Da li mediji odgovaraju na zahteve publike? Odgovor je naravno odričan, jer mediji nameću sadržaj koji se gleda. Ne ulazeći u motive i interese koji se nesumnjivo nalaze u pozadini takvog delovanja, važno je razbiti zabludu da je gledanje rijalitija pitanje ličnog izbora
Čini se da era rijaliti programa polako prolazi kada se uzme u obzir broj koji se trenutno emituje, a sećajući se da ih je u skoroj prošlosti bilo mnogo više. Voditelji obično te programa najavljuje pompeznim rečima: „Zato što ste Vi tako tražili!” Međutim, da li je baš tako? Da li mediji odgovaraju na zahteve publike?
Odgovor je naravno odričan, jer mediji nameću sadržaj koji se gleda. Ne ulazeći u motive i interese koji se nesumnjivo nalaze u pozadini takvog delovanja, važno je razbiti zabludu da je gledanje rijalitija pitanje ličnog izbora. Da bi se pravilno razumela neistinitost ove, na prvi pogled logički ispravne tvrdnje, potrebno je sagledati dva različita nivoa svesti.
Naime, jasno je da svaki pojedinac može, kolokvijalno govoreći, da promeni kanal, ili kao što se potencira u delu javnosti, da gleda na internetu emisije i sadržaje prema svom izboru. Ali to se odnosi na visoko osvešćene, najčešće i visoko obrazovane pojedince koji nisu ni ciljna grupa rijaliti programa. Gotovo je sigurno da lekari, advokati, stomatolozi, istoričari, naučnici, arhitekte, filolozi neće gledati ove programe – jednostavno nisu sfera njihovog interesovanja. Gledaće ih onaj pasivniji deo društva, nižeg nivoa društvene svesti, često u poznijim godinama, koji je pred televizorom veći deo dana i kojima ta vrsta programa stvara privid paralelne stvarnosti u kojoj potom žive. Mediji ih zatrpavaju po modelu red jeftine zabave, red nebitnih informacija. Čak i kada informacije imaju potencijal da budu bitne kao takve, najčešće bivaju obesmišljene i bez mogućnosti da ispune svoju svrhu. Stvara se indiferentnost i apatija.
Mediji jasno nameću sadržaje, tako da svako ko tvrdi da vam niko ne brani da promenite kanal i/ili slušate Čajkovskog na internetu ili ograničeno posmatra stvarnost i ne razume različite nivoe svesti, ili je jednostavno na strani društvene lobotomije čiji smo svi svedoci.
Protiv toga je veoma lako boriti se, ukoliko ima volje. U prilog činjenici da gledaoci gutaju ono što im mediji serviraju govori i izuzetna gledanost serija poput Sulejmana Veličanstvenog u Srbiji. To je školski primer popularizacije kulture kroz moderna sredstva informisanja, koji naša država izgleda tek počinje da uviđa sa projektom serije o Nemanjićima. Dalje, veoma gledani su bili i domaći filmovi i serije – Bjelogrlićev projekat Montevideo; Gorki plodovi Siniše Kovačevića, koji su uputili veoma oštru kritiku društvenom i vrednosnom sistemu u kojem živimo i drugi.
Navedeni primeri Sulejmana Veličanstvenog i Montevidea pokazuju da i kulturno-istorijske teme mogu da donesu značajan profit koji je danas vodilja svega, a da pored toga imaju i važan doprinos u promociji nacionalne kulture u i van granica zemlje. Danas je vreme kada se živi brzo, ljudi malo čitaju i ovaj vid korišćenja medija može da ima edukativni karakter.
Naravno, ovim sugestijama i apelima ulazimo u polje delovanja države čiji je budžet za kulturu na nivou statističke greške i gde nema volje da se tim bavi, pored svih drugih pitanja koja nas opterećuju. Reči velikog Miloša Crnjanskog i dalje odzvanjaju i opominju: „U nas, kultura, nije samo glavno pitanje, nego je i sudbonosno”. Zbog toga, svako je dužan da dâ svoj doprinos u toj borbi, prvo za očuvanje onog nasledstva koje imamo, a zatim i za napredak na njegovim temeljima.
Maksim Milošević
stanjestvari.com
