Razbijanje Srbije u deset tačaka

Šta sve nije medijski i analitički učitavano u naprasni „patriotski“ program lidera DS-a, Bojana Pajtića, iznet u njegovih „Deset teza za Srbiju“.

Odavno nije bilo prozaičnije prevare i papazjanije u koju je naknadno upisivan toliki višak značenja i smisla. Naravno, to je „smisao“ kakav već mogu da proizvedu, a po meri svojih dokazano ograničenih mogućnosti, samo naši analitičari i kolumnisti. Svi srpski političari zajedno u svom životu nisu pomenuli toliko znamenitih, i srpskih, istorijskih ličnosti u svojim nastupima kao što je to uradio Pajtić. Tu su se našli Sveti Sava, car Dušan, Karađorđe, patrijarh Čarnojević, Sterija, Živojin Mišić, Miloš Crnjanski…

Pravo lice tog srpstva i državotvorstva postalo je više nego očigledno kada je obelodanjen program DS-a o Vojvodini. Takođe u „Deset tačaka“. Po tim tačkama, traže se promene Ustava Srbije ili donošenje novog ustava, čime bi se i ustavnopravno uspostavila nova država na teritoriji Srbije. Zahteva se da se uvede posebna vojvođanska uprava policije i poreska uprava, veća finansijska i druga samostalnost, po kriminalu već čuvenih pokrajinskih fondova, osnivanje Statističkog zavoda Vojvodine, traži se da se konsenzusom sa Republikom Srbijom odlučuje o budžetu i njegovom rebalansu, o zaduživanju Vojvodine, o zabrani Srbiji da raspolaže državnom imovinom i sve tako redom. Nedostaje samo zahtev da se kao prelazna rešenja a do donošenja novog ustava osnaže odredbe iz Ustava 1974. koje se odnose na status pokrajine. I ne bi bilo iznenađujuće da Vojvodina postane konstitutivni deo neke od susednih zemalja ili neke jugosfere kada već, po vladajućem Ustavu, ne može da bude takav deo Srbije.

Odmah se javila Čankova i Kostrešova secesionistička Liga socijaldemokrata Vojvodine da istakne da su principi DS-a već odavno sadržani u programu njihove stranke.

Po ne znam koji put posta jasno da poznata separatistička žuta ruka ne preza ni od čega, pa ni od toga da u realizaciji svojih prljavih antidržavnih i protivsrpskih poslova posegne za tolikim srpskim velikanima. Prava je sreća što su te naše duhovne i istorijske veličine na tolikim visovima da im se ne može ostaviti žuti trag koji neodoljivo asocira i na nešto drugo što iz pristojnosti ovde ne možemo da nazovemo pravim imenom.

Vučićevo oklevanje da novim izborima reši srpske poslove u Vojvodini počinje da biva krajnje zabrinjavajuće. To odlaganje, uz faktičko neprimenjivanje odluka Ustavnog suda o neustavnosti Statuta i Zakona o prenošenju nadležnosti, sada nam se polako svima lupa o glavu. Separatistički ogranak žutog kartela pokušava da za svoje delovanje prigrabi i neku vrstu legitimacije u tobožnjem zastupanju srpskog stanovišta. Taj nacionalni prostor je, ne samo u Vojvodini, vladajuća Srpska napredna stranka olako i prepustila drugima, jer se do nepodnošljivosti mnogo bavila približavanjem i ulagivanjem drugosrbijanskim poluinteligentima i političarima.

Ne treba za ovu priliku posezati za istorijskim analogijama niti za političkim paralelama sa nama mnogo bližim događanjima. Postoji mogućnost da se oni koji vode veliku i čak uspešnu visoku državnu politiku jednog dana suoče sa činjenicom da im je država u svetu sve uglednija, ali istovremeno svakim danom sve manja.

Nastavi li se ovako, pa ma ko (pogrešno) mislio da preterujemo, može nam se, koliko sutra, a sve na putu za EU, dogoditi da neka „federalna unija“ nemačkog vicekancelara Zigmara Gabrijela ili „decentralizacija“ Angele Merkel ostane neprihvatljiva za Ukrajinu, ali da zato bude nama ponuđena kao spasonosno rešenje. I to ne u južnoj, nego u severnoj srpskoj pokrajini.

Kad smo već kod tih velikih predloga i receptura međunarodne zajednice, ne bi bilo loše da se i Ukrajini kao rešenje ponudi neka vrsta labave konfederacije, kao što je to svojevremeno predlagano Jugoslaviji. Pa ako to ne prođe, neka se onda posegne za „mirnim“ međusobnim priznavanjima, baš kao u našem slučaju.

Inače, svi pokušaji mirnog rešavanja ukrajinskog građanskog rata sa potencijalima razorne svetske krize i rata biće neuspešni dok god je to u interesu Amerike. Svi mirovni napori Evrope i EU biće minirani sa američke strane, kao što je to bilo i u slučaju razaranja Jugoslavije. Setimo se samo kako je američki ambasador Cimerman nagovorio Izetbegovića da sruši Lisabonski sporazum, kako je od strane „srpske carice“ a istaknute i lažljive vrle saradnice Haškog tribunala, miniran Vens−Ovenov plan i kako su prolazili napori raznih evropskih posredničkih trojki u pokušajima rešavanja jugoslovenske krize i mirnog razdruživanja. I onda je, a i sada će Amerika gledati da osujeti svako rešenje, insistirajući na daljoj oružanoj i svakoj drugoj konfrontaciji.

Predugo u američkoj politici traje korišćenje ukrajinskog nacizma u cilju ratovanja protiv Rusije da bi se sada sa tim stalo. Koriste se sva moguća propagandna sredstva da se sakrije činjenica da je u slučaju Ukrajine i njenog sukoba sa proruskim snagama reč o bratoubilačkom ratu. Toga je svestan jedino ruski predsednik Vladimir Putin, što je sigurno jedan od ključnih razloga njegove strpljivosti, koju razni „patriotski“ provokatori huškački nazivaju slabošću.

Srpske medije i najveći broj političara ove teme uopšte ne zanimaju i organizovani su tako da zatru svaku mogućnost uspostavljanja kritičke javnosti. Tadić se iz samo njemu znanih razloga izvinjava Makedoncima zbog postojanja žandara. Svi se kao sumanuti i samoreklamerski polivaju ’ladnom vodom a da nemaju pojma zašto; starlete i pevačice traže da se Dačić skine go da ne bi kupovale, ako već nisu kupile, mačku u džaku; svaki dan neki zabrinuti roditelj prijavljuje nestanak svoje ćerke, i to posle dva meseca, i zbog toga je ogorčen na rad policije koja je pronalazi sa njenim dečkom; policija na čelu sa ministrom na konferencijama za novinare demantuje glasine da je nešto dojavila ili nije dojavila nekom počiniocu krivičnog dela; bivši višegodišnji ministar finansija i privrede ne zna ništa o „Galenici“, baš kao da je reč o nekoj zanatskoj radnjici; do tančina se prati svaka faza razvoda neke televizijske voditeljke; promoviše se neki samozvani i tobože nevladin Nacionalni konvent o EU, koji nam sudi i presuđuje; naučno se dokazuje da je svaki deseti muškarac u Srbiji manijak…

Sve je gotovo savršeno organizovano da se od šume ne vidi drveće i obratno. Ilustracije radi, mediji su toliko okupirani Milanom koji plače zbog Severine i svojih uskraćenih roditeljskih prava da, u većini, nemaju volje i interesovanja da se ozbiljno posvete problemu što čak 95 odsto roditelja u Srbiji, sa Vojvodinom, ne plaća alimentaciju!

Milorad Vučelić

intermagazin / Pečat