Reč bez zida: Praznična

1
819

Pamtim proslave uskršnjih praznika na selu kod babe i dede.

Kako iskoračim iz autobusa ili auta osetila bih radost i opijenost, kao zatočenik koji se nanovo našao na slobodi.

Na selu se diše punim plućima. Tamo vazduh miriše na detinjstvo, dobrotu i mir. I sva ta osećanja se sviju na dnu duše došljaka kao mače pored tople peći.

Noge gaze po sveže pokošenoj travi kao po zelenim oblacima, a nebo vam seda na ramena poput dobrodušnog pripitomljenog papagaja.

Posle snažnih i srdačnih zagrljaja i poljubaca sa domaćinima usledilo bi presvlačenje.

Ni pre ni posle nikada nisam nosila šire džempere, a kraće trenerke, razdrndanije patike i olabavljenije sokne, babine prsluke i ujakove kačkete, uz takvu mešavinu boja da sam već i sama izgledala kao jaje koje ćemo farbati. I nikada se nisam osećala tako komotno, neopterećeno, rasterećeno i zadovoljno.  Kao da sam s novim stvarima svlačila i gradsku kožu i vraćala se onome što jesam bez nametnute forme, diktata mode i trendova koji najčešće ne bi bili moj izbor…

Fascinantno mi je i dan-danas kako bi svako polazio za poslom, a da niko ne izda nijedan nalog, nijedan radni zadatak. Sve se dešavalo prirodno, po redu i navici koji u toj kući vladaju oduvek.

Na selu kazaljke kao da sporuje obilaze krug. Tamo nema grča, nervoze i žurbe.

Čovek prati ritam koji mu ne diktiraju kompanije i menadžeri, već sunce i kiša, godišnja doba, vreme setve i žetve, branja i oranja, doručka, ručka, večere…

Stan, grad, marketi, male terase kao da mi i dušu guraju u kalup. Sve pazim da nešto ne isprljam, isprskam, isflekam…

A kod babe i nane bismo nas četvoro unučadi imali apsolutnu slobodu da na rasprostrte džakove prastarim kašikama vadimo ofarbana jaja.

Da Vas podsetimo:  Skadar kao prestonica Srbije

Oduvek su nam bile interesantnije industrijske boje od njihovih ljuski od luka koje su u već uveliko vrile u najvećoj šerpi na smederevcu kada bismo stigli.

Nana bi svakome dala po krpicu i tacnicu s mašću kako bismo buduće šampione uglancali do visokog sjaja.

Ujak u jednoj kući, a moj otac na brdu preko puta u drugoj, kako bi ušli puštali bi radio i isključivali ga tek uveče kada pođu na spavanje. Muzika koju su birali nikako nije odgovarala onome što bih ja slušala, ali bez nje bi dvorište i kuća bili gluvi.

Čangrljanje plehovima, loncima, tanjirima obećavalo je slasne obroke. Svaka od mojih baka imala je svoj uvek isti meni.

I upravo ta njihova rutina je bila mirna luka koja nudi zaklon, mir, opuštanje. Činilo mi se dok je njih i naših poseta o praznicima i vikendima, da će sve biti kako valja. Kao da ta utabanost, ukolotečenost, istovetnost jesu garant trajanja i dobrih vremena.

Tamo smo svi u glas pričali za stolom. Tamo smo se smejali dok nam suze ne krenu i sve nam je bilo smešno kada nas to smehotresno raspoloženje obuzme. Tamo su i hleb, i voda sa bunara bili slatki. Tamo je sve izneto na sto bilo uzgajeno rukom naših voljenih.

Tamo mi je ostala duša.

U gradu mi je sve skučeno. Sve što radim je kao loš rimejk filma koji se ne da ponoviti.

Nema više onih koje sam tako duboko volela, ali ima onih koji vole mene.

Zato se trudim da nam i u stanu bude lepo. Da i oni imaju čega da se sećaju i da spominju svojoj deci.

Lijiljana Šarac
Izvor: mediasfera.rs

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime