Real(iti)na srbija

1
1074

Današnja Srbija nije ni nalik one u kojoj želim da živim. Niti ona o kojoj smo čitali i koju pamtimo u istoriji, današnji narod potpuno je drukčiji duhom, razmišljanjima i putem kojim ide, a to je sve, samo ne dobro. Zalutali smo i otpali od predaka koji su krv i život ostavili da bi mi izgradili bolju i lepšu zemlju, a ne goru nego što smo je preuzeli. I daleko od onoga šta bi mogla biti…

Više nije bitno koliko nešto vredi, već koliko nešto košta. Više se cene delovi tela, nego intelekta. Život je postao svakodnevna potraga za smislom u jednom velikom besmislu.

Nastao je sunovrat uma i vrednosti, a zajednicu ispravnih načela (i mnogo više od toga) izgubili smo ni ne primetivši, zagledani u ekran.

Mediji su postali ogledalo onoga u šta se pretvaramo, a to se može samo personifikovati sa sudbinom Dorijana Greja. Stvarajući nakazni odraz nas samih i svih naših mana, mediji su postali sudije naših pogrešnih odluka i navika, ali i pogled na baš takvu budućnost od koje bi najradije okrenuli glavu, praveći se da ne postoji, iako u dubini sebe znamo, istinski i u duši, da kad god u sebi strgnemo taj čaršav sa ogledala, nećemo ugledati ništa bolje naličje onoga što smo postali, zarad interesa drugih, ali i velike pomoći nas samih.

I svakog novog minuta provedenog uz ono što nam serviraju pretvaramo se u ono što žele, ono što im treba. I koliko god mnogi od nas sa gnušanjem i neodobravanjem posmatrali sve ono što nam potiru kao vrednosti, prihvatljive i ˝trendi˝ načine ponašanja, postajemo deo toga samim prihvatanjem njihove igre, prihvatamo biti njihov pajac, a što je najgore, na istu sudbinu osuđujemo i naše potomke.

Odbijam živeti u društvu čije su glavne teme nečiji promašeni životi i pad u poroke, blud i besmisao. A to jesu upravo one ličnosti u 99% slučajeva koje da bi završili na naslovnim stranama, završe u rijalitijima.

Razumem da je teško pogledati svoje pravo lice, suočiti se sa svojim greškama, problemima i strahovima, da je lakše i bezbolnije identifikovati se i dati pažnju gorima, a ne boljima od nas, koji su to postali uspešno prolazeći ova iskušenja, imajući hrabrosti, snage i nadahnuća da se suoče sa sopstvenim manama i razviju svoje vrline i talente, ali zar to nije jedini put ka njihovom otkanjanju? Da li ćemo zaista dopustiti životu da proteče pored nas, dok MI pružamo pažnju, popularnost i privilegije najgorima? U svim porama društva?

Da Vas podsetimo:  U Srbiji počela civilizacija starija od Mesopotamije

Da li ćemo zaista u bliskoj budućnosti svi morati ući u rijaliti i pokazati svoje najniže strane, stvarajući kulturu ˝u se, na se i poda se˝, kako bi i dobili šansu da van istih prikažemo i one uzvišenije, sa pravom da učimo, radimo, stvaramo i živimo?

Odakle bilo kome pravo da na takvu kaznu osudi sve sadašnje i buduće generacije? Zar je narod Dučića, Tesle, Pupina za manje od veka stigao do pre tačno toliko leta nepojmljive i nezamislive ljudske propasti, Sodome vrednosti i smisla?

Svakodnevni laži poturaju nam najniži među nama, ali jedino smo MI dozvolili da sužnji i hudi kontrolišu, kreiraju i navode naše živote. Šta nama vredi svakodnevna salva uvreda ka njima, ako sutradan ponovo ne odolimo šarenilu tabloida i kupimo nešto jer je ¨najjeftinije¨? Zar smeće uopšte može imati bilo kakvu cenu, ili je njegovo mesto na deponiji? I svakim novim danom i kupljenom ˝najjeftinijom˝, odgledanom ˝najgledanijom˝, prljamo dušu i kaljamo svaki sat koji nam je od Boga dat da ga na ovoj planeti iskoristimo na najbolji mogući način.

Ne varajmo se da naš minut pažnje njima ne vredi ništa. Svaki naš minut njihova je nova materijalna pobeda, sredstvo za dalje bahaćenje u tim grozomornim svetovima, a naš novi duhovni i ljudski poraz, jer naša deca zavise od SMS-ova dokle god ih dopuštamo sebi. I odgovornost ostaje na nama.

Zašto im, čak i s gnušanjem, poklanjati pažnju? Spasimo sebe, naše duše i našu budućnost. Umesto svog tog namirisanog otpada koji nas okružuje sa svih strana, pročitajmo knjigu, pogledajmo dokumentarnu emisiju, kvalitetan film.

Razgovarajmo jedni s drugima, jer to smo skoro i zaboravili. I ne razgovarajmo o njima, pričajmo o tim knjigama, tim dokumentarcima, tim filmovima. Rastimo i radimo na sebi zajedno, kreirajmo sopstvenu budućnost i ne dozvolimo njima da to čine umesto nas, jer nas u njoj onda ne čeka ništa dobro.

Da Vas podsetimo:  Majci kojoj su smetala posebna djeca s običnim potrebama

Ne smemo više dozvoliti životu da prolazi kroz nas, na taj način ćemo nehotice baciti i živote naših potomaka i našeg naroda, čije zastranjivanje mora stati, a za oporavak su poslednji dani. Mi nismo duhovi i prazna masa, mi smo samosvesna i božanstvena bića, samo je potrebno da to otkrijemo!

PRESTANIMO im dopuštati da nas u sopstvenom jadu zabavljaju, igraju s nama kao s vudu lutkama, upravljati našim fokusom, interesima, mislima, pa čak i porivima i delima. Pretvaramo se u njih, svakim novim minutom sadržaja koji zaglupljuju, vandrednih konferencija, najgledanijih rijaliti programa, časovima proricanja, isceljivanja, ispovedanja i isterivanja demona. Za to vreme gubimo naše teritorije, rukujemo i dogovaramo se sa teroristima, prodajemo zemlju i decu u roblje, prodajemo sebe, a da toga nismo ni svesni. Kao ovce, blejeći idemo na duhovno, životno i zdravorazumsko klanje. Blejimo, jer smo postali društvo blejača.

NE VIDIMO suštinu jer oni tako žele, ne menjamo sebe i okolinu svaki dan, jer smo zauzeti ˝komšijinim˝ dvorištem, sada u prenesenom značenju pretvorenom u televiziju, internet, novine. A TO JE JEDINO, na šta ne mogu uticati, u čemu nas ne mogu zaustaviti, da se bavimo sobom, da budemo na svojim kreativnim i intelektualnim maksimumima, da kroz svoj mikrokosmos kao u deliće slagalice stvorimo bolji svet oko nas. Da učimo, stvaramo i borimo se. To nam niko ne može zabraniti.

Samo na taj način ispravni ljudi, veliki ljudi, kojih ni danas ne manjka, ali ih vide samo oni nezaslepljeni blještavim kanalima, dobiće šansu da putem tih istih medija obrazuju, edukuju i inspirišu neko novo, bolje društvo, koje možemo biti, a toliko smo puta propustili.

Osvestimo da gledajući ¨isterivače đavola¨ jedino mi polako, ali sigurno, gubimo dušu, na taj način postajući poput njih i bez ikakve razlike sa ljudima kojima ništa nije sveto, pa ni ubistvo ljudske osobe, kojoj ne daju spokoja time je ubijajući iznova.

Ali, šta uopšte znači ljudski život i brutalno ubistvo takozvanim ljudima koji ubijaju jednu celu naciju?

Da Vas podsetimo:  Skadar kao prestonica Srbije

Svesno, zatirući svoje pogane i pohlepne šake do samog korena i srži ovog nekada (a želim da verujem još uvek) velikog naroda, naroda koji je preživeo okupaciju, bolest, rat, ali je prenebregao najozbiljnijeg protivnika, sebe. Jude među njima koji će za šaku srebrnjaka uništiti čitavu budućnost sopstvenog roda. To su oni, u svom jadu zabavljeni.

Shvatiće oni jednog dana i posledice toga, po nas ali i sebe same, ali biće kasno za njih.

Nama ostaje samo vera i volja, kako ne bi bilo i za nas. Potražimo spasenje, potražimo onaj srpski narod koji je Arčibalda Rajsa zasenio, a napravimo konačno korak nazad od onog koji ga je ubio.

Srbija je mnogo više od toga! Kad god je bilo najteže, to smo dokazali, ne čekajmo da to vreme ponovo dođe po nas, ili još gore, naše potomke.

Svakog dana, jedan po jedan korak, korak ka svetlosti Kajmakčalana, Krfa, Čegra, korak ka Pupinu, Tesli, Andriću. Korak ka, ništa više sem normalnom i humanom društvu.

Iz televizijske uplovimo u sopstvenu realnost, svoj novčanik, frižider. Razmislimo kako provodimo dan, učinimo svakog nešto korisno za sebe i druge. Očistimo prvo ispred svog dvorišta, a onda pomognimo komšiji da to isto poželi.

Eliminišimo tamu tako što skrenemo pogled od nje! Kudimo je, terajmo, ali očiju otvorenih ka svetlu, svojim delima! Samo tako će tama upoznati sivilo i ništavilo u kome bivstvuje, samo tako će prestati da nad nama bdi, vlada i ugnjetava. Samo tako će svoje mesto ponovo naći u jamama Ada.

˝Sudbina vam je u vlastitim rukama: blistava budućnost ili ponovo ropstvo!˝

Ono je već tu, verige nas stežu i dave, iako ih uvek ne vidimo i ne osećamo. Učiniće da nestane sve što jesmo i možemo biti, ako to ne sprečimo, a rane na vratu su već velike, poslednje je vreme za borbu.

Izborite se za život vredan života!

UGASI TELEVIZOR, BACI NOVINE, Menjaj sebe i Srbiju!

Miloš Jović

Glas Mladih

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime