Skupština Srbije – 26. juli 2010.

0
1089

Aleksandra Janković: Prosto ne znam kome da izrazim zahvalnost, pošto posle 25 meseci insistiranja mi konačno pričamo o Kosovu i Metohiji u Skupštini Srbije. Nisam ni paranoik, ali nisam ni dovoljno naivna da poverujem u činjenicu kako je slučajnost to, što o pitanjima Kosova i Metohije raspravljamo istog dana kada se o našoj južnoj pokrajini raspravlja i u Briselu. Isto ako, ne mogu a da ne povučem paralelu između obe, u svakom pogledu okasnele rasprave sa poznatim i nažalost, najčešće primenjivanim vidom kontracepcijusa u Srbiji koji se svodi na pilulu zvanu „dan posle“. Zašto ne, pre dve godine? Zašto ne samo čak na četiri dana od predviđene odluke Međunarodnog suda pravde, kako je traženo 19. jula? Zar je trebalo da se ovako vođenom odbranom Kosova doživimo istorijski poraz države Srbije i njenog naroda, da bi se prijateljska vlast u Srbiji setila kako je neophodno raspravljati o Srbiji u Srbiji, jasno, glasno, bez Tačijevih izaslanika?

Pod demaškom floskulom, da je sada neophodan širok konsenzus u cilju očuvanja nacionalnih i državnih interesa, vi zapravo hoćete, da odgovornost za posledice katastrofalne politike ove vlasti podelite sa svima nama. E, neće moći. I naročito o novonacionalnoj saglasnosti neće govoriti ljudi, koji su se iz marketniških razloga opredelili da po svaku proture dogmat: Evropska unija nema alternativu. Šta je to značilo? To je značilo, da ćete po nalogu zapadnih mentora i uz savetodavnu podršku domaćih marketinških agencija, koji tvrde da je narod sit Kosova i da hoće pare i bolji život, vi proturite slogan Evropska unija nema alternativu, šta god to značilo.

Niko se nikada nije usudio da preispituje dogmat o Evropskoj uniji, jer bi automatski bio obeležen kao retrogradni luzer. Bez ičijeg odobrenja, iako po Ustavu Skupština Srbije donosi odluke o važnim spoljno-političkim pitanjima, mučeni Boža Đelić je pravo sa tetkinog kabaneta, odhujio da potpiše SSP, koji nam je kao narodu i državi toliko pomogao da ni do danas nismo svesni. Uvodi viznu liberalizaciju, slobodna putovanja, letovanja na svim željenim destinacijama. Valjda zato, dve trećine nas ne možen ni u naučnoj fantastici da napusti Srbiju, opusti se i letuje.

Da Vas podsetimo:  Stravični podaci: Zločini komunista nad srpskim narodom u 20. veku

Narod jede hleb od sedam kora, a ministri se presunčali. Evo, pogledajte sami ministra Šunatovca. Stvarno ne znam odakle toliko čuđenje predstavnika naše vlasti koji se ponašaju još naivnije od francuskih sobarica. Jednostrana primena SSP-a, prihvatanje EULEKS-a, kao posledice Ahtisarijevog plana, Sporazum o graničnoj saradnji, traženje mišljenja sa krajnje trapavo formulisanim pitanjem, umesto tužbi protiv država koje su primenile pravno nasilje, sve je to samo uvod u konačno, negativno mišljenje Međunarodnog suda pravde.

Jednom će deca u Srbiji u okviru istorije, to je čudno, učiti matematičku formulu, po kojoj SSP vodi u MSP. I konačno, nešto što me intimno proganja i boli. O donošenju rezolucije o Kosovu i Metohiji, Narodna skupština Srbije usvojila 21. novembra 2005, preko 30. septembra 2006. kada je usvojen novi Ustav Srbije, Odluke o vojnoj neutralnosti 26. decembra 2007, a posebno, nakon potvrđivanja odluke Vlade Srbije o poništavanju Akta o jednostrano proglašenoj nezavisnosti Kosova, 18. februara 2008. verovala sam da će ova majica sa natpisom „Kosovo je Srbija“ (pokazuje i širi crvenu majicu) biti predmet naših prisećanja i da će otići u muzej. Umesto toga, proganjali su nas da se Kosovo ne brani majicama, da ovo podrži Srbiju, koja za nas nema alternativu, jeste prosta demagogija, ismevali ste sve naše napore, uključujući pokušaj da nacionalno jedinstvo pokažemo i tako što ćemo i sednice ove Skupštine održavati baš na Kosovu i Metohiji. Mi smo išli, vi ste ovde imali preča posla.

Da stvar bude gora, na majici se stvorio i prostor da se dopiše „ I Vojvodina, i Raška, i …“. Bili ste neumorni u onome što ste femistički nazvali regionalizacijom. Dok svaki normalan čovek u Srbiji zna da je to fragmentacija i razbijanje jedinstvene države. Stoga vas pitam, da li će onaj ko je prvi i najodgvorniji za vođenje ovako pogrešne politike podneti ostavku ili ne? Naravno da ne očekujem da Džozef Bajden ili drugi vaši vrli prijatelji podnesu ostavke. Pitanje je namenjeno svima vama, iz vrha, navodno, domaće vlasti. Svima koji su nam obećali da ne brinemo, jer znaju šta rade i to gotovo bolje od Prljavog Harija.

Da Vas podsetimo:  Ovako se slavni Živojin Mišić suprotstavljao prestolonasledniku Aleksandru

Lepo je izgledalo, ono gotovo, evrovizijski pripremljeno natjecanje, da o Kosovu i Metohiji treba da odluči pravedni sud. No nije lepo, što je epilog takav, da se Srbija sada našla u gotovo gorem položaju, nego nakon NATO bombardovanja. MSP za koji sada narod u Srbiji smatra da predstavlja skraćenicu za malo sutra pravda, funkcionisao je u skladu sa rečenicom, jednog čuvenog vođe koji je rekao: „Vaši zakoni, protiv mojih topova“. Nesreća je samo što se taj veliki lider i firer zvao Hitler. Naši zakoni jesu bili protiv NATO bombi i ubijanja civila, sa bezdušnom racionalizacijom da je reč samo o Milosrdnom anđelu, koji hoće da pomogne narodu da se reši zlog vođe. Odustalo se, ne samo od tužbi protiv agresora, već i od samog pojma agresije. Možda uskoro probaju da nas ubede da bombardovanja nikada nije ni bilo.

Mi smo sami sebe povredili, kao nekada davno, sada već zaboravljeni Srbin, Martinović koji je proglašen žrtvom sopstvene zavere protiv svog tela. Odustalo se i od tužbi protiv država koje su izvršile pravno nasilje, jer se ne smeju usporavati procesi evropskih integracija. A to što smo se tako lepo predintegrisali, ostalo je da samo još najljubaznije pitamo onog ko je izvršio nasilje: da li smo mi u pravu što se smatramo žrtvom nasilja? I dobili smo očekivani odgovor. Niste, jer da ste uvereni kako ste u pravu, ne biste ni tražili mišljenje od nas. Prosto rečeno kad čovek zna da je u pravu, da je učinio sve što do njega stoji, on ne traži mišljenje već uporno traži istinu koristeći se svim legalnim sredstvima.

Preuzmite zato, odgovornost za posledice svoje pogubne politike koja je Srbiju dovela na rub provalije i do teškog gotovo nezapamćenog položaja u njenoj istoriji. Postanite svesni svoje moralne odgovornosti, ako ni zbog čega drugog ono zato, što ste ljudima kojima je uskraćeno osnovno ljudsko pravo, pravo na život, obećli da ih nikada nećete napustiti. A, napustili ste i nas i njih onog dana kad ste pojurili u Brisel da potpišete, kako reče gospodin Senić, mantru, zvanu Evropska unija nema alternativu.

Da Vas podsetimo:  Tajne oči i uši Nemanjića: Tajna služba u srednjovekovnoj Srbiji

Iz izlaganja Aleksandre Janković  26. jul 2010.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime