Realno sagledavanje prošlosti

Nisu srpska deca postala „babe“

0
1070

Mnoge istine su u bravarovoj zajedničkoj državi zlonamerno potiskivane i zaboravljene. Zato danas mali broj Srba realno sagledava prošlost. Upravo bez te istine o svojoj prošlosti ne možemo graditi budućnost. Naivno je verovati današnjim vlastodršcima da prošlost treba saslušati ali da se na njoj ne trebamo bazirati, već samo gledati u budućnost. To samo pokazuje koliko oni ne poznaju značaj istorije ili možda još gore, zlonamerni su. Da su se stvarno pozabavili prošlošću shvatili bi njenu važnost. Ona je oduvek služila onim pametnima da greške ne ponavljaju. Nema budućnosti bez pravilnog i jasnog sagledavanja prošlosti.

Za Srbiju i srpski narod je bitno ono što nam istorija nedvosmisleno pokazuje, da kad god smo verovali ili se oslanjali na zapad to je bio i početak našeg stradanja. U tom kontekstu gledano jasna je zlonamernost onih koji nas ubeđuju da svoju prošlost zaboravimo. Upravo je zapadu najvažnije da se ne upoznamo sa istorijskim istinama. To bi ujedno bio pravi put da pogazimo po senima svojih predaka koji su vekovima svojim životima stvarali našu budućnost. Naravno, to bi bio početak licemernog zaboravljanja svoje braće, kumova, rođaka, prijatelja, nevine dece koje su nam isti ti „prijatelji“ klali, ubijali, bombardovali toliko puta, isto kao devedesetih godina prošlog veka.

Kod nekih je ovo preumljenje i zaborav uspeo, pa tako danas možemo videti kako se mnogi Srbi umesto svojim nacionalnim pregaocima, dive televizijskom Sulejmanu. Da su barem izabrali da se dive Mehmed-paši Sokoloviću, koji je obnovio Pećku patrijaršiju pa da ih donekle razumemo. Ne oni su očarani svojim zlotvorom, ubicama svojih đedova. Naravno onaj ko ne zna svoju istoriju ne može ni uvideti problem na vreme. Takav je najlakši plen za neprijatelja. Zato ne smemo slušati a još manje dozvoliti da nas ubeđuju kako treba da se odreknemo svoje prošlosti zarad nekakve «njihove» budućnosti. Učinimo li to tačno je da će nam budućnost kako oni kažu biti izvesna – nestaćemo.

Onima koji su slušali, čitali istoriju ili konsultovali istorijske spise poznata je ideja Zapadnog Balkana. Jasna im je svrha tog projekta i zašto zapad uporno na njemu insistira, kao i krajnji cilj koji kroz njega žele i trebaju da ostvare. Postojale su nekad ideje o panslovenstvu, a onda kad one nisu uspele poturen nam je projekat o nekakvoj Jugoslaviji. Zemlji koja je kroz vreme samo poslužila da se Srbija, pravoslavlje i srpstvo što više sputa i oslabi.

Nažalost taj projekat učinio se privlačnim Aleksandru I Karađorđeviću koji je želeći sebe da uspostavi kao monarha više naroda prenebregao budući interes svoga naroda. Tako nastaje Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca (1918-1929). Ova neprirodna tvorevina kasnije prerasta u Kraljevinu Jugoslaviju (1929-1941). Nakon Drugog svetskog rata dobija i svoje prave obrise koje su nacrtali njeni idejni zapadni tvorci. Brozova Jugoslavija postaje grobnica pravoslavlja i srpstva.

Jasno je onda zašto su srpska deca i omladina slati u bespotrebnu pogibiju na Sremski front, zašto su morali četnike i JVuO da predstave zločinačkom. Danas više nije tajna za koga je bio predviđen Goli otok, samo Srbima je odlazak u crkvu i slava bio neoprostiv greh… Tako je na srpskom kulturnom, etničkom i istorijskom prostoru lakše došlo do utvrđivanja ili stvaranja izmišljenih država i naroda poput Bošnjaka, Crnogoraca, Makedonaca, Albanaca … Potrebno je sada sve njih zajedno sa još nekim „prijateljima“ Srba spojiti u jednu novu celinu. Novu tvorevinu gde bi oni pravi Srbi koji nisu prodali „veru za večeru“ postali manjina i polako bili i konačno istrebljeni.
Stvaranje jedne takve nove veštačke tvorevine dalo bi nanovo krila srpskim neprijateljima. Bio bi to jasan znak Mađarskoj, Bugarskoj, Hrvatskoj i Albaniji da ponovo pokušaju otkidajući delove Srbije da ostvaruju svoje osvajačke težnje. Uvek kada je do toga dolazilo signal je davan sa zapada. Očito je da je on opet dat kroz uvijenu formu Zapadnog Balkana.

Da Vas podsetimo:  Duško Tadić – prva srpska žrtva Haške (ne)pravde (1)

Sada se neki novi naivni vlastodršci videći valjda sebe kao nekakve nove vizionare i lidere vode svojim ličnim, a ne interesom svog naroda. Prihvatajući tako zapadnu igru „mačke i miša“. U kojoj će na kraju i oni kada završe svoj deo nečasnog posla biti samo poslastica pokvarene zapadne mačke. Ponavlja se ta igra u kojoj zapad preko svojih pajaca, poslušnika i zemalja koje su odavno samo njihovi eksponenti treba da odglumi ulogu „dobre mace“. Ostaje samo da im naši nadobudni političari predaju srpski narod kao malog nemoćnog i naivnog belog miša.

Nije prvi put da to pokušavaju i nikako da nauče da Srbija i oni pravi Srbi nisu baš lak i prijatan zalogaj. Nismo mi veliki poput bratske Rusije da bi mogli neprijatelju da odgovorimo svojom veličinom ili najmodernijim oružjem. Srbija je oduvek odgovarala svojom pravoslavnom dušom i srcem nepobedivog vuka. Oni koji nisu želeli da sa Srbima dele ljubav, pravdu, poštovanje uvek su na kraju osetili oštrinu zuba nepravedno napadnutog. Vuka koji ih nije dirao i koga nisu smeli svojim zlim dušama ljutiti jer posle sukoba sa njim uvek su morali i moraće odlaziti pognutih glava.
Srbija nije opstala zbog nekakvih „baba“ već upravo zbog svojih vukova, heroja, junaka… Možda su vlastodršcima srcu bile bliže „babe“ ali srpski narod je oduvek cenio one prave. Objašnjavaju nama danas vlastodršci kako su se vremena promenila pa valjda u skladu sa tim nisu više na ceni ni čast, ni čojstvo. Naravno shvatamo mi o čemu oni pričaju, ali nisu se promenila vremena već oni. Izdali su svoju veru i narod a tu naravno nema ni časti ni čojstva. Njihovo je pravo bilo da izaberu svoj put, svetosavci svoj znaju i sa njihovim nemaju ni jedno ukrštanje. Možemo samo da im poručimo da će kod pravih Srba uvek poštovanje imati junaci poput Mihaila Katinića a nikad nekakve samo njima znane „babe“.

Tužna je istina da je Srbija i ranije imala one koji su brzo zaboravljali neustrašive heroje pridajući značaj samo nekakvim svojim trenutnim potrebama. Tako da ovo što danas vidimo na političkoj sceni i nije baš toliko novo. Upravo jedan takav događaj opisan je i kroz pesmu našeg Branislava Nušića. Njega je ta istina pesnički prikazana koštala i zatvora. On je 1887. godine vođen nepravdom čiji je bio svedok napisao pesmu „Pogreb dva raba“. Sama pesma imala je dva junaka, jedan od njih je bio onaj pravi Mihajlo Katanić. Srpski vojnik i oficir nosilac Zlatne medalje za hrabrost i ruskog Ordena Stanislava IV stepena.

Drugi „junak“ pesme bila je majka Dragutina Franasovića. Njeno „junaštvo“ ogledalo se u tome da je rodila Dragutina koji je 1882 spletom okolnosti postao kraljev ljubimac. Naime on je tada prilikom pokušaja „Ilkinog atentata“ na ozloglašenog kralja i „demona Srbije“ u Sabornoj crkvi uspeo to da spreči. To ga je odmah „preporučilo“ i biva unapređen u čin pukovnika. Naravno to je bio samo početak njegovog uspona kraljev ljubimac vrlo brzo postaje ministar vojni i najviđenija ličnost na dvoru. Na mestu ministra vojnog biće upravo i za vreme Srpsko-bugarskog rata, čime neuspeh koji smo tada doživeli i pored heroja poput Katanića je koliko kraljev toliko i njegov.

Da Vas podsetimo:  U toku je najbolnija faza umiranja od NATO bombi u Srbiji

Vratimo se sada Srpskom vitezu koji je svojom hrabrošću i junaštvom u Srpsko-bugarskom ratu a naročito u borbama u blizini Caribroda (danas: Dimitrovgrad) zadivio i svoje neprijatelje. Taj događaj srpski književnik i profesor književnosti Ivan Ivanić je ovako opisao:

„… Posle pobede kod Slivnice, Bugari su nezadrživo nadirali prema Pirotu. Kod Vrapče, 12.novembra 1885. godine, opkolili su Katanićev bataljon. I samo zato što su bili u velikom broju i zadojeni mržnjom osvete uspeli su da savladaju Katanićeve div-junake, među kojima je bilo mnogo ranjenih i poginulih. Ostalo im je bilo da uzmu i bataljonsku zastavu i ponesu je kao trofej u Sofiju. To bi sigurno i učinili da nije bilo Katanića. Spasavajući srpski steg, borio se kao lav. Dobio je dve rane od puščanog zrna i pet od bajoneta. A kada je video da zastavu ne može spasti, zderao ju je sa koplja i sakrio pod bluzu.

Prema pisanju lista Nova ustavnost (u broju od 5.maja 1887), ovu natčovečansku borbu Katanića protiv bugarskih vojnika posmatrao je sa obližnjeg visa bugarski knez Batamberg. „Kada je Batamberg video“, kaže se u tom listu, „da je Mihailo već pao“, on pošalje jednog svog ordonansa (koji je ovo pričao) i jednog oficira da spasu Mihaila. Kad su ovi oficiri došli na mesto gde je Mihailo pao, našli su četiri bugarska vojnika u krvi ogrezla, koje je Mihailo iz revolvera poubijao, ali su ga ostali vojnici savladali, svukli mu haljine (čak i čizme) i kundački ga grozno udarali. Bugarski vojnici uzmu ga onako bosa i više polumrtva i obeznanjena i odvuku ga po snegu u Caribrod. Čim su ga tamo doveli, pošao je Batemberg sa Karavelovim da ga vidi. Batamberg odredi naročitog lekara koji će ranjenog junaka lečiti…

…Glas o Mihailovom junaštvu dopro je i do Sofije, i kad su ranjenog oficira odneli u bugarsku prestonicu, dolazili su Bugari kao na čudo da ga vide… Po povratku Batemberga u Sofiju, priča Vankov, kad je docnije došao u Beograd, da mu je Batemberg jednom prilikom rekao: „Gledajte da spasete život ovom hrabrom oficiru, jer to je redak junak“….

… Po povratku u Srbiju, pa do kraja 1886. godine Katanić je bio u garnizonu u Kragujevcu. Tada je postavljen za komadanta Okružne komande u Valjevu. Pred smrt, premešten je u Beograd, ali nije stigao da postane žitelj glavnog grada. U aprilu je počeo da pljuje krv, jer su njegova pluća bila izrešetana tanetima i probodena bajonetima, a čitavo telo ugruvano kundacima. Osetivši i sam ozbiljnost svoje bolesti, pohitao je stričevima u Beograd. Tu je posle dva dana 28.aprila 1887. godine i umro…“ (1)

Nažalost kad teška vremena prođu junaci se uglavnom zaborave ili guraju u zapećak. Verovatno je razlog tome i to što oni one nedovoljno hrabre one koji nisu imali dovoljno vere svojim postojanjem podsećaju na njihovu izdaju i kukavičluk. Nije ni danas mnogo drugačije vidimo svi kako su prošli oni koji su svoje živote žrtvovali i rizikovali za svoju majku Srbiju. Jedni su položili svoje živote na oltar Otadžbine, druge su kukavički isporučili Hagu, neki i danas moraju da se sklanjaju i beže, preostali su penzionisani … Zato sada ovima koji su ostali u vojsci i policiji i mogu da postavljaju ministre sa čudnim biografijama ili oficire čija je glavna preporuka školovanje na kursevima neprijateljske NATO alijanse.

Da Vas podsetimo:  Pad Branislava Trifunovića

Vratimo se ipak 1887. godini i pesmi „Pogreb dva raba“. Nušić u njoj opisuje odnos vlastodršca Milana Obrenovića ka heroju srpskog naroda sa jedne i prema majci svog miljenika sa druge strane. Život je namestio da majka pukovnika Dragutina Franisovića i vitez Mihailo Katanić napuste ovaj svet u razmaku od dva dana. Na pogrebu majke Franisovića bio je kralj Milan kompletna vlada i sva dvorska svita. Dok se na poslednjem ispračaju srpskog viteza skupio ceo Beograd ali bez kralja, vlade i dvorske svite. Ogorčen odnosom države prema heroju Srbije i izazavan ovakvim omalovažavajućim stavom kralja i vlade Branislav Nušić pesmom to i beleži.

Pogreb dva raba

Ta tu skoro, biće ovih dana,
sa’ranismo jednog božjeg raba.
Čitali ste, vid’li ste paradu,
taj rab božji beše jedna baba..
Zatutnjaše sva četiri zvona,
povrveše kite i mundiri,
povrveše perjanice bojne,
povrveše bezbrojni šeširi.
Svi majori debeli i suvi,
oficiri cela kita sjajna,
pukovnici, s orlom i bez orla,
i još neko, ali to je tajna.
I pravo je, ne tumač’te drukče,
i našta bi tu brbljiva zloba,
i pravo je ta poslednja počast,
ispratiti pokojnu do groba.
Još skorije, biće ovih dana,
sa’ranismo još jedog božjeg raba.
Al’ na žalost sviju baba naših,
taj rab božji nije bio baba…
Ne povrve kita i mundiri,
a i kog bi da do groba prati,
i što pođe i što htede poći,
od pola se puta kući vrati.
Potmulo su udarala zvona,
udarala zvona iz budžaka,
a i što bi da se čini dževa,
kad je pratnja srpskoga junaka.
Srpska deco što misliti znate
iz ovoga pouku imate:
U Srbiji prilike su tak’e,
babe slave, preziru junake,
zato i vi ne muč’te se džabe,
srpska deco, postanite babe.

Branislav Nušić

I pored poruke koju je slao kralj i svita oko njega da se „srpska deca ne muče džabe, već da i oni postanu babe“, to nije i nikad neće biti u krvi pravih Srba. Ne čudi nas ni danas postojanje vlastodržaca koji razmišljaju kao Milan Obrenović nas čudi što ne vidimo da se toga bar malo stide. Vreme je da shvatimo da su takvi izabrali pogrešan voz, a u pogrešnom vozu i sve stanice usput su pogrešne. Svetosavci sigurno neće ulaziti u takav voz, a vreme je da sa njima više ne stojimo ni na istom peronu.

Dosta je srpskom narodu laži, zapada, nesreće koje su mu donela razna „bratstva i jedinstva“, gubljenja svog identiteta radi stvaranja lažnog nekim izmišljenim narodima, pogrešna i zlonamerna predstavljanja srpskih elitnih jedinica, zaboravljanje srpskih vitezova, junaka, heroja… Vreme je da srpski narod pokaže svoje pravo lice, da jasno stavi do znanja da to što nas možda vode nekakve „babe“ ne znači da su i svetosavci to postali. Nije sramota udariti o dno, sramota je poistovetiti se sa njim i tamo ostati. Srpski rode pokaži ponovo kako tvoja deca nikad nisu i neće biti nikakve „babe“.

Nenad Blagojević

www.fsksrb.ru

___________

www.magazin-tabloid.com/casopis/?id=06&br=369&cl=28

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime