Razgovarati ili ne razgovarati? – Da, ali – za sada, više ne!

0
261

Prošle nedelje u Beogradu su nenadano započeti razgovori između vlasti i opozicije i odmah je iskrslo pitanje – Da li je opozicija trebala da prihvati učešće u tim razgovorima, ili ne. Svaka strana ima svoje, više ili manje opravdane razloge, pa bi ovde najbolje išlo ono Pašićevo, da su u pravu i jedni i drugi. Ipak, odluka mora da se donese, pa da i ovaj autor kaže svoj lični stav po tom pitanju. 

Prvo, razgovori sa vlašću je bio jedan od osnovnih zahteva opozicije od početka organizovanih protesta koji još uvek traju, čak je sadržan i u dokumentu nazvanom „Sporazum sa narodom“, koji su građani javno potpisivali i vi ne možete da se ne odazovete na razgovore, pogotovu ako ste to zahtevali. 

Drugo, ne treba se zavaravati da je vlast tek tako, iz čista mira, ponukana zahtevom opozicije, pristala da razgovara – mislim su tu u pitanju bile žešće intervencije i to iz inostranstva, s tim što se ne treba ni zavaravati da je to bilo – ako je bilo, zato što su se ti inostrani faktori zabrinuli za stanje demokratskih prava u Srbiji, već zbog svojih davno poznatih interesa – da kosovsko pitanje treba rešiti. 

U Srbiji su za početak naredne godine najavljeni izbori, na kojima će biti formirana i „nova“ vlast. Nije tajna ni za koga ti inostrani faktori navijaju – njima bi bilo u interesu da se tu ništa ne promeni, jer ako neko „ima muda“ da prizna Kosovo onda je to Vućić, a ne neki „paraekselans demokrata“, kakav je na primer bio Tadić, koga bi svi pojeli, a prvi ovi Vučićevi. Oni to znaju i otuda poplava ino-zvaničnika u poseti Srbiji, ne samo ovih iz Evrope, koji se ne ustručavaju čak i da izjave „da je Vučić političar sa vizijom“ (Dejmon Vilson, Izvršni potpredsednik Atlantskog saveta, prilikom nedavne posete Srbiji). A naravno nije sve jedno, da li je ta „nova“ vlast legitimna – što može biti samo ako je na njoj učestvovala i opozicija, ili ne – ukoliko se Vučić na predstojećim izborima bude takmičio sam sa sobom, pa takva vlast sutra prizna Kosovo.

Opozicija je saopštila da će učestvovati na izborima, samo ako prethodno budu obezbeđeni pošteni i ravnopravni uslovi za sve učesnike tokom čitavog izbornog procesa, a pod tim se ne podrazumeva samo uređenje biračkih spiskova koje je Vučić nedavno obećao – čak i pod kontrolom ino posmatraća, jer tu pre svega spada i oslobađanje medija, jer ako izborna kampanja bude „ravnopravna“ kao što je na primer bila nedavno prilikom „predsedničke“ (a ne izborne, što je ona zapravo bila) kampanje nazvane „Budućnost Srbije“ koja je trajala duže od mesec dana uz angažovanje svih autobuskih kapaciteta u zemlji i njihovo „dobrovoljno“ popunjavanje svim zaposlenima u javnom sektoru, dok na drugoj strani opozicija ne može da angažuje ni jedan od tih autobusa, jer je baš taj koji su oni hteli da angažuju, baš tog dana bio u kvaru – i naravno, sve ostalo u skladu sa tim imedijski pokriveno, onda od ravnopravnih uslova učešća na izborima nema ništa.

Opozicija je dakle morala da se odazove pozivu na razgovore, jer bi joj moglo biti zamereno – tražili ste, a nećete da razgovarate i zato nije greška što su na prvom takvom sastanku i učestvovali. 

Ali, razgovori – da, a simulacija razgovora – ne, a dokazi za ovo drugo su se videli već onog momenta kada je na razgovore došla delegacija vladajuće Srpske napredne stranke u sastabu – Vladimir Đukanović, koji povodom protesta građana javno izjavljuje da će tražiti od Predsednika da se ni jedan od zahteva protestanata ne prihvati i Vladimir Orlić, zamenik šefa parlamentarne grupe Srpske napredne stranke u Skupštini Srbije – čuvenog Aleksandra Martinovića, koji se sa takođe čuvenim Marijanom Rističevićem, bori za rodonačelnika svih gluposti kojima obiluje Skupština, a koji su i bili razlog da opozicija napusti Skupštinu.

Ako se tome doda i najblaže rečeno bezobrazna izjava predsednice Vlade, Ane Brnabić“, povodom prvog održanog sastanka koja je na pitanje novinara – da li bi i ona učestvovala na tim dsastancima, izjavila:    

  • „Treba ostati ozbiljan, a to je teško. S Đilasom razgovarati o slobodi medija, sa Obradovićem o bilo kakvoj demokratskoj tekovini – to je skoro nemoguće. Drugi ljudi iz SNS mnogo su iskusniji političari od mene i verujem da su s mnogo ozbiljnijim izrazom lica razgovarali s njima i svaka im čast“.

Ta dva razloga su bili „puna kapa“, da se opozicija svima zahvali na pozivu i saopšti – Ne, dok ne pokažete stvarnu spremnost za razgovore, a ne samo za njihovu simulaciju koja treba da posluži kao alibi da je traženih razgovora bilo.

Uostalom, zar je iko razuman mogao i očekivati da je vlast ozbiljno spremna da povede razgovore o oslobađanju medija na primer, ako je svima jasno da na ovakvim medijima koji bukvalno zaglupljuje građane Srbije, njihova vlast i počiva. I trajaće sve dotle dok Vučić bude imao podršku Zapada za uređenje ovih odnosa – ni manje ni više nego koliko to postoji kod njih, a ta podrška će trajati sve dotle dok se ne prizna Kosovo. 

To naravno zna i Vučić i zato pregovori oko Kosova idu ovako kako idu, a time i proces pridruživanja Evropskoj uniji. 

Dragiša Čolić

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime