Razgraničena demarkaciona linija

2
800

U Srbiji političari slede onu narodnu – ko u klin ko u ploču. Ivica Dačić odjednom pobija bilo kakvu vrstu razgovora o demarkaciji.
Eto, o demarkaciji ne može da se priča, ali zato može o razgraničenju? Koga ovaj čovek uopšte predstavlja? Izgleda nikoga, pa ni sebe sama. Pre samo desetak dana ministar spoljnih poslova Srbije, busao se u grudi, ustvrdivši kako niko ne podržava tako snažno predsednika Srbije, kao što to čini on – Ivica Dačić. Uz to je dodao, da podržava Vođinu (iznenadnu) ideju o razgraničenju.

Dakle, 10. avgusta, za Kurir, ministar Dačić slavodobitno kaže: “Ja se za to (razgraničenje) zalažem odavno, mislim da je to jedino moguće rešenje.”

Objašnjavajući šta on smatra pod razgraničenjem, Ivica Dačić dodaje, da se on za to zalaže odavno i da misli “da je to jedino moguće rešenje”. A sve to zato što Srbija ne treba da ima “teritoriju za koju se ne zna ko je kako tretira i šta kome pripada”. Naravno, da bi učvrstio onaj naopaki stav predsednika države da se “problem Kosova mora rešiti zbog sreće naše dece”, Ivica obrazlaže: “To je uvek izvor potencijalnih sukoba i problema”.

Svakako da je istina da je Kosovo i Metohija područje na kome su Srbi i Albanci odavno u snažnom konfliktu, ali, svako može da vidi da se “razgraničenjem”, ma šta se pod tim podrazumevalo (a podrazumeva se demarkacija) ni na koji način ne može doprineti smirivanju tenzija između dva najbrojnija naroda na Kosmetu. Nasuprot, ne treba živeti u zabludi da će Srbima biti nešto bolje ukoliko Srbija prizna tu natovsko-šiptarsku paradržavu. Činjenica je da bi u takvim okolnostima srpskom narodu na KiM moglo da bude samo gore. Naime, Alabanci sada čine sve što mogu da spreče nasilje prema Srbima, jer ih zanima stolica u UN, koju nikako bez Srba ne mogu dobiti. A kada se uglave u UN, to jeste, kada dobiju međunarodno priznanje, tada će započeti takav progon Srba, koji će se, najverovatnije završiti na isti način kao onaj u Srpskoj Krajini 1995. godine.

Nadanja u tzv. međunarodnu zajednicu (odnosno, zemlje NATO-a) krajnje su nerealna, pa čak i detinjasta. Ovako nenaoružane Srbe, dezorganizovane, prepuštene kriminalcima iz svojih redova, Šiptari mogu proterati za samo jedan dan. Tako će se priča o “kolevci Srpstva” okončati za sva vremena. Srbija je pacifikovana voljom zapadnih sila, srpsko oružje je  rashodovano, isečeno u staro gvožđe, pretopljeno u US Steel-u, a od tog čelika danas se proizvode američki “abramsi” i nemački “leopardi”. To znači da je srpska vlast (ranija i sadašnja) svesno radila na podrivanju vojne moći zemlje, što je kažnjivo po zakonu svake zemlje, pa i Srbije.

I eto, ministar inostranih poslova Srbije, protivno Ustavu zemlje, tvrdi kako treba da konačno vidimo šta je čije. Šta da vidimo! Otkud o tome sme na takav način da govori bilo koji građanin Srbije, a kamoli jedan od njenih ministara! Ako ministar ne zna da je Srbija međunarodno priznata država u granicama u kojima jeste i u kojima se nalaze dve pokrajine (Kosmet i Vojvodina), on je dužan da se odmah povuče s ministarske pozicije. U suprotnom, koga on predstavlja? Srbiju očigledno ne predstavlja, pošto je otvoreno ne priznaje. Jasno je, on predstavlja samozvanu bondstil-šiptarsku tvorevinu koja danas pokušava da liši Srbe prava na Kosovo i Metohiju, to jeste, prava na njihovu vekovnu teritoriju – kolevku srpstva!

U svetu su oduvek postojale određene kvislinške vlade u toku ratne okupacije ili vazali nakon kolonijalnog porobljavanja. Ali, teško je se setiti da je ijedan vazal, marioneta, kvisling bio spreman da ide toliko daleko u zanemarivanju nacionalnih interesa, koliko je u tome do danas otišla srpska vlast, a među njima, posebno, predsednik države i ministar spoljnih poslova.

Koliko je ogromno moralno posrnuće  Ivice Dačića, shvatićemo kada poslušamo ono što je on juče rekao na konferenciji za štampu povodom susreta sa s ministarkom spoljnih poslova Gane Širli Ajorkor Bočvej:

“”Kakva demarkacija!” kaže on podsmešljivim tonom, kao da samo koji dan pre toga nije podržao “razgraničenje”. Valjda, naši “vladari” pretpostavljaju da Srbi ne znaju ni šta je demarkacija ni šta je razgraničenje. Eto, pričalo se o siru i vojnoj muzici! Nažalost, ovakvo sramotno ponašanje, zahvaljujući medijskoj blokadi, gotovo na svim nivoima, teško dolazi do narodnog uha. Uz sve to, kao da mu je bilo malo sprdanja na račun zemlje koju predstavlja i naroda koji u njoj živi, Ivica Dačić, krajnje podlo, daje i dodatno “objašnjenje”:

“Dobro znate da postoji administrativna linija koju skoro 20 godina kontroliše Kfor!”

Znamo, ministre, znamo! To je međunarodna granica kojoj vi tepate eufemizmom “administrativna linija”. Po takvoj liniji vidimo kako je postepeno tekla izdaja nacionalnih interesa. Takvu liniju si ti učvrstio onog časa kada si, kao premijer, dopustio da na granični prelaz Jarinje stigne albanska policija. Dakle, ministre Dačiću, ako ikada u Srbiji zavlada država prava i počnu da se primenjuju zakoni bez diskriminacije, moraćeš da odgovaraš za dva najstrašnija nedela protiv države i naroda: jedno je puštanje KPS-a na “granicu” sa Srbijom, a drugo je potpisivanje Briselskog sporazuma, kojim je KiM praktično predat na upravljanje albanskim teroristima.  

Jedino razgraničenje koje Srbiji nedostaje da bi bila država u kojoj se zna šta je čije, jeste razgraničenje sa beščašćem i izdajom. To je, istovremeno ona demarkaciona linija, iza koje, s onu stranu dobra, treba da stanu svi oni koji su Srbiju ovako razrušili i unizili. A ti si Dačiću u svakoj takvoj nečasnoj radnji bio na čelu – na prvom mestu. Podrška razgraničenju ili protivljenje demarkaciji, sigurno ti neće pomoći da se tvoje delovanje protiv interesa zemlje i naroda gurne u zaborav.

D. Gosteljski

2 KOMENTARA

  1. Tito je granice AVNOJ-a stvarao bez prisustva Srpskih delegata i tad pokazao sta misli o nama ali podrepne muve nazvane Srbi su sve cinile da se dodvore najgorem nasem dzelatu, danas samo ispastamo bas onako kako je tito zamislio.
    On se do smrti hvalio kako cemo mi jos 50 godina nakon njegove smrti muciti muku neznajuci sta nas je snaslo. Eto procice i to samo ako opet koja podrepna muva iz naseg naroda ne potpise nista u vezi nasih pokrajina, sve ce nase opet biti biti nase.

  2. Koreni našeg sadašnjeg “razgraničenja” leže u našoj daljoj prošlosti – u Ustavu SFRJ iz 1974. godine.

    Kako su “sejali” srpski kadrovi u tadašnjoj državi, mi tako danas “žanjemo”…

    Evo nekih činenica:

    Svi jugoslovenski dnevni listovi će izvestiti da je na mitingu u Zgrebu tog 08.05.1971. godine bilo više od 150.000 ljudi, da je Savka govorila o doprinosu Zagreba i Hrvatske pobedi nad fašizmom, pominjala hrvatsku državnost i suverenost, kovala u zvezde politiku CK SK Hrvatske o radikalnoj decentralizaciji i demontiranju saveznih jugoslovenskih institucija, koju su ona i njeni saradnici promovisali godinu dana ranije.
    Ni ona, niti iko u Zagrebu, ni izdaleka nije napomenuo podatak da je njihov grad “oslobođen” šest dana docnije posle pada Berlina.
    Parole viđene na tom skupu, kao i njen govor nagovestiće da je uveliko započeo proces pretvaranja jugoslovenske federacije u konfederaciju.

    Tog istog dana, 8. maja pred veče, u Beograd se iz Sarajeva, sa Drugog kongresa samoupravljača Jugoslavije, vratio predsednik Savezne skupštine SFRJ Milentije Popović, koji je u političkoj hijerarhiji tadašnje države zauzimao drugo mesto, odmah iza Josipa Broza. Čim je stigao, pozvao je Mijalka Todorovića, člana Izvršnog biroa Predsedništva SK Jugoslavije.
    Iz Sarajeva je nosio loše vesti. Našli su se u Klubu saveznih poslanika na Dedinju, uspeo je da sagovorniku ispriča šta se sve desilo na kongresu samoupravljača i naglo mu je pozlilo. Titovom zvaničnom zameniku nije pomogao ni najpoznatiji jugoslovenski kardiohirurg, načelnik Vojnomedicinske akademije u Beogradu, dr Isidor Papo. Život je okončao oko 22.30.
    Kad su stigli, Tito im se nervoznim glasom požalio na nelojalnost vodećih ljudi Srbije i na otpore koji stižu iz Beograda prema njegovoj i Kardeljevoj inicijativi za dalje ustavno demontiranje jugoslovenske federacije i za prenošenje najvećeg broja ovlašćenja saveznih institucija na republičke centre moći.

    Taj proces je bio započet krajem 1968, kada su pokrajine Vojvodina i Kosovo i Metohija dobile status konstitutivnih elemenata jugoslovenske federacije, a nacionalne manjine postale narodnosti.

    Većina je bila začuđena onim što je čula, a Vlahović je postavio pitanje može li se o tome razgovarati bez predstavnika Srbije.

    Tito je na to rekao:

    – Valjda ja kao predsednik SKJ imam pravo da pozivam koga hoću!

    Vlahović je nastavio da ga ubeđuje i Tito je nevoljno popustio, pa se uskoro pojavio Milentije Popović, koji je inače tih dana govorio kako se Tito ne ponaša prema njemu kao prema zameniku, već kao prema šefu protokola.

    Kada se Popović pojavio, Broz je bio još oštriji:

    – U Beogradu je centar kontrarevolucije!

    Pominjao je “kontrarevolucionarne snage” na Beogradskom univerzitetu, tekstove u “Studentu” i “Ježu”. Otvoreno je rekao da penzionisani generali Rade Hamović i Miloje Milojević pripremaju zaveru protiv njega, i “izdao nalog za hapšenje ne samo Hamovića i Milojevića, već i bivšeg potpredsednika Jugoslavije Aleksandra Rankovića”.
    Priča Milentija Popovića, koju je rekao Todoroviću, započela je dva dana ranije, kada je Tito u Sarajevu, iznenada, zakazao sastanak Izvršnog biroa Predsedništva SKJ. Pozvao je sve članove, osim predstavnika Srbije. Tu su se našli Slovenac Edvard Kardelj, Hrvat Vladimir Bakarić, Makedonac Krste Crvenkovski, Crnogorac Veljko Vlahović i bosanski Srbin Cvijetin Mijatović.
    Rekao je da je odluku doneo posle izveštaja Kontraobaveštajne službe JNA da su se Ranković, Hamović i Milojević pre nekoliko dana sreli u Beogradu na jednom zavereničkom sastanku.
    Već nekoliko časova kasnije ispostavilo se da je izveštaj Kontraobaveštajne službe JNA o održavanju ovog “urotničkog skupa” bio netačan. Demantovala ga je Služba državne bezbednosti Jugoslavije, koja je danonoćno pratila Rankovića i mogla je da tvrdi da on tih dana nije imao nikakav sastanak sa generalima Hamovićem i Milojevićem.
    Po završetku kongresa u Sarajevu, Tito je ostao u gradu na Miljacki, a čim je čuo za smrt Milentija Popovića, prekinuo je posetu BiH, došao u Beograd i posmrtno odlikovao Milentija Popovića Ordenom junaka socijalističkog rada.

    To proleće 1971. godine, inače je bilo burno u jugoslovenskom političkom životu. Usvojeni su amandmani na Ustav iz 1963. godine. U fazi njihovog nastajanja dolazi do sukoba između Josipa Broza i srpskog rukovodstva. Marko Nikezić i njegova ekipa bili su za javnu raspravu, ali Hrvatska i Slovenija su to, uz podršku Tita i Kardelja, definitivno odbile.

    Suština izmene postojećeg Ustava najbolje je mogla da se shvati iz nastupa Edvarda Kardelja u Ustavnoj komisiji, povodom amandmana XX, koji je doslovno rekao:
    – Nije pitanje u tome da li je Jugoslavija savezna država ili savez država. Za nas je to, na kraju krajeva, sasvim sporedno pitanje… Jedino što tu nedostaje i što bih ja dodao je i u autonomnim pokrajinama (u čl. 1)… Očito je da danas nismo spremni da prihvatimo takav položaj AP unutar republike, da one budu izjednačene sa pozicijom republika u Federaciji – govorio je tada Kardelj.

    To je, međutim, ostavio za narednu fazu, koja je vrlo brzo nastupila u toku pripreme Ustava iz 1974.

    Poslednjeg dana juna te 1971. godine ustavni amandmani su usvojeni, a u šta će oni pretvoriti Jugoslaviju, najbolje je video profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Mihailo Đurić:

    – Jugoslavija se ustavnim amandmanima svodi gotovo samo na geografski pojam, budući da se na njenom tlu ili, tačnije, na njenim razvalinama, i to pod maskom doslednog razvijanja ravnopravnosti između naroda koji u njoj žive, uspostavlja nekoliko samostalnih, nezavisnih, čak međusobno suprotstavljenih nacionalnih država – naglasio je Đurić.

    I rekao je još:

    – Ovi amandmani uvode Jugoslaviju u poslednju njenu raskrsnicu.

    Mnogo godina kasnije, u svojim memoarima, Mika Tripalo, hrvatski lider iz tog vremena, reći će da će svi njihovi zahtevi iz 1971. godine činiti temelj Ustava iz 1974. godine.” Ostala je zabeležena i njegova izjava u Crnoj Gori, tokom večere sa rukovodstvom te republike (Veselin Đuranović, Vidoje Žarković, dr Žarko Bulajić…): “Srbiju ćemo svesti između Užica i Beograda.”

    Ova politika okolnih bratskih “država” uz pomoć stranog faktora, ali i “srpske elite” je nastavljena i u ovom veku, ali sa drugim akterima.

    Kada ćemo se dozvati pameti?

    Odgovor:
    Verovatno kada nestanemo sa ovih prostora!

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime