Referendum

Počinjem ovu analizu u trenutku kada je konačno objavljeno da je referendum u Srpskoj uspešno okončan. Bez incidenata. Demokratski. Dostojanstveno. Izlaznost je bila oko 60 %, a od izašlih „DA“ (da 9. januar ostane Dan Republike Srpske) zaokružilo je čak 99,79 % glasača što, ako se poigramo brojkama, znači da je 59,82 % ukupnog biračkog tela ušlo u „opasnu avanturu“ kako su evro-atlantske strukture i predstavnici u BiH nazivali poziv na referendumsko izjašnjavanje.

No, to je bilo „pre“ a sada je već „posle“ referenduma, pa će govor brojki svakako biti pažljivo proučen i pretočen u političke poruke kod svih aktera u zamršenoj i slojevitoj bosanskoj priči. A njih ima dosta. Tri naroda, dva entiteta i jedna nazovi „federacija“ kao direktne strane u dejtonskom eksperimentu, zatim Turska, Hrvatska i Srbija kao umešači u tu papazjaniju, i na kraju, kao najuticajniji faktori, evro-atlantisti predvođeni Amerikom, koji su (nema sumnje) izgubili svaku meru u sadističkom ponižavanju i bičevanju srpskog naroda, i Rusija, koja je u s kladu sa svojom  misijom na Balkanu i dugom tradicijom svoje diplomatije, delovala tiho, ali principijelno i odlučno, sve do trenutka kada je Vladimir Putin odlučio da deo svoje moćne harizme direktno izlije na Dodika kao simbola otpora srpskog naroda daljem rastakanju svog nacionalnog bića.

I tako je „mala“ Srpska postala deo velikih geostrateških igara. Jer, nema dileme, gde god se danas dodirnu Amerika i Rusija to postaje svetska geopolitika.

Ali, zašto je Putin to učinio? Zar je „mala“ Srpska toliko važna velikoj Rusiji da se vodeći svetski lider direktno uključuje u njenu odbranu, i zar je tako beznačajna Srbiji, da se njeni kratkovidi a korumpirani voždi prave da to ne vide, pa izjavljuju kako su protiv referenduma?

Pitanja nisu retorička, već suštinska, jer se iz odgovora na njih može nazreti grandioznost Putinove misije i mogućnosti koje ovaj referendum otvara srpskom narodu.

Iako u ovoj fazi odumiranja unipolarnog sveta ništa nije baznačajno, bilo bi previše pretenciozno verovati da je Srpska, takva kakva je, previše strateški bitna za Rusiju, tim pre što se Dodik ni danas ne odriče povremenog namigivanja prema Zapadu. Ali, bitna je za srpski narod, za celovitost srpskog nacionalnog bića! I to je ono što vodi Putina! I što pokazuje kako on razmišlja. Kao Vizionar i Vođa, kao zaštitnik Pravoslavlja, on srpski narod i srpske zemlje tretira kao celinu i ne deli ih onako kako to čini domaća politička elita, na čelu sa Vučićem. U njegovom poimanju ne postoje Srbijanci, bosanski, kosovski, hrvatski i drugi Srbi kojima veštačke granice nameću različite, često i međusobno suprostavljene, interese već postoje SRBI, etnički i teritorijalno povezani, uprkos tome što su podeljeni veštački nametnutim Titovim granicama.

U tom svetlu, posmatrajući interese srpskog naroda u celini, Republika Srpska je poslednja oaza srpstva koja nije spržena vatrama peto-oktobarskog izdajstva, niti zaražena opakim „Vučićevim sindromom“ koji ljude pretvara u bezvoljne zombije evro-atlantizma. U njoj se očuvao duh nepobeđenih Srba i samo Srpska još uvek kolektivno pamti da današnje materijalno i duhovno stradanje Srba nije posledica izgubljenog rata, već prodatog mira. I da nas do ovde nisu doveli naši Miloševići, Karadžići i Mladići, već naši Đinđići, Dačići i Vučić-Nikolići. Dejtonska Srpska živi je dokaz da Srbi nisu izgubili rat, a 9. januar, kao praznik, spomenik je koji podseća da oni taj rat nisu hteli, da im je rat nametnut.

I zato je onima koji su nas satirali sankcijama i uranijumskim bombama toliko važno da Srpska nestane, a jedinstvenom srpskom nacionalnom biću još važnije da Srpska opstane. A bez referenduma dalji opstanak teško da je bio moguć. Entitet se gasio, polako ali sigurno. Tu činjenicu nije mogla ili, svejedno, nije htela da prepozna Vučićeva teletabis-politika, ali prepoznala ju je Putinova istančana geopolitička percepcija. I zato je Vučićeva (ne i moja) Srbija bila „protiv“, a Putinova Rusija „za“ referendum. I zato Srpska ostaje centar nepobeđenog srpstva, Srpski pijemont HHI veka.

Za Rusiju, za Putina, taj referendum je samo još jedan osvojeni pešak na velikoj šahovskoj tabli, koji može, ali ne mora biti previše bitan za dalji tok partije. Za srpski narod, za njegov opstanak na ovim prostorima, koga nema bez jedinstva srpskog nacionalnog bića, referendum je istorijski dan koji može značiti prekretnicu u poimanju sopstvenih mogućnosti da promeni stanje u kome se nalazi.

U tom smislu najveća vrednost referenduma je to što je održan, što se narod direktno odredio o jednom pitanju izražavanja nacionalne i državne suverenosti, bez obzira kako to pitanje naivno izgledalo. Bilo je to prvo direktno izražavanje narodne volje u srpskim zemljama od ratova devedesetih, računajući i Maticu. I prva prilika da srpski narod sagleda razliku između svojih interesa i interesa korumpirane političke elite koja mu se nameće kroz manipulativni izborni proces.

Sa nacionalnog aspekta, rezultati referenduma i podrška koju je imao u svim srpskim zemljama pokazuju da se srpski narod, kao celina, nije odrekao svojih nacionalnih interesa, uprkos evro-atlantskoj okupaciji, eliti koja je prokurator stranih interesa i dugogodišnjim pokušajima promene svesti koje nad nama vrše psihološke labaratorije Novog svetskog poretka uz punu saradnju srpskih vlastodržaca.

Nema sumnje da je, zaštitivši referendum u Srpskoj, Putin po ko zna koji put nesebično pomogao svekolikom srpskom narodu. I što je, čini se, važnije, upalio je još jedno svetlo u našem dugom tunelu. Ko ima oči neka vidi…

Dragan Milašinović

FSK

___________

slika http://www.komi.kp.ru/online/news/2518797/