriju razni manipulanti,“ kaže Natalija.

Mirko i Vedrana Stjelja posle šest godina našli su se ponovo zajedno, na groblju u Barajevu. Naime, posmrtni ostaci Mirka i njegovog oca Branka pronađeni su posle posle šest godina na istom mestu gde su stradali avgusta 1995. U ratnom metežu, niko nije ni primetio da se u izgorelom autu nalaze i ugljenisana tela dvojice ljudi.
Tek, pošto se vlasnik njive na kojoj se nalazila olupina mercedesa vratio kući, verovatno negde iz izbeglištva, ispod sedišta u kolima su pronađene ljudske kosti. Zahvaljujući pomoći organizacije Veritas Save Štrbca, DNK analizom potvrđeno je da se radi o Mirku i Branku Stjelji, koji su potom 2001. godine sahranjeni pored Vedrane u Barajevu.

Na kraju razgovora, Savo koji će za godinu dana po savetu ujaka Nikole, završiti Srednju policijsku školu u Kamenici, sa setom kaže da ima želju da ode u Dalmaciju da, kako reče, vidi gde se rodio i gde je sretno živeo sa majkom i ocem do svoje sedme godine.

Nikola i Natalija, koji su Savi, Aleksandri i Tanji zasigurno pružili i pružaju iskrenu roditeljsku pažnju i ljubav, nisu ih ni u jednom momentu ni po čemu razdvajali od rođene dece. Kako Natalija u šali reče, Nikola je na malom placu u Barajevu stvorio ambijent kao u rodnoj Dalmaciji. Svaki dan dovlači kamen i nešto uređuje, čak je napravio i bazen za kupanje. Uz domaće vino i pršutu iz Nikoline radionice, i žal za rodnim krajem lakše se podnosi. A tek puna kuća čeljadi i vesela dečja graja, čine čoveka zadovoljnim i daju mu snagu da pobedi i najteže trenutke u životu. Pored Nikole i Natalije, troje Stjelja mogu da se osećaju sigurnim i zaštićenim u svakom trenutku.