Razumi osećajnost

0
1335
Foto: Predrag Trokicić (Pescanik.net)

Na političkoj sceni Srbije Aleksandar Vučić se pojavljuje u raznim ulogama, a među njima se izdvajaju dve glavne. Prva je uloga racionalnog političara koji probleme vidi i tumači u njihovoj realnoj dimenziji, ne dozvoljavajući emocijama da mu pomute razum i odvedu na pogrešan put, dok je druga uloga, nasuprot prvoj, uloga emotivnog narodnog vođe koji saoseća sa stradanjima svog naroda i za njih ne nalazi racionalno opravdanje i objašnjenje. U jednom slučaju on nastupa kao racionalna Elinor, a u drugom kao emotivna Merijen, dve junakinje čuvenog romana Džejn Ostin Razum i osećajnost.

Elinor i „ljudi iz šume“

On je u kostimu Elinor, na primer, kad uoči odlaska u Vašington na razgovor o Kosovu, zakazan za 4. septembar 2020. godine, odlučno demantuje nagađanja da on tamo ide da pregovara o priznavanju nezavisne države kosovskih Albanaca. „Dok sam pri svesti i dok racionalno mogu da razmišljam“, rekao je on, „taj film neće gledati“. Ovo o filmu koji Albanci neće gledati treba da pokaže da predsednik Srbije nije čovek neosetljiv, hladan, da nimalo ne voli Albance s kojima treba da se sretne, ali da on sve to potiskuje jer zna da može nešto vredno da postigne samo hladne glave. U tom pogledu on verno interpretira lik Elinor, koja je u romanu Džejn Ostin oličenje razumom savladanih emocija. „Bila je divna duša, nežne naravi i vrlo osećajna“, kaže narator ovog romana, „samo što je ona osećanjima umela da gospodari“.1

Vučić je Elinor i u intervjuu koji je nedavno dao radiju Slobodna Evropa, u kome je svoj navodno racionalan i realan pristup pitanju odnosa Srbije prema Evropskoj uniji inovativno nazvao evrorealizmom i evroracionalizmom: „Dakle, moji stavovi su uvek veoma racionalni i u nekim trenucima neki me optužuju za ne samo evrofiliju već i za evrofanatizam… a sa druge strane imate one koji me stalno optužuju za evroskepticizam. Ja mislim da je to evrorealizam ili evroracionalizam i da sam stvari postavljao uvek na pristojan i pravedan način“. Ne, nema kod njega nikakvih filija, nikakvih fanatizama, nikakve neopravdane sumnjičavosti i nepoverenja. Svega toga se on oslobodio da bi mogao da razumno procenjuje i odlučuje u korist Srbije i opšteg dobra.

Međutim, kad igra Elinor Vučić se često žali, pa tako i u ovom intervjuu, da nije shvaćen, da trpi neopravdane optužbe zbog svog opredeljenja za razumnu i realnu politiku, oslobođenu strasti i emocija. Zbog toga on ima problema i sa susedima i kod kuće. Mnoge dobre ideje ne može da sprovede u delo zato što oni sa kojima ima posla nisu racionalni i realni kao on, nego su ili ophrvani emocijama kojima je opterećeno njihovo kolektivno sećanje, što je slučaj sa srpskim narodom, ili nisu dostigli civilizacijski stepen razvoja na kome se prevazilaze politički afekti i primitivni impulsi agresivnosti i daje prednost razumu, što predstavlja problem kad Vučić mora da pregovara sa do političke racionalnosti nedoraslim kosovskim Albancima. Na primer, kad je Priština uvela taksu od 100 odsto za robu iz Srbije, održana je sednica Saveta za nacionalnu bezbednost Srbije (21. novembar 2018) na kojoj je Vučić rekao da je ta mera „suprotna civlizacijskim normama“, ali da će Srbija na to reagovati kako jednoj civilizovanoj zemlji dolikuje: „Mi ćemo da reagujemo racionalno, mirno, ozbiljno i odgovorno“. Problem kako se racionalno odnositi prema onima koji ne mogu da uzvrate na isti način ostao je nerešiv i kad je stigla vest da će „necivilizacijske“ takse biti ukinute. Pokazalo se da vlast u Prištini okleva kako da te takse ukine, postepeno ili odjednom, što je bio razlog da Vučić rezignirano zaključi da se od njih nešto racionalno i ne može očekivati. „Dobili smo informaciju“, objasnio je on u izjavi medijima, „da se priprema ukidanje takse, da valjda pripremaju neke izlazne strategije, da u potpunosti ukinu neke vrlo loše odluke iz prethodnog perioda. Međutim oni su uprkos tome doneli sasvim drugačije odluke. I to pokazuje da ne možemo da računamo ni na kakve racionalne poteze u budućnosti, ni na kakvo racionalno ponašanje“. S takvima Vučić u ulozi razumu odane Elinor ne može ništa da postigne, pa mu ne preostaje ništa drugo nego da o problemu s neracionalnim Albancima obavesti svet, ne sumnjajući da svetom kao i njime samim upravlja razum. „Moraćemo“, zaključio je on, „da preduzimamo i raznovrsne mere kako bismo svet upoznali sa onim što se u Prištini čini ali i da vidimo kako da pomognemo svom narodu na Kosovu i Metohiju“.

Nije trebalo dugo čekati da predsednica srpske vlade Ana Brnabić Vučićevu gorku misao o nemogućnosti da se s vlastima u Prištini razgovara racionalno, zbog njihovog fatalnog manjka racionalnosti i civilizovanosti, potkrepi jednom metaforom, nazvavši kosovske političare iracionalnim ljudima koji su izišli iz šume: „Ono što mene najviše plaši“, rekla je ona, „je što imate posla s iracionalnim ljudima, najgorom vrstom populista, s ljudima koji i jesu doslovno izišli iz šume. Neki od tih ljudi su teroristi koji nisu osuđeni, a bili su optuženi, bili su u Haškom tribunalu, nisu osuđeni samo zato što su svi svedoci pobijeni. I kako mi možemo znati šta će oni sutra učiniti? Njima je svejedno je li tamo rat ili nije, to je ono što mene plaši“.

Da Vas podsetimo:  "AKO NE ZNAŠ GDE JE ŠVEDSKA, NEMOJ DA PIŠEŠ UDŽBENIKE"! Zbog ove sramotne greške u udžbenicima BRUJE DRUŠTVENE MREŽE!

Elinor i njen emotivni narod

Sa mnogo većim i važnijim problemima Vučić u ulozi razumne Elinor suočava se kod kuće. Ovde njegova politika nailazi na otpor srpskog naroda, čiji uzrok ovoga puta nije civilizacijska nedoraslost, nego teško breme kolektivnih emocija nagomilanih u toku poslednjih decenija srpskih stradanja na Kosovu i zbog Kosova, u Hrvatskoj i većini drugih susednih zemalja. Koliko je taj narodni otpor razumnom Vučiću jak pokazao je „Unutrašnji dijalog o Kosovu“, politička kampanja koju je on pokrenuo pre tri godine, kad je stupio na mesto predsednika Srbije (31. maja 2017). Zatražio je da se otvori široka javna rasprava o Kosovu, ali je naglasio da rasprava mora da bude bez predrasuda i mitskog pristupa. Međutim, znao je da to neće biti lako. U „autorskom članku“ objavljenom u listu Blic pod naslovom „Zašto nam je potreban unutrašnji dijalog o Kosovu?“,2 on se požalio da njegov trud da se problemu Kosova pristupi racionalno, s uvažavanjem realnosti, stalno nailazi na otpor, teško nalazi put do srpskog naroda.

Nije zbog toga Vučić ljut na narod, jer je i njemu samom teško da se oslobodi emotivnog odnosa prema stradanju Srba na Kosovu i zbog Kosova, posebno u ratovima devedesetih. Kad u ovom članku poziva narod „da pokušamo da budemo realni“, on i sebe nagovara na taj pokušaj. Stegnuo je srce, shvatio je i pozvao je srpski narod da shvati da je prepuštanje emocijama razlog što Srbima „istorija nije do sada dala ništa osim krvi i ratova“, ali da je došao trenutak da se u rešavanju problema Kosova i drugih aktuelnih političkih problema krene novim putem, putem razuma, koga srpski narod ima u izobilju, ali ne ume da ceni njegovu političku vrednost. Sada treba – traži Vučić u ulozi Elinor od sebe i svog naroda – „da konačno uposlimo svoj najveći resurs, svoju glavu, i nađemo rešenje“. Naći ga, dodao je on, „zahteva glavu vruću od stalnog razmišljanja, srce koje je hladno na preterane emocije, i ruke uprljane kompromisima“.3

Ipak, na nekim mestima u ovom članku primećuje se da se autor trudi da ne pretera u svojoj racionalnosti. Hoće on da bude reformator koji će Srbe „konačno“ naučiti da na stvari gledaju realno i racionalno, ali neće zbog toga da se odrekne metafora koje u svakom Srbinu bude snažna sećanja i još snažnije emocije, kao što je na primer metafora „srpska ognjišta“. Eto, ume i on da emotivno govori o zapadnim silama koje bi da navedu Srbe da trguju sa stvarima kojima se ne može trgovati. Nisam vam ja, piše Vučić, „jedan od onih koji ćute i ljude povedu u sukob“, ali ni „jedan od onih koji bi zbog tapšanja po ramenu i šećerne table dobijene u nekoj od zapadnih ambasada pristao da isporuči sva srpska ognjišta i tako postanem, kako kažu, veliki reformator“.

O svojim problemima sa emotivnim Srbima, koji navodno teško prihvataju racionalnu politiku, Vučić je nastavio da govori i kad je kampanja unutrašnjeg dijaloga o Kosovu okončana i zaboravljena. Ti ozbiljni problemi u njegovim očima ili, tačnije, u njegovim rečima, postali su još ozbiljniji, u stvari nerešivi. Optimizam s kojim je 2017. godine izišao pred Srbe kao Elinor i pozvao ih na racionalnu, od predrasuda i mitova oslobođenu raspravu o Kosovu, ustupio je mesto rezignaciji i on u poslednje vreme sve češće priznaje da njegova ocena da Srbi imaju potencijale za racionalnu politiku i da će konačno početi da ih koriste nije prošla proveru. Pokazalo se da srpski narod ne voli kad se racionalno govori i da njegov dobronamerni vođa i prosvetitelj, predsednik Srbije, s tim mora da se pomiri. Ne može i neće protiv emocija koje navodno duboko u narodu tinjaju i ne daju se ugasiti. Na primer, posle rasprave u Narodnoj skupštini Srbije o Kosovu i Metohiji (27. maja 2019) on se požalio da je njegova popularnost opala zbog toga što je poslanicima nagovestio da bi teritorijalno razgraničenje moglo da bude racionalno rešenje problema Kosova. „U Skupštini sam govorio najotvorenije, najpoštenije, dugo se pripremao“, rekao je Vučić. „Borio sam se, trudio da kažem istinu narodu, da ne obmanjujem i ne lažem građane, jer je moj posao da vodim zemlju i da vodim računa o interesima Srbije i srpskog naroda. Istovremeno nisam mogao da dodirnem emocije ljudi, jer sam govorio racionalno, a narod to ne voli… Mnogo manje smo spremni da čujemo istinu o Kosmetu, čak i kad je znamo, neće ljudi to da prihvate, jer dira u njihove emocije“.

Kao učesnik panela „Evropska unija i Srbija: zajednička sudbina?“, održanom u Beogradu 15. oktobra 2019, na kome je pored njega govorio i bivši predsednik Evropskog saveta i premijer Belgije Herman van Rompej, Vučić je objasnio da on i većina Srba imaju pozitivan stav prema Evropskoj uniji i da se takav stav „zasniva na racionalnim elementima“. Ali, nije propustio da kaže da postoji i drugačiji, negativan stav prema Uniji, koji je motivisan emocijama. „Važno je istaći“, rekao je Vučić, „razliku između racionalnog i emotivnog shvatanja EU koje postoji kod naših ljudi“. Kad na stvari gledaju razumno, Srbi su za EU, kad se prepuste osećanjima oni su protiv. Računaju da ima mnogo razloga da budu deo Unije, ali ih mnoga emotivna, bolna sećanja na EU, na ulogu nekih njenih članica u ratovima devedesetih, od toga odvraćaju. Zbog toga kad Srbima obrazlažete prednosti ulaska njihove države u Uniju i kažete, na primer, da ljudi u Poljskoj, članici EU, mnogo bolje žive nego oni u Ukrajini koja nije članica, oni burno, emotivno reaguju. Zašto? Zato što je za njih cena blagostanja koje ih čeka u EU neprihvatljiva, zato što znaju da se od njih traži da priznaju da je ono što je u njihovim osećanjima, u njihovom kolektivnom sećanju, samo srce Srbije odjednom postalo nekakva nezavisna država Kosovo. Na govor o dobrom životu u EU – objasnio je Vučić van Rompeju – „većina ljudi u Srbiji odmah bi rekla: ne radi se o razlikama između Poljske i Ukrajine ili njihovom BDP-u, već se radi o Kosovu“.

Da Vas podsetimo:  NATO „usrećitelj Srbije“ i njegovi navijači

Merijen na mostu u Sremskoj Rači

Kad se shvati da je srpski narod potpuno u vlasti svojih emocija, onda političar koji bi da Srbe izvede na put racionalnog i realnog sagledavanja položaja u kome se nalaze, mora od toga da odustane. I Vučić odustaje, povlači se, tobože nerado i neočekivano, kao čovek koji nije znao u kojoj meri je teško Srbe privesti razumu. Pokušao je, ali ne ide: narod ne voli kad se racionalno govori. Međutim, njegov vođa nema razloga da žali što se njegova priča o srpskom razumu i osećajnosti ispričana iz ugla racionalne Elinor završava pesimističkom poukom o nemoći razuma. Neće on zbog toga prestati da priča i sići sa scene. Nije to jedina politička priča koju on zna, nije racionalna Elinor jedina njegova uloga.4 S istim, ako ne i s većim uspehom nastupa on na srpskoj političkoj sceni i u ulozi njene emotivne sestre Merijen.

Davno je to naučio. To je bila rola u kojoj se često pojavljivao na početku karijere. O tome, pored mnogih drugih primera, svedoči Vučićev govor iz 2000. godine, kojim u ime Šešelja i radikalne stranke, čiji je u to vreme bio funkcioner, odgovara kritičarima projekta Velike Srbije: „Danas nam mnogi s podsmehom kažu“, grmeo je tada mladi Vučić, „gde su vam danas Karlobag, Ogulin, Karlovac i Virovitica? To nam ova nesrpska fukara, ovi mučenici i jadnici što onima koji su ovu zemlju bombardovali skute ljube i ljube im ruke, oni hoće da kažu – gde ste vi danas, radikali, u tim srpskim mestima? Kao da nikada Srbi nisu držali ni Karlovac, kao da i na samo nekoliko kilometara od Karlobaga i Virovitice nismo bili, kao da i danas nema preko 20 posto Srba u Ogulinu. Kao da to nisu srpska mesta. Raduju se i seire tome što su ustaše okupirale srpsku zemlju i hoće i nas, srpske radikale, da ubede da to nije srpsko! Da smo mi govorili gluposti, da mi nismo znali šta je naše, a mi ni tada ni danas nismo hteli i nećemo ništa što je tuđe. Hoćemo samo ono što je naše, srpsko – a to jesu i taj Karlobag, i Ogulin, i Karlovac, i Virovitica, i sve te srpske zemlje“.

I danas, kad oceni da treba da u svom srcu nađe i da u onima koji ga slušaju probudi emotivna sećanja na „sve te srpske zemlje“ i na stradanje Srba u Hrvatskoj posle neuspešnog pokušaja nekih njihovih vođa da te zemlje budu „oslobođene“, Vučić iz garderobe uzima kostim osećajne Merijen i izlazi pred publiku sav potresen. O tome svedoči njegov govor na obeležavanju 25 godina od masovnog egzodusa Srba iz Hrvatske za vreme i neposredno posle vojne operacije „Oluja“ kojom je okončano postojanje takozvane Republike Srpske Krajine. Na mostu u Sremskoj Rači, preko koga su u avgustu 1995. kolone Srba bežale iz Hrvatske, bila je postavljena prigodna scena: automobili s registarskim tablicama KNN (Knin), traktori s prikolicama i u njima nabacane kućne stvari i deca i glumci u ulozi iz Hrvatske prognanih Srba. Posle prigodnog kulturno-umetničkog programa, s pevanjem i recitovanjem, na improvizovanu scenu izišli su predsednik Republike Srpske Dodik i predsednik Srbije Vučić.

Za ovu priliku Vučić je izabrao da govori kao narodni roditelj koga su ojađeni Srbi dugo čekali i najzad dočekali. Oni sada imaju kome da pokažu svoje rane, svoje suze. „Ponosan sam“, rekao je on, „jer srpska suza posle mnogo decenija ima roditelja“. Njegovo roditeljsko razumevanje srpskoj suzi je utoliko potrebnije što za nju Evropa i svet ne haju. „Narode srpski“ – obratio se Vučić u kostimu Merijen deci i glumcima okupljenim na mostu u Sremskoj Rači, i preko njih svim neshvaćenim srpskim žrtvama – „ne zaboravi da danas više niko ni u Evropi ni u svetu ne govori o stravičnom genocidu sprovedenom nad srpskim narodom u NDH“. Ćuti se o tome, ali zato su Evropa i svet danas puni „orkestriranih pokliča i kampanja o srpskom narodu kao jedinom krivcu za sve što se ikada zbivalo na području bivše Jugoslavije“.

Da Vas podsetimo:  Bure Bejruta na Balkanu

Pre njega je i Dodik govorio o genocidu, nazvao je operaciju „Oluja“ „završnim činom hrvatskog etničkog čišćenja i genocida nad Srbima u 20. veku“. Tako se i on našao u ulozi lika ophrvanog emocijama, pa se može reći da je pored Vučića kao Merijen on na mostu u Sremskoj Rači nastupio kao gospođa Dašvud, Elinorina i Merijenina majka, koja je po svojoj emotivnoj prirodi mnogo bliža ovoj drugoj. Za njih dve emotivne Džejn Ostin kaže: „Agoniju žalosti, koja ih je još u početku obuzela, dobrovoljno su obnavljale, u svemu je tražile i iznova i iznova proživljavale. U potpunosti su se predale svome jadu, tražile očajanje u svakoj uspomeni koja je mogla da im ga pruži, rešene da doveka ostanu neutešne“.5

Poraz razuma i osećajnosti

Može li se to promeniti, ima li utehe, mogu li stradanja Srba dobiti priznanje i razumevanje u svetu. Da li je ovaj narod osuđen na nerazumevanje, pa mu jedino preostaje da se zatvori u se i zajedno sa svojim brižnim političkim roditeljem liže rane, nadajući se da će se svet promeniti i prizvati pameti. To je za Vučića Merijen retoričko pitanje, jer odgovor se zna i on glasi: „Srbi su krivi za sve. Ta matrica je postavljena i teško ćemo je mi danas i sutra izmeniti“. U međuvremenu, ne sme prestati scensko prikazivanje nedužnih srpskih stradanja i trud da mladi saznaju šta je srpska istina i da se ne brinu što je ona relativna i u svetu nepriznata. „Ali“, poručio je Vučić sa mosta u Sremskoj Rači, „imamo obavezu prema našoj deci, bar deci u Srbiji i Republici Srpskoj, da istinom otvorimo oči, ne maštajući o tome da ćemo promeniti mišljenje sveta“. Kratko rečeno, daleko je svet i tu se ništa ne može. A to znači da Vučić i kad je u ulozi emotivne Merijen nailazi na nerešive probleme, kakvi su i problemi s kojima se susreće kad nastupa kao njena racionalna sestra. U jednom slučaju vidimo – i Vučić čini sve da to vidimo – kako njegov razum nailazi na otpor emocija kojima je ispunjeno kolektivno sećanje njegovog naroda, u drugom slučaju shvatamo – i Vučić se trudi da shvatimo – da njegove emocije ne mogu da dođu do srca sveta, jer je ono zbog predrasuda prema Srbima za njih zatvoreno.

Dva neuspeha, dva poraza? Naprotiv, pobeda! Tačno je da se obe verzije romana o razumu i osećajnosti u njegovoj interpretaciji, i kad govori kao Elinor i kad nastupa u ulozi Merijen, završavaju pesimističkom porukom da srpskom narodu ni pamet ni srce ne mogu da pomognu. Ali, i u tome je poenta, dok takva navodna dvostruka srpska bespomoćnost traje, trajaće i jačaće Vučićeva vlast, jer ona opstaje samo dok su razum i osećajnost u Srbiji poraženi, samo dok se sve čini da se vera u njih ne obnovi. Ako bi se pokazalo da se Srbi uzdaju u razum više nego što im Vučić priznaje, da oni kao istinito i pravedno prihvataju samo ono što kao takvo univerzalno važi, a ne nekakvu srpsku istinu i pravdu, na šta ih Vučić poziva. Takođe, ako bi se pokazalo da za svoje radosti i tuge Srbi mogu da nađu razumevanje i u susedstvu i u svetu, ali ne i za zločine planirane i počinjene u njihovo ime, na političkoj pozornici Srbije ne bi bilo više Vučića i njemu sličnih, bar ne u glavnim ulogama. Zna on to i zato uzurpira ulogu zastupnika razuma i osećanja u Srbiji, nastupa i kao Elinor i kao Merijen, da bi poručio da se s njima ništa dobro za Srbe ne može postići.

Ivan Čolović
Izvor: Peščanik.net


Napomene:

  1. Džejn Ostin, Razum i osećajnost. Prevela Branislava Maoduš, Alnari, Beograd, 2012, str. 8.
  2. Žanrovska oznaka „autorski članak“ ili „autorski tekst“ praktikuje se da bi se odvojile misli nekog funkcionera koje on iznosi u javnost u svoje ime, od onoga što on saopštava kad govori kao predstavnik institucije čiji je funkcioner. Takođe, ova oznaka sugeriše da je autor važna osoba i da će čitalac u njegovom članku naći nešto novo, što on inače ne može ili nema kad da kaže.
  3. Ova aluzija na Sartrovu dramu Prljave ruke namenjena je onim Srbima koji možda potcenjuju erudiciju svog predsednika i ne vide duboke, književne i filozofske izvore njegove politike.
  4. O Vučićevoj spremnosti da se stavlja u različite uloge i zastupa različita mišljenja svedoči pregled njegovih izjava o Kosovu u toku poslednjih 20 godina, a posebno od 2012. do danas, koji je dao Vukašin Obradović u članku „Podeljeno srce Srbije“. Na kraju članka, u kome je prikazao Vučićeva „vrludanja“, njegovu igru „po principu toplo-hladno“, Obradović kaže: „Možda bi najprikladnije bilo završiti ovaj tekst parafrazirajući repliku iz legendarnog filma Balkan ekspres: Jeste li vi za podelu Kosova? Nisam. Znači, niste za podelu? Jesam, jesam. Znači, za podelu ste? Ne, ne, nisam!?“ (Vreme, 18. jun 2020).
  5. Razum i osećajnost, str. 8.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime