Razgovori Borisa Jeljcina sa Klintonom, Blerom i Širakom o Kosmetu

Diplomatske igre iza bombardovanja Srbije

0
1132

Rat je počeo da narušava unutrašnju stabilnost Rusije, jer su komunisti, nacionalisti i razne druge snage te zemlje počele stvarati savez i širiti histeriju, čiji je slogan bio: „Danas Jugoslavija, sutra Rusija!“. Ispred američke ambasade u Moskvi počele su masovne demonstracije, Duma je objavljivala rezoluciju za rezolucijom, a komunisti su počeli da razgovaraju sa Miloševićem o stvaranju vojnog saveza između dveju zemalja.

Bivši šef jugoslovenske države i jedan od bliskih saradnika Slobodana Miloševića dr Borisav Jović oživeo je ponovo razna pitanja iz naše nedavne prošlosti i, u vezi s tim, podsetio na uloge pojedinih državnika i predsednika inostranih vlada u jugoslovenskoj i srpskoj drami. Pošto je u tom kontekstu pomenut i Boris Jeljcin, koji je bio na čelu ruske države od 1991. do kraja 1999. godine, uputno je upoznati našu javnost i one koji se bave istorijom naše bliske prošlosti kako je on doživeo i opisao dramu Srbije, koju je NATO marta 1999. godine obeležio krvavim pečatom

„Ponoćni dnevnik“, knjiga u kojoj je „car Boris“ opisao svoje godine u Kremlju, sadrži poglavlje „Kosovo“ u kome su izložena zvanična gledišta Rusije o Kosovu, njegovi razgovori sa tadašnjim predsednikom SAD Klintonom, engleskim premijerom Tonijem Blerom, francuskim predsednikom Žakom Širakom, razgovori Černomirdina s Miloševićem, zaključno sa Rezolucijom Saveta bezbednosti UN, koja predstavlja, po Jeljcinovoj oceni, „kapitulaciju“ Srbije.

Jeljcinu je pre početka bombardovanja, 24. marta 1999. godine telefonirao Bil Klinton.

– On je hteo da razgovara sa mnom o položaju Kosova. Milošević je nastavio vojni pohod, dopustio je rezervnim trupama da umarširaju, ubijaju nedužne ljude i pale sela. Ja sam sve to znao, ali sam znao i to: moraju se voditi politički pregovori. Pregovori, makar bili i bezuspešni, bolji su nego kad se jednim udarcem sve zdrobi i razori. Avion našeg šefa vlade, koji je išao u posetu Klintonu, bio je u tom času iznad Atlantika. Rekao sam Klintonu da je poseta Primakova prvi korak, a dalji koraci će uslediti – rekao je ruski predsednik.

Prema njegovim rečima, Klinton nije odstupao od svoga gledišta.

– On me je uveravao da od mene zavisi da li će se Miloševiću dozvoliti da razori američko-ruske odnose, uništi sve što smo uspeli da izgradimo u poslednjih šest godina. ‘Ja mu to ni u kom slucaju ne bih dozvolio – rekao je Klinton.

On je dodao da „u Evropi teče krv, da je 250.000 ljudi napustilo Kosovo i, ako se ne to ne zaustavi, biće 2, 5 miliona izbeglica. Ako sad ništa ne preduzmemo, dobićemo novu Bosnu. Milošević hoće da uništi Albance na Kosovu vojnom silom“.

Tim povodom, Jeljcin je napisao da je stav Rusije prema Kosovu, nasuprot proširenom verovanju o tradicionalnoj povezanosti Rusa i Srba, temeljno principijelno pitanje međunarodne politike, sudbinsko pitanje Evrope, pa čak i sveta.

– Moj odgovor je glasio: Ja sam ubeđen da bismo Miloševića oborili da smo i dalje zajednički sarađivali. Klinton me je, međutim, neprestano uveravao da se njegovo gledište podudara sa gledištima evropskih državnika i šefova vlada – navodi Jeljcin.

Potom je konstantovao da su se i NATO i Klinton prevarili u svojim procenama da će bombardovanjem naterati Miloševića da se povuče.

– Tome je doprineo tek zajednički diplomatski angažman Rusije, Finske i SAD – saopštio je on.

Jeljcin je u nastavku svoga Dnevnika zapisao šta je rekao Klintonu: „Nedopustivo je da zbog jednog čoveka ginu stotine i hiljade ljudi, da njegove reči i ponašanje određuju naše postupke“. Ali, nasuprot Jeljcinovom zalaganju da se nađu politička i diplomatska rešenja, Klinton je kazao da on ne deli „Jeljcinov optimizam“ koji se tiče metoda pomoću koga se može uspešno uticati na Miloševića.

– Mislim da me je Klinton kao čovek razumeo.To se osećalo u njegovom glasu. Kao predsednik SAD stavio mi je, međutim, do znanja da su pregovori besmisleni. To je bila velika greška – rekao je Jeljcin, koji dodaje da je u jednom kasnijem razgovoru Klinton izneo još jedan argument.

– Milošević je poslednji komunistički diktator, koji hoće da razori savez između Rusije i Evrope i on nastupa protiv demokratizacije kontinenta – tvrdi ruski predsednik.

Da Vas podsetimo:  Svi ljudi sveta moraju da ustanu i sruše ovaj loš sistem!

Taj argument bio je za Jeljcina „najvažniji“. U času dok je Jeljcin razmišljao o Klintonovim rečima i „muci i trudu“ koje je trebalo uložiti da bi se izmenio odnos običnog čoveka i političara Rusije prema SAD i Zapadnoj Evropi, što može otići u nepovrat, NATO avioni su već leteli prema Srbiji.

Jeljcin smatra da je Amerikancima stalo do toga „da jačaju severno-atlantsku solidarnost svim sredstvima“, jer su se u suštini bojali prevelike samostalnosti Evrope u privrednom, političkom i moralnom pogledu.

Rusija je 25. marta 1999. godine, neposredno pred napad na Srbiju, izdala saopštenje, u kome je rečeno da je NATO u 21. veku nastupio u „uniformi svetskog žandara“, sa čime se „Rusija neće nikada saglasiti“. Da je rat trajao duže od dva meseca, Rusija bi se morala, tvrdi Jeljcin, bez oklevanja uključiti u taj konflikt. Rat je počeo da narušava unutrašnju stabilnost Rusije, jer su komunisti, nacionalisti i razne druge snage te zemlje počele stvarati savez i širiti histeriju, čiji je slogan bio: „Danas Jugoslavija, sutra Rusija!“. Ispred američke ambasade u Moskvi počele su masovne demonstracije, Duma je objavljivala rezoluciju za rezolucijom, a komunisti su počeli da razgovaraju sa Miloševićem o stvaranju vojnog saveza između dveju zemalja. Tome se pridružio i gradonačelnik Moskve Juri Ljuškov, koji je podržavao demonstrante, dok se policija više starala da zaštiti demonstrante, nego američku ambasadu, napisao je Jeljcin.

Pod tim okolnostima, Jeljcin se odlučio za dvostruku aktivnost: vršiti pritisak na NATO i istovremeno na Miloševića. Njegova je glavna misao bila:“Ovaj rat mora biti bezuslovno zaustavljen“.

U cilju pronalaženja brzog mirovnog rešenja, Jeljcin je 14. aprila imenovao Viktora Černomirdina da ga zastupa u mirovnim pregovorima. Kako je obrazložio, njegov izbor Černomirdina nije bio slučajan. Protiv toga su bili frontalno stručnjaci Ministarstva inostranih poslova, koji su predlagali da to bude „iskusan čovek i diplomata visokog ranga“. Drugi, imajući u vidu da je došlo do pogoršanja u odnosima sa Zapadom, predlagali su da misiju preuzme Jegor Gajdar, koji je godinama živeo u Jugoslaviji, jer je njegov otac bio dopisnik „Pravde“ iz Beograda.

„Posle zrelih promišljanja, ostao sam pri mojoj odluci da to bude Černomirdin“. Jeljcin je, zatim, objavio sadržinu svoga razgovora sa britanskim premijerom, Blerom.

„Toni Bler me je nazvao 22. aprila. Od početka krize imali smo tri ili četiri razgovora. Rekao sam mu: ja sam ubeđen da je NATO nastavljanjem bombardovanja jugoslovenske teritorije počinio veliku grešku. Ishodi su pogrešno kalkulisani. Umesto da stavite Miloševića pod pritisak, vi ste ojačali njegovu poziciju. Umesto rešenja humanitarnih problema, nastala je humanitarna katastrofa. Umesto pregovaračkih procesa, za šta se London zalagao, imamo vojnu konfrontaciju. Nas uznemiravaju planovi o kopnenim operacijama na Kosovu. Kažem sasvim otvoreno: taj put vodi u provaliju… Toni, ja apelujem na tebe: nađi snage i učini kraj ovom ludilu. To je jedan evropski, ako ne i svetski rat. Milošević neće kapitulirati. Ako se zaustavi bombardovanje, ponovo će oživeti procesi pregovora između Srba i Albanaca, između Jugoslavije i NATO, uključujući SAD i Veliku Britaniju. Pokušajte da se prizovete pameti još danas, jer će sutra biti kasno. Odgovornost za sve što se može dogoditi, snosiće oni koji su započeli ovaj rat bez saglasnosti Saveta bezbednosti UN“.

Po dnevničkim zabeleškama Borisa Jeljcina, Bler je takoreći ponovio ono što mu je Klinton kazao mesec dana ranije: „Mi smo tokom pregovora u Rambujeu učinili sve što je bilo ljudski mogućno uraditi, kako bi se pronašlo miroljubivo političko rešenje. Međutim, mi ne možemo više tolerisati to kako je Milošević postupio sa izbeglicama i kako su se srpske trupe i milicija ophodili na Kosovu”. Jeljcin mu je replicirao: „Želim da znam da li se može moralno pravdati bombardovanje izbegličkih kolona, u kojima su bili i Albanci i Srbi“.

Bler je na kraju razgovora, poželeo Černomirdinu uspeh u pregovorima sa Miloševićem. Pregovori su počeli u jeku bombardovanja. Cela zemlja je opustošena. Hiljade NATO – bombardera imaju zadatak da razore zemlju i njenu privredu, konstantovao je Jeljcin.

Da Vas podsetimo:  Svi ljudi sveta moraju da ustanu i sruše ovaj loš sistem!

Francuski predsednik Žak Širak došao je 13. maja 1999. u „blic-posetu“. Jeljcin mu se obratio rečima: „Bezdušno nastavljate vaše bombardovanje i Rusiji negirate ulogu specijalnog izaslanika NATO, kako bi Beograd primorali na vaše ultimatume. Vama nije jasno da vi ne bombardujete samo Jugoslaviju? Reći ću vam otvoreno i prijateljski: ovu igru mi nećemo i ne možemo da igramo sa vama. Zahtevamo da, ako bombardovanje nije već zaustavljeno, da ga prekinete“.

Širak je odgovorio da nije došao u Moskvu samo da bi razgovarao o Kosovu. Podsetio me je na to da sam ja taj koji od sada vodi Rusiju u budućnost, nazad u Ujedinjene nacije, dok je Milošević čovek prošlosti. Pažljivo sam slušao. Razgovor je neočekivano dobio novi preokret. Širak mi je rekao da u NATO postoji mišljenje SAD i Francuske. Mišljenje SAD je jednostavno – ceo svet pod njihovim političkim vođstvom. Francuska se, međutim, ne slaže sa tim. On ne želi da se ta jednostrana koncepcija sveta ostvari. Trenutno, Amerikanci poseduju sredstva da to i ostvare.
Širak je jednostavno objasnio kako se u poslednje vreme, bukvalno u poslednjih nekoliko godina, situacija u Evropi promenila kroz promenu vlasti. Prvo promena vlasti u Španiji, zatim u Engleskoj i Nemačkoj. Svi su se odlučili da prate američki tvrdi kurs – to je verovatno povezano sa unutrašnjom političkom konjukturom.

“Nasuprot tome“, nastavio je francuski predsednik, „Francuska zastupa multipolarni svet. Čak i francuski bataljon na Kosovu treba da ispunjava samo humanitarnu misiju“.

„Na kraju razgovora, objasnio je Širak, morao bih konačno da se odlučim: da li ću biti uz Miloševića ili ću se okrenuti protiv njega. Za Rusiju postoje samo dva moguća puta, ili neka beznačajna uloga kod donošenja odluka o evropskim pitanjima ili da uđe u moderan svet pod mojim vođstvom. Rusija mora da sprovede ljudska prava. Mislio sam, sve je tačno. Ali, kako da sprovedem ta ljudska prava pred bombardovanjem Jugoslavije?“

Černomirdin i Milošević su se sastali pet puta, od toga četiri puta u četiri oka. Ponekad su pregovori trajali devet sati i to bez ikakve pauze. Černomirdin je obavestio Jeljcina da je pri kraju pregovora otvoreno pitao Miloševića: „Ne veruješ valjda stvarno da možeš da dobiješ rat?“ Milošević je odgovorio na diplomatski način: „Ne, ali nećemo ga ni izgubiti. Nismo se predavali 400 godina. Samo neka pokušaju da uđu na kopno. Kopnene trupe mogu samo da izgube“.

Milošević je imao svoje razloge zašto je verovao u neuspeh kopnenih trupa NATO. Dobro uvežbana srpska vojska je bila spremna. Narod je bio odlučan da se okupi oko Miloševića. Često je nagovarao Černomirdina da vodi pregovore u tom pravcu da uskoro i dođe do operacija kopnenih trupa. Međutim, ovome nije padalo na pamet da ostvari namere jugoslovenskog predsednika. Istrovremeno, bilo je očigledno da strategija bombardovanja NATO zamalo nije propala, jer se bazirala na tome da će se Milošević predati posle nekoliko dana vazdušnih napada.

Jeljcin je, zatim, napisao da je posle, otprilike, jednog meseca Milošević promenio svoju strategiju. Više nije bio za eskalaciju konflikta već je tražio da se obustave napadi. „Kao pobeđeni, ne smem samo tu da stanem!“, rekao je on.

Pošto Rusija nije više mogla da gleda kako sve više ljudi gine, kako narod pati, Černomirdin je terao Miloševića da počne ponovo da pregovara, iako je jugoslovenski predsednik postavljao neprihvatljive uslove. Na primer, zahtevao je da umesto trupa NATO, na Kosovo dođu trupe iz Rusije, Ukrajine, pa čak i Indije. Nasuprot pregovorima, bio je tu i ulazak Jugoslavije u savez Rusije i Belorusije, o čemu je raspravljala ruska Duma. Ideja je bila nerealna. Ipak sam dao svoju saglasnost, da njegove zahteve predočim tokom pregovora, kako Milošević ne bi prekinuo pregovore.

Černomirdinov zadatak se naročito sastojao u tome da privoli Miloševića da prihvati mirovne pregovore sa Zapadom. Dao je na znanje poslednjem komunističkom lideru u Evropi da Rusija neće vojno podržati Jugoslaviju i da su se sva politička sredstva iscrpljena.

Černomirdin je pokušao da od Amerikanaca dobije saglasnost da se NATO povuče iz političkih pregovora i da palicu preda UN. Milošević nije želeo da kapitulira ni pred Rusima ni pred NATO. Černomirdin je dva puta putovao u SAD. Sa Klintonom je pregovarao dva sata, sa Al Gorom četiri sata. Na kraju je osam Miloševićevih tačaka preneseno u rezoluciju UN. Kako ne bi Miloševića još više ponizili, kapitulacija je imala formu rezolucije Saveta bezbednosti UN. Dobio je određeno vreme za razmišljanje kako bi taj dokument izglasao u skupštini i sa vojskom. Na kraju je dokument prihvaćen bez izmena. Černomirdin je uradio sve što je bilo u njegovoj moći. Rat je završen.

Da Vas podsetimo:  Svi ljudi sveta moraju da ustanu i sruše ovaj loš sistem!

Sve se to dogodilo uprkos apsolutnom gubitku svih principa Miloševića. U vezi sa svojom vezom sa Rusijom, Milošević je naročito polagao nade u eskalaciju nezadovoljstva Rusa sa mojom spoljnom politikom, u podelu ruskog društva i u to da Rusiju uvuče u politički i vojni sukob sa zapadnim zemljama.

Jugoslovenska strana je 28. maja, tokom nove posete Černomirdina Beogradu, izjavila da je spremna da prihvati preporučene principe o Kosovu od strane ministara G-8. 1. U Bonu su se 1. i 2. juna Černomirdin, Ahtisari i američki posrednik Strob Talbot dogovorili da će na Kosovo doći – Rusi i Amerikanci.U Beogradu su 2. i 3. juna održani pregovori Černomirdina i Ahtisarija sa Miloševićem. Predstavnici srpske vlade su prihvatili mirovni plan iz Bona. Tako je rat napokon okončan 3. juna 1999. godine. Mirovni plan Černomirdina i Ahtisarija je sadržao deset tačaka. Najvažnije tačke su sadržale zahteve koje je alijansa zahtevala i pre vazdušnih napada: povratak svih izbeglica i stacioniranje mirovnih trupa, povlačenje srpskih vojnih i policijskih jedinica i regulisanje statusa Kosova na bazi urađenog sporazuma u Rambujeu.

Milošević je ustvari bio prisiljen da se vrati na početnu tačku. Izgubio je više nego posle pregovora u Rambujeu. Pomoću rata je ostvario samo jedan cilj: uklonio je sve svoje političke protivnike sa političke scene i kompletnu međunarodnu izolaciju svoje zemlje. Još nisam upoznao političara koji je postupio na tako ciničan način.

U kosovskom sukobu su se pojavile neke opasne tendencije sadašnje zapadne politike, kao što je tendencija duplih standarda. Tako se tvrdilo da ljudska prava imaju prednost nad pravima jedne države. Međutim, povredom prava države automatski se na najgrublji način povređuju i prava njenih građana – naročito pravo čoveka da živi na sigurnom.
U ovom ratu je bilo na hiljade žrtava, konstatntovao je u svome Dnevniku Jeljcin.

Opisujući stanje koje je nastalo kasnije, Jeljcin je zapisao da su sada Srbi postali žrtve pripadnika albanske UCK. Po njegovom sudu, „Rusija nije dopustila da bude moralno pobeđena, niti da se uvuče u rat“.
Poglavlje o Kosovu Jeljcin je završio rečima: „Prelistana je tužna strana najnovije istorije. Za koje vreme?“

Milošević u „Crnoj knjizi KGB-a“

U „Crnoj knjizi KGB-a“ sadržan je takođe jedan podatak o Slobodanu Miloševiću. Reč je o podatku iz vremena kada je Jeljcin bio šef ruske države:

– Danas SWR odustaje od takvih birokratskih stvari. On direktno predsedniku dostavlja izveštaj i Jeljcinu svaki dan šalje razne vrste rezimea raznih tajnih informacija, nešto slično CIA u SAD sa svojim „President’s Daily Brief“ (Svakodnevni predsednikov brifing). Za razliku od CIA, SWR odmah predlaže opcije za politička rešenja i ne libi se da ih preporuči svojim pretpostavljenima – navodi se u izveštaju.

Ne zna se koliko tih izveštaja SWR bolesni Jeljcin čita. Sredinom 90-ih godina je obično govorio svom šefu personala, Viktoru Iljušinu, da ga „ne opterećuje svim tim sranjima“. Kao i Primakov pre njega, Trubnikov je imao direktan pristup Jeljcinu. 1998. je tokom svađe oko kontrole naoružanja Iraka Ujedinjenih nacija, pomogao da se formuliše ruska politika.

Uskoro zatim, učestvovao je u razgovorima Jeljcina i Miloševića oko Kosova. Mediji ga uopšte nisu ni primećivali. Trubnikov je pratio Primakova marta 1999. godine u Beograd gde su se održavali razgovori sa Miloševićem. Iako SWR nije ni na strani Miloševića ni na strani Iraka, ne bi voleli da ih Zapad primorava da se privole nekoj strani.“

Tanjug

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime