Razgraničenje

3
1352

Vidim da je sve više prisutna ideja o razgraničenju, a i sam termin nas je zaludeo od onda kada su ga prvi put iskoristili. Evo, i ja sam za razgraničenje, ali druge vrste. Za ono sam razgraničenje kojim bismo videli šta je ostalo i gde je granica između Srbije i Srba. Mnogo je danas Srba koji Srbiju mrze i poriču da su ono što su i da su rođeni tamo gde jesu.

Prvo da vidimo kome pripadaju zločini, kome mučeništvo, kome meci u telu, a kome venci na čelu. Da razgraničimo mučenike od mučitelja, Srbe od nesrba, iskrene od plaćenih patriota, nacionaliste od nacista, Miloševića od Hitlera i sve ostalo što se bez ikakvog smisla dovodi u vezu koja ne postoji i koja je odraz ludosti ili bezobrazluka.

Da se razgraniče kultura i nekultura, pošto su srasle i nose maske jedna druge. Onda nam ostaje da razgraničimo prijatelje od neprijatelja, ambasadore od podrivača i špijuna, ubice od ubijenih, logore od fabrika, pametne od glupih, rijalitije od realnosti i reči od dela.

Posle toga bi bilo dobro razgraničiti državu i pokrajinu, pokradene i lopove, umetnike i budale, tiraže i kvalitet, latinicu i ćirilicu i molbe i naredbe.

Valjalo bi razgraničiti šta je klečanje, a šta ponosno držanje, šta je dobro, a šta loše, šta je naše, a šta njihovo, šta je nebo, a šta je zemlja, šta je život, a šta smrt i šta je kredit, a šta ropstvo.

Kad sve ovo razgraničimo, neće ostati nikakva sumnja u ono ko je šta i šta je čije.

Posle svih razgraničenja, meni će ostati jedno, i to mogu da garantujem, a to je da sam Srbin i da su Kosovo i Metohija moja kolevka i odgovor na pitanje ko sam i šta sam.

Da Vas podsetimo:  Granice Srbije se brane u glavama srpskog naroda

Da Sveti Sava ne bi rođen, da Ćirilo i Metodije ne radiše, da Lazar ne povede sve u boj, da Gavrilo ne ispali metke, da vojska ne pređe Albaniju, da ne pobedismo, da ne bi Drugog svetskog rata, da Andrić ne napisa sve što je napisao, da Njegoš pevanjem ne otključa vaseljenu, da Vuk ne uradi šta je uradio, da Jefimija ne izveze vez, da Dušan Silni ne zađe onoliko, da nije bilo monarhije, da nije bilo rata u Bosni, da nije bilo bombardovanja, da nije bilo pogroma na Kosovu, pa da nije ni Kosova, da nije Tesle, da nije Ćopićevih ukrasa detinjstva, da ne bi Isidore, da nije bilo Meše, da se ne rodi Milanković, da ne bi Dučićevih bisera, da nije grba – ne bi bilo ni Srbije, a ni mene ovako ponosnog na sve navedeno i nenavedeno, razgraničenog i zainaćenog u nameri da budem ono što sam, a to je Srbin.

A da ja ne bih bio Srbin i okrenuo stranu, potrebno je da niko od gorenavedenih nije uradio ono što je uradio ili da ustane iz groba i sve porekne, što je, složićete se, nemoguće.

Zbog toga razgraničenje moramo započeti iznutra, pa kad se odvoji žito od kukolja i kad vidimo da ne možemo sejati kamen, a onda očekivati da žanjemo pšenicu, shvatićemo da ne možemo ni seći kako bismo sastavili celinu.

Ko god ovo shvati kao stav vezan za politiku, a ne za nacionalni identitet i sopstvo, taj mora da razgraniči politiku od života, mišljenje od opredeljenja i glavu od zadnjice.

Milan Ružić
Izvor: iskra.co

3 KOMENTARA

  1. Komentar na ovog Hazara:
    Kazete „razgranicenje` je dobro za Srbiju. Pa to mi lici na botovske komentare posto Srbija treba da se odrekne svoje teritorije i prizna Kosovo kao drzavu! To je 17% Srpske teritorije a KiM je dusa Srbije i to je za vas `povoljno`?
    Moze biti, ako ste u vucicevom taboru koji radi na predaji Srpske teritorije od kada ga je zapad doven na vlast!

    • Био сам веома јасан: „Прича о разграничењу не мора да буде тако лоша по српски национални интерес, ако је само „жвака“ којом се купује време до за Србију повољнијег тренутка.“ Ко је то схватио као моје залагање за некакво „разраничење“, требало би поново у школу да правилно разуме оно што је написано на јасном српском језику. Исто важи и за последњи пасус мог текста, у коме се јасно залажем за само оно „разграничење“ српског становништва на КиМ са шиптарским становништвом, где читава територија КиМ остаје у саставу и под влашћу Србије и где више не постоји ни појам покрајине ни некаква Шиптарска ткз. „Скупштина“.

  2. У политици силе, нема друге логике осим саме силе. Такође је јасно да сваки преговарач који то заиста и јесте, никад неће унапред да отвори све своје карте, нарочито ако их нема много или ако их уопште нема. У том светлу треба посматрати и приче о разграничењу. У сваком случају, потребно је установити реално стање ствари.
    Кад су Шиптари у питању, само је делимично тачно да њиховим потезима управља неки имагинарни „Запад“, који би требало да сачињава некакав на брзу руку детектован раштимовани хор који чине САД, В. Британија, Немачка, Француска и „Барбика“ Могерини. Јер, иза кулиса директно или индиректно конце вуку два разбојничко-пљачкашка клана које предводе ратни злочинци Мадлен(ка) Олбрајт (комуникације) и Весли Кларк (рудна богатства), прави господари ткз. „Репубљика е Косовес“. Тој сорошијанској багри сигурно не одговара ни једно решење ткз. „косовског проблема“, осим онога у коме ће они и даље моћи несметано да згрћу своје профите, безобзирно пљачкајући актуелно становништво на КиМ, без обзира да ли су Срби или Шиптари у питању. Па ни свако „разграничење“ у коме би ти разбојници изгубили фактичку контролу макар и над делом те лажне државе „Репубљика е Косовес“.
    Прича о разграничењу не мора да буде тако лоша по српски национални интерес, ако је само „жвака“ којом се купује време до за Србију повољнијег тренутка. А то значи док прави пријатељи Србије, Русија и Кина, не овладају толико геополитичким простором, да се стекну услови да буде оно што је већ рекао Њ. Св. Патријарх Иринеј „што је силом отето, силом ће и бити враћено“, уколико се претходно не поврати на други начин и уколико се, не дај Боже, трајно не поклони непријатељу.
    А до те значајне промене у нашу корист односа снага у свету, не треба седети скрштених руку између две туристичке посете Бриселу. Србија има много ефикасних мера које у духу већ виђене „Слобине помирљивости“ неће да примењује. На првом месту то је потпуно одустајање од ткз. Бриселских споразума без њиховог званичног отказивања. Например, кад су у питању Срби, све што је повољно, за њих остаје на снази. Кад су у питању Шиптари, онда важи „чек да видим шта пише у ћитапу… ух бре што је компликовано, сачекај мало“. А то „сачекај мало“ у стварности траје „ад календас грекас“. Јер због чега у ткз. полумеђународној сфери не би могло да се примењује оно што је у Србији одавно одомаћено према „удбашима непоћудним елементима“. А ти „елементи“ су они који се налазе на „црним листама“ без обзира ко је тренутно на власти. За „елементе“ је тешко да добију боље радно место, па чак и до својих елементарних права, пара и имовине отежано долазе. Има и излаз са „црне листе“. Потпиши да си „сарадник УДБЕ“, па ти се сва врата отварају. Што то само да важи за Србе, а не и за Шиптаре?
    Други, врло ефикасан метод је „пресећи противникову логистику“. Дакле, под хитно подићи оптужнице за ратне злочине против Олбрајтове и Кларка лично, са расписивањем ткз. црвених интерполових потерница са великом новчаном наградом за онога ко их приведе српској правди, а у стилу добре традиције САД „жив или мртав“.
    Трећи, веома ефикасан метод би било непрекидно јавно указивање да су Олбрајтова и Кларк међу главним финансијерима црних анти-Трамп фондова клинтонашке клике у САД. Тиме би се бар осигурало да врх формалне Вашингтонске администарције неће претерано бринути за судбину осведочених клинтонаша Олбрајтове и Кларка.
    Да ли ће се остварити и оно разграничење које је повољно за нас, а то је разграничење српског и шиптарског становништва у КиМ, где КиМ територијално остаје заувек у саставу Србије, па српске општине административно функционишу под Београдом а шиптарске као „чардак ни на небу ни на земљи“, то не знам. У сваком случају, сви крупни послови иду обавезно преко Београда, који је једини власник читаве територије КиМ, а Шиптари имају некакву персоналну аутономију без права да бирају посланике у Народну скупштину Србије, док правно више нема ни покрајине нити њене „шиптарске скупштине“. А све у омиљеном маниру наших непријатеља, да је одсуство Шиптара из политичког система Србије „у њиховом најбољем интересу“.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime